Jerusalim
Prokleti mi smo narod izabrani.
I naš Jehova u krvi nas kune
I naše »Napred!« u blatu se hrani
I naših želja prljave su krune.
Kô sumanuti, u rođenom znoju,
Dižemo svoje prestole na blatu.
Pognutih glava, u skerletnom kroju,
Slični smo uvek zadocnelom svatu.
Carevi mi smo bez carstva i vlasti,
Sveštenici smo srušenih kumira,
Ljubavnici smo oskrvnjene časti,
Pesnici mi smo napuknutih lira.
Potmulo zviždi Vavilon načela!
A zora naša — veče je bez cilja.
Pršte nam glave i moždina bela.
Prokleti mi smo narod Izrailja!
Naš Jerusalim, grozniji od groznog,
Nad samim sobom Paks Vobiskum peva.
Hramovi plaču. Zvuk kajanja gzoznog
S podsmehom guta bezizrazna vreva.
Budućnost dršće i slepa i gola,
Cilj od nas traži, vođu i odelo:
Prošlost joj oči i srce izbola;
A mi joj himnu pevamo — opelo.
U prazno nebo pogled nam se kreće,
S kog kišom Uma bolovi su sprani,
Mesija, znamo, nikad doći neće.
Prokleti mi smo narod izabrani.
(Bez datuma)
