Jesen prava...

Jesen prava gospojina mala,
Po polju se beli beljušika^[1] —
Verno ljubi mene moja dika,
Verno ljubi već godinu dana,
Pa još zato ne zna moja nana;
Ne zna nana, al' će skoro znati,
Mora nana mene diki dati,
Diki dati, diku zetom zvati.

Reference

1. Trava koja u jesen sazre, pa se beli. Najviše je ima po sentomaškom polju. Marva je ne jede.

Izvor

Stevan Bošković. 1879. Bačvanske pesme. Pečatnja Ignjata Fuksa: Novi Sad. str. 36.