Jednog proletnjeg dana
| Jednog proletnjeg dana Pisac: Mileta Jakšić |
Na gorskom proplanku staro groblje stoji,
Oronule humke i krst još gdekoji
Vreme tiho krnji, snegovi i kiše —
Njih odavno niko ne pohađa više:
Gdegde divlja voćka po grobovi stari
Tihe senke širi, tuguje, stražari. —
Proleće je. Trava buja, cveta cveće,
Blagi povetarac grobove obleće,
Uokolo gora lista, život, vreva,
Zviždi kos u šumi, slavuj klikće, peva...
Al’ danas na groblju grobar kopa, radi,
Za starog monaha večnu kuću gradi.
Eno, iz daljine, u pobožnom redu
Za crnim kovčegom pratioci gredu —
Zvona zvone, ali za starca monaha
Niko suze nema, jauka, uzdaha;
Kô da ih od smrti neka strava hvala:
Svak odvraća misô od umrlog brata,
Svako sunca traži, a oko napaja
Bregom, dolom, punim sunčanoga sjaja.
Zvona bruje: zvuci svetli i veseli
Kô da se razležu golubovi beli!
Sunca dajte, sunca! — guču i žagore,
Gnjuraju se, tope u sunčano more...
A kad najzad sprovod stiže već do brega,
Opojaše starca, u grob spustiše ga.
Dve tri grudve... humka... vječnaja pamjat
triždi —
I povratak s groblja... kos u šumi zviždi,
Ljudi se raduju zbačenom bremenu,
Razgovor se vodi o krasnom vremenu:
Jer kud pogled baciš, sve cveta i sija,
Kô zelen pupoljak zemlja se razvija,
A na groblju slavuj peva staru notu
O suncu, o cveću, o večnom životu.
Izvor[uredi]
- Petrović, B. 1971. Srpska književnost u sto knjiga, knjiga 57: Pesnici 1. Novi Sad: Matica srpska, Srpska književna zadruga. str. 149-150.
- Mileta Jakšić: Pesme, Matica Srpska, Novi Sad, 1984, str. 81
|