Jedna ženidba

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu

◄     ►


JEDNA ŽENIDBA

I

Ljuba Čekmedžija bio je u varošici O. momak na glasu. Do njegove dvadesete godine slabo je što o njemu u varoškoj hronici zabeleženo. Mati mu je ostala udovica, a Ljuba, prošavši kroz manje škole, postane šegrtom trgovačkim u jednom na glasu dućanu. Tu se on tako vladao da je svakom šegrtu za mustru služio. Gosa mu je bio veliki bogomoljac, a Ljuba, kad ga je shvatio, nije ni jedno jutrenje prenebregao. U dućanu bio je okreten, mušterije brzo je posluživao, ali je i doterao do toga da su sve varoške devojke u njegov dućan dolazile kad je kalfa postao. Kao šegrt, kada je poslat bio kakvoj mušteriji po dug, donde se nije kući vratio dok nije sve ili bar nešto od duga svom gospodaru poneo. Plakao je pred dužnikom dovde dok mu nije pružio novac sa: „Na, nek te đavo nosi!” Za vreme celog šegrtovanja samo je jedanput bio bijen, i to što je gospodarov „auspruh” u podrumu kradom popio.
Posle dvogodišnjeg kalfovanja u svojoj varoši ostavi svog gospodara. Gospodar je osobito za njim žalio i pobojao se da mu neće trgovina natrag poći. No, Ljuba je morao nešto i sveta probati. Služio je tri godine, u raznim varošima kod raznih trka. Služio je i takve grke koji su po triput bankrotirali, koji se na vašaru pod svojom firmom pokazati nisu smeli, ali opet ni sto advokata s njima nakraj ne bi izišli. Kod ovih je Ljuba do neke rafinerije trgovačke došao. Išao je često po vašarima. Tu je iskusio svu romantiku trgovačkog života. Zima, vrućina, žeđ — ništa to njega nije ženiralo; ne jedanput je na vašaru bivakirao i na vlažnom vremenu pod kolima spavao. Ali, kad se vašar započne, da vidiš Ljubu Čakmedžijića kako mušterije mami, kako mu slatko reči teku, mora čovek od njega što bilo kupiti. Vredi li rif čoje sedam forinti, on ga proda lepim rečima po deset, pa još koliko ostane s rifa na prstima!
Iznenadno piše mu mati da se što pre kući vrati, jer je bolešljiva, pa sina kod kuće mora imati. Ljubi je žao, ali šta će; ne može mater samu ostaviti, mora odlaziti. On je hteo još nauke u svetu da profitira. Žao mu je što nije video Medinu trgovačkih kalfa, „Belu lađu” u Pešti, i onde koje doba romantično proveo; žao mu je što ne može koje vreme kao kalfa u Šapcu i u Beogradu provesti. Vrati se kući.

II

Ljuba je kod kuće vreme dobro provodio. U matere je ostalo nešto imanja; daće se valjda s njim što činiti. Ljuba, ako i nije u svemu ne znam do kakvog savršenstva doterao, ipak je mnogo znao, više nego ma koji grk u njegovom mestu. Zato se i titrao sa sudbom svojom. On je za višim čim težio nego za bakalstvom. Ovo mu nikad ne gine, ma mu se sve žice pokidale.
Ljuba bi rad u nečem većem sreću pokušati. Pored malo novaca, malo posla, a mnogo sreće — to se njemu u glavi vrzlo. Žitarska trgovina, to je dobra trgovina. Ne jedanput je snevao kako mu grdne bolozanke žitom napunjene po Dunavu plove; no na javi je uvek štetovao, jer nije imao novaca u hranu da uloži. Ono malo što je ulagao nije mu toliko donosilo da može sebe i kuću izdržavati. Od imanja materinog sve se više i više ronilo.
Ljuba je u svom mestu vrlo dobro živeo. Svi su ga držali da je „hiroš”. Stasa je bio od srednjega viši, sastava temeljnog, obraza belog, kose smeđe, šake malo podeblje, živ, okretan, dosetljiv, jednom reči, mogao se uzeti za ideal trgovačkog pomoćnika u maloj varoši. Ljuba je svud u društvo pristao. Rado se veselio pri dobroj čaši vica, a rđavi ljudi govorili su da je pijanica, premda se to sasvim nikada zasvedočiti ne bi moglo. No, što mu je pred svetom škodilo, to je karta. Holber i makao bile su njegove najmilije zabave; osobito je rado igrao farbl, ponajviše sa „šantlam”. I sam Ljuba priznavao je tu svoju slabost, ali opet nije se mogao uzdržati, pa ma koliko da su govorili da je kartaš.
Ovako prođoše Ljubi dve tri godine dana; ali prolazi i kredit i imanje. Sad si ga pretstavite kao mlada ili stara mladića od dvadeset i devet godina, jer kao takav sprema se za ženidbu. Dvadeset i devet godina! To je doista vreme za trgovačkog momka u maloj varošici da se ženi. Kao đeneral bio bi i od četrdeset godina mlad momak, ali za Ljubu je i dvadeset devet dosta; za takovog paorskog momka nijedna seljanka, devojka, ne bi pošla. Još jednu godinu, pa je i za trgovačkog momka mator; već je tu grčko majorenstvo.
Ljuba je sve to uvideo, pa gleda da se kakogod oženi. U njegovoj varošici nije bilo mogućno, jer što je bolje, nisu hteli dati za njega, loše opet on nije hteo. Mogao je uzeti sirote, koje su oko na njega bacile, ali nemaju prebijene pare. Koje su iole što imale, očevi ni da se dadu osoliti za Ljubu.
— Šta će mi taj bekrija i kartaš! — govorili su devojački očevi o njemu.
Ali, ipak Ljuba, ma da je kakvu naklonost prema kakvoj devojci osećao, kad je došao do rešenja, iskreno joj je ispovedao da je bez novaca uzeti ne može. On se sam sebi zarekao da niti hoće, niti može bez novaca se ženiti. Kad bi mu njegov prijatelj, mesni učitelj, protiv toga što primetio, reko bi mu Ljuba:
— Kod nas je ljubav i ženidba trgovačka; mi bez novaca ne možemo nikud.
Ljuba je znao da za njega u mestu nema izgleda, ali zato nije izgubio nadeždu. „Dok je momaka, biće devojaka, ako ne ovde, ono na strani!” — bila mu je lozinka.

III

U selu H. mlada dućandžinica izgleda na dućanskim vratima. Na kraju sokaka jako je zaprašeno. Idu neka kola arnjevima pokrivena. Kočijaš besno tera. Kada dođu do dućana, gosa zapovedi da stane, pa promoli glavu ispod arnjeva.
— O, slatki gospodar-Ljubo, dobro došli! Otvarajte kapiju! — viče ushićena gospođa Jelka.
Dakle, naš Ljuba je bio u tim kolima, pa sišavši pozdravi:
— Dobar dan, jeste l’ radi gostima?
— O, drago nam je; izvolite unutra.
Sad idu unutra. Ljuba neće prvi da ulazi u sobu, učtiv je.
— Ta izvolite!
— Ta izvolite vi prvi!
— Ta vi ste gost!
Pored ovih reči uhvati gospodar-Ljubu za desnu mišicu, pa ga uvlači; Ljuba se još malo otima, pa u zabuni zaboravi da se ulazi niz dva basamaka, te sklizne i malo posrne, no za to ništa, opet se odmah razbere.
— Oprostite, kod nas su ovi prokleti basamaci. Koliko puta sam moga molila da ih već jedanput kasira, pa mi sve obriče na proleće, no neću ni do posle berbe čekati. Izvolite sesti.
— Hvala!
Ljuba sedne. Sad se među njima razvije govor, najpre o običnim kućnim stvarima, pa onda o ženidbi. Ljuba je bio sa gospom vrlo dobro poznat. Ova je imala jednu sestru, Savku, koju je htela za Ljubu udati. Video je Ljuba na svetkovini u K., pa se u nju zaljubio. Savka je bila sada u gostima kod sestre, no baš kod kuće nije bila; sestra je svaki čas čeka. Ljuba je gospođu Jelku još devojkom poznavao, a i ona je sada znala za njegovu naklonost prema Savki, premda Savka još ni pojma o tome nema. Ljubinoj prvoj zabuni bio je uzrok što nije znao kako će ga gospa predusresti.
— Dakle, dopada vam se moja Savka? — zapita ga između ostalog gospa.
— Dopada mi se.
— Pa hoćete li da joj to kažem?
— Nemojte, ako boga znate!
— A zašto?
— Bar sad još ne, dok se i o drugome ne porazgovaramo.
— A šta je to drugo?
— Vi ćete to dobro ponjati, — reče smešeći se Ljuba.
— Vi sigurno miraz podrazumevate?
— Kanda ste pogodili!
— Ala ste đavo, tek vam je preči miraz nego devojka.
— Jedno mi je tako milo kao i drugo.
— A kako sam ja pošla za moga bez miraza?
— To je sasvim drugo. Gospodar Pera, kada je vas uzeo, bio je u godinama, pa još udovac, a vi ste bili u vašem mestu najlepša devojka, pa i sad, nemojte se naći uvređeni, bolje mi se dopadate nego ma koja.
— Molim vas, vi meni jako laskate. Ono je bilo negda nešto, al' sada je sve prošlo! — odgovori malo prijatno zastiđena gospođa Jelka.
Na to dođe i frajla Savka. Fina devojka. Lepog stasa, bela, pa rumena, lepe, upisane, sastavljene obrve, oči žarke, Ljuba ne sme u njih da gleda.
— Dobro došli!
— Drago nam je!
— Izvolite sesti. Kako ste?
Eto i gospodara Pere. Malen, debeo, okrugao čovek oko pedeset.
— Dobro nam došli!
— Oprostite što sam tako slobodan...
— Drago nam je. Pa kako kod vas, pošto rana?
— Skače.
— Tako i ovde. Kamo sreće da sam pre dva meseca žita nakupovao, mogao sam dosad najmanje dve hiljade hasniti.
Sad se dva trgovca uzduž i popreko razgovaraše. Ženske iziđoše napolje da pripravljaju ručak. Kakva radost za njih!
Gospodar Pera Siridžić bio je običan seoski grk koji je svojim trudom stekao ono što ima; a dosta ima, toliko da se u selu za imućnog čoveka držati može. Tu se sad o trgovini počeše nadmetati. Ljuba je jednako svojim rečima onamo šibao, kao da baš nije mali trgovac, a i gospodar Pera govorio je kao kakav „groshandler“. I to se moglo primetiti kao da hoće Ljubu da iskuša kako mu akcije stoje. Ljuba je izdaleka davao na znanje, kada bi se ženio, da to bez novaca ne bi moglo bili. Ostavimo ih pri njihovim espapima.
Ženske se oko ručka žure. Kakva radost za Savku! Momak joj se dopada.
Dođe vreme ručku. Ljubi nije baš do ručka; on bi želeo da što pre sazna na čemu je.
Ručak prođe u samim purgerskim etikecijama. Posle ručka Ljuba se razgovara sa Savkom. Sve je u redu, samo da zna kako stoji sa mirazom. Dođe sestra, umeša se u razgovor i dâ mu na znanje da miraz neće faliti. Ona već na tom nastojava.
Gospođa Jelka rada je da se malo provozaju. Ljuba pristane na to, i to da on njih na svojim kolima u Vinograd voza. Upregnu i odu.
Gospodar Pera obukao je svoj najlepši kaput, premda je bio poslen dan, pa stoji pred dućanom. Nije čudo, ima gosta mladoženju!
Ljuba je sa svojom furom stigao u vinograd. Tu mu se sad cela romantika razvila. Krasni vinogradi, lepa Savka pred očima! On je već sa svojim srcem sasvim načisto. Gospođa Jelka svu je galanteriju na njega prosula, samo da ga obveže. Ljuba, koliko se u Savku zaljubio, ipak nije hteo da se dâ sasvim poznati, da ne bi posle na miraz zaboravio. Savka se malo udali da bere grožđe, a Ljuba se gospođi Jelki približi.
— Kako vam se sad dopada moja Savka?
— Izgleda kao boginja!
— Neće ni miraz faliti.
— Kanda ste mi iz usta izvukli! Baš sam vas hteo o tome upitati. Kažite mi pravo šta će dati gospodin tata pored frajle Savke?
— Ta ostavite zasad to pitanje na stranu; imamo još časa za to; sutra je berba, pa ćete kod nas ostati.
— Ja ne mogu sutra ostati. I kod nas je berba, moram kući.
— Ali sama Savka me molila da ostanete!
— Ne mogu.
— Dakle, vi nikakvu ljubav ne osećate.
— Ja osećam, te kako osećam, al' mi je ljubav već na vrh nosa izišla. Ja već ne mogu dugo ljubav provoditi; naumio sam se ženiti. Zato bi' bio rad otprilike znati...
— Kažite mi pravo, otprilike, koliko vi ištete?
— Koliko bi' ja hteo iskati, o tom nemojte ni pitati, no samo: koliko se mogu od vas nadati?
— Tata je kazao da će pored Savke dati osam stotina forinti, a ja ću joj dati lep štafirung, kanape, stolice, dva šifonjera i ogledalo.
— Što se štafirunga tiče, s tim sam zadovoljan, al' osam stotina je vrlo malo za trgovca. Ja sam želeo bar da mi žena toliko donese koliko ja imam, al kad nije tako, a ono bar hiljadu forniti moram dobiti, pa ne sme baš ni pet para faliti. Zato vašu frajlu Savku, što mi se dopada, uzeo bi' sa jednom hiljadom; al' kad bi manje bilo, svet bi mi se smejao, rekli bi mi da ja kao trgovac nisam u stanju da se ženim ni kao šnajder ili šuster.
— Eto, boga vam, koliko ima velike gospode pa uzmu bez krajcare, iz ljubavi.
— Oni mogu to činiti, al' ja ne; nego molim da znam na čemu sam...
— Dakle, ja vas uveravam da će moj tata dati hiljadu forinti.
— E, dobro, na to pristajem. Dakle, hoćete li gospodinu ocu pisati?
— Hoću.
— I ja hoću.
Na to dođe Savka, te se razgovor preseče.
— Izvolite grožđa.
— Hvala; mogli bismo se već vratiti, da se ne zadocnimo; daleko je, može nas mrak uhvatiti.
— Kako izvolevate.
Ljuba opet kočijaši. Nastao je već sumrak. Ljuba jako tera. Sestre šapuću, smeju se, jedna drugu ispitkuje šta je Ljuba govorio. Ljuba prisluškuje, ali se ne osvrće. Zamole ga da ako ne tera. Ljuba pusti konjima uzde, pa se malo k njima okrene da se može što razgovarati.
— Jeste l' bili kadgod zaljubljeni, gospodar-Čekmedžijiću? — zapita šaljivo gospođa Jelka.
— Bio sam, al' samo malko; i sad sam zaljubljen... al' ne jako.
— Kako to?
— E, tako! I malo, pa mi je dosta; neću moći mirno spavati; još sad pa mi stoji kao knedla u grlu, akamoli da je što više!
Sestre se smeju.
— A kako bi bilo da je još strašnije?
— Onda je čovek kao lud, ne zna šta radi, a to nisam rad.
— A jeste l' vi koju zaludili?
— Kažu.
— Pa je l' živa?
— Jeste.
— Pa šta sad radi?
— I sad luduje, al' ja joj pomoći ne mogu, sirota je.
— A da ima što, biste li je uzeli?
— Bih, pre toga, da je imala bar hiljadu forinti.
— A da sad ima pet?
— Promislio bi' se.
Smeju se i one i on, i tako u šaljivom razgovoru dođu kući. Večera je već gotova. Svi ga zadržavaju da sutra ne odlazi, ali Ljuba neće da pristane. Kad ujutru, a Ljuba dâ prezati, pa svršivši upola stvar, oprosti se i otputuje.
Kad kući dođe, čeka dva tri dana. Dugo mu je vreme, pa mu nije do čekanja; namerava samom ocu Savkinom o tome pisati. Otac Savkin bio je sveštenik u selu Ž. Ljuba se nakani te ovo pismo ocu Savkinom napiše:
Počitajemi gospodine!
Budući da ja vašu kćer Savku rado imam i želeo bi' je, ako je moguće, za ženu uzeti, ako bi vi na to saizvoleti izvoleli, izvolite mi javiti. Očekujući vaš odgovor, ostajem sluga pokorni.
Ljuba Čekmedžijić
Prođe dve nedelje, Ljuba ne dobija odgovora. Razljuti se i odvaži da više ne piše. Već je gotovo na Savku zaboravio. Kad jedared dođe gospodar Siridžić sa gospođom Jelkom i Savkom u O., mesto Čekmedžijićevo. Otsednu u bircauzu. Ljuba ih vidi, ali već ne haje mnogo, već mu se druga po glavi vrze, ali ipak šeta se po pijaci, pa naiđe na gospođu Jelku. Čini se kao da je ne vidi. Ona ga viče.
— Gospodar Čekmedžijić!
— Izvolite — A, drago mi je!
— Nemajte brige, daće hiljadu forinti, — šušne mu gospođa Jelka.
— A vi izvolite k meni sa celom familijom.
— Milo će mi biti.
Sad Ljuba doprati gospođu Jelku u jedan dućan gde je imala nešto kupovati, pa onda s njom u bircauz, pa ih sve u svoju kuću doprati. Ljuba ih ugošćava. Donosi svakojake poslastice, ali mu se jednako hiljada forniti vrze po glavi, pa kako je, zamišljen, dunst otvarao, raseče federmeserom ruku. Frajla Savka brzo mu ruku poveže, a Ljubi ni brige. On ih časti, ali razgovor mu se jednako okreće oko Savkinog tate, šta on misli, da li je već načisto sa ugovorom. Gospođa Jelka ga uverava da jeste, da na sve pristaje tata i da ga samo želi videti.
Gosti odu.
Čekmedžijiću dugo čekati, pa treći dan sedne na kola i ode u selo Ž. da se sam sa popom razgovara. Kada dođe u selo Ž., a Savkin tata lepo ga primi kao gosta, časti ga. Dođe večera, opet ga časti, ali ništa ne spominje. Ljuba čeka da tata započne, ali kad drugi dan, tata ga još ne pušta, a ovamo ništa ne spominje. Onda posle ručka, ali još pri sofri, Ljuba, malo ugrejan, skupi sve duha prisustvo te reši se u oči upitati. Baš su sami bili.
— Jeste l', gospodine, dobili od mene pismo?
— Jesam.
— Pa niste mi dosad ništa na njega odgovorili.
— Nisam bio u stvari načisto.
— Ja sam došao da prosim frajlicu Savku.
— Drago mi je.
— A je l' vam što poznato o našem ugovoru?
— Nije mi ništa poznato.
— Gospođa Jelka Siridžićka ugovorila je sa mnom da ću dobiti hiljadu forinti pored frajlice Savke.
— Ne znam ništa o tome.
Popa zove popadiju.
— Znaš li ti što o tome kako je naša Jelka udadbu Savkinu ugovorila?
— Ne znam ništa.
— E, pa dobro, gospodar-Čekmedžijiću. Ako nije još ugovoreno, a ono se može ugovoriti; još može biti vaša Savka.
— A kako je sa hiljadom, jer, ja iskreno ispovedam, bez toga ništa ne može biti.
— Ta ja mislim da to ne mora odma' biti. Ta neću ja ovo šta imam na drugi svet nositi; sve je to moje dece...
— Ja se na veresiju ženiti ne mogu.
— A ono bar spustite cenu na manje.
— Od hiljade ne sme ni krajcara faliti!
— Ja to ne mogu odma' učiniti! Žao mi je!
— I meni je žao!
— Ta valjda ćete se i vi malo promisliti. Ostavite, dakle, to za ovaj ma' na stranu. Ded'te čašu bermeta!
— Hvala, ne prija mi; a i onako moram odlaziti. Oprostite što sam vam dosađivao.
— Bože sačuvaj! Vi ste mi mili, ostanite još.
— Ne mogu, oprostite.
Tako Čekmedžijić preporučivši se ostavi kuću popinu. Nije hteo frajli Savki ni reč da proslovi, ni u oči da joj pogleda.
— Šta ću da je gledam, kad neće biti moja, — progunđa napolju.
Ljuba ode kući. Frajla Savka ostane dešperana, ali naskoro se za jednog notaroša uda.
Ljuba je kod kuće još tri dana za Savkom žalio, četvrti dan mu je ljubav ishlapila, a peti dan mislio je na novu prosidbu.

IV

Ljuba se misli na koju će stranu sad. Sad bi se baš uprkos zaljubio. Ljuba je imao katalog od svih devojaka u okolini. U selu S. ima lepa devojka u jednog grka, koja ima preko dve hiljade. Ljuba dâ opraviti kola i arnjeve, pa ide u S.
Kad onamo stigne, dočeka ga lepo grk Sima Redić. Ljubi se dopada frajla Soka, a i Soka ne bi mrzela Ljubu. Tu je samo pogodba glavna stvar.
Redić je vrlo praktičan čovek, pa posle ručka odmah na stvar pređe.
— Dakle, dopada vam se moja Soka?
— Vrlo.
— Šta sudite sad?
— Ja ništa drugo ne sudim neg' da uzmem frajlaSoku, samo ako ona hoće, i — ako se pogodimo.
— Što se nje tiče, to ćemo lako; neg' da vidimo onu drugu stranu. Šta vi ištete?
— Tako oko tri hiljade; ako ima više — još bolje.
— Moja Soka zasad neće dobiti više od dve hiljade i štafirung.
— Dobro; ja sam i s tim zadovoljan; ja hoću.
— E dobro, dragi. Sad opet ja iskreno da pitam šta vi imate?
— Imam dve kuće u O.; jednu malu, u toj ja živim; drugu, veću, dao sam pod kiriju; osim toga, sad sam otvorio malu gvožđarnicu.
— Sad sam vas čuo, i ako je sudbina da bude, dobro; al moram najpre propitati.
Time se dogovor svrši i Ljuba otputuje.
Redić je bio takav čovek da nije trpeo mnogo vizite, osobito što se kćeri tiče. Ako može biti što, a ono da bude nabrzo; ako ne, ono neka đuvegija izostane. Posle nekoliko dana proputuje kroz S. gospodar Zevalić i malo se kod Redića zaustavi. Zevalić je bio zemljak Čekmedžijićev. Baš je dobro došao. Pita ga Redić:
— Poznaješ li, brate, nekog Ljubu Čekmedžijića iz O.?
— Vrlo dobro.
— Šta sudiš o njemu?
— O njemu mnogo se može suditi. Čega radi pitaš? Valjda zbog trgovine?
— Ne, zbog ženidbe. Rad je moju Soku uzeti.
— Pa dobro, što hoćeš da reknem o njemu?
— Ima li što?
— Ima nešto.
— Al' on kaže da ima dve kuće i gvožđarnicu?
— Ima jednu malu zemunicu, a u većoj kući, koja je zadužena, sede kirajdžije. Gvožđarnica pak taka mu je da bi odande jedva četiri ciganska konja potkovati mogao.
— Pa ništa za to! Kad on ima dve kuće, može se dug črez mene isplatiti, pa na kuću alaturu intabulirati, a gvožđarnica se može napuniti. Ali, kakvog je vladanja?
— To je baš što je najgore. Lupm i pijanac je prve klase; često u kavani na bilijaru spava. Dalje — keca voli, al' uvek gubi, jer je klopav kad igra.
— Dakle, na taj način je zlo?
— Već gore ne može biti; ne bi' dao za njega ni moju sluškinju.
— Hvala ti što si me osvestio; sad ću ja njemu onako lepim, političkim načinom otkazati.
Zevalić se nije mogao duže baviti, pa je otputovao. On je bio neprijatelj Čekmedžijićev. Redić se počne malo misliti, otide za tezgu, onamo gde protokoli stoje, pa Čekmedžijiću sledeće pismo napiše:
Ljubezni gospodar Čekmedžijić!
Hitam da vam odgovor dam. Vi ćete mi dopustiti da se s vama u poslu vaše ženidbe kao trgovac razgovaram. Ja sam o vama raspitao. Mladosti pogreške neću u račun da uzmem, no samo imanje. Ja vaše stanje vrlo dobro poznajem. Ako vi iz vaše velike kuće kirajdžije isterate, i sami se u nju uselite; dalje, ako vaš na kući intabulirati dug isplatite, onda ću vam dati moju Soku.
Ostajem sa počitanijem
Sima Redić
Kad je Ljuba svo pismo dobio i pročitao, odmah se setio da je kakva huncutarija. Ljuba je dobar bio, ali častoljubiv, pa se na to pismo jako razljutio. Sad mu više frajla Soka ne treba; pa da o tome i samog Redića uveri, napiše mu ovo pismo.
Počitajemi gospodar Redić!
Žao mi je što tako mnjenije o meni imate; što se tiče pogrešaka mladosti, znam sigurno da karte mislite, al' ja ako se kartam, to se za moje novce kartam, a nisam hteo alaturu prokartati; nemojte se dalje ni za moj dug brinuti, kao god što ja više neću o vami ni frajlaSoki da se brinem.
Ostajem sa počitanijem
Ljuba Čekmedžijić
Kad je Redić ovo pismo pročitao, radovao se što se bede kurtalisao. Ljuba pak voli što se nije spleo sa takvim tastom koji bi nemir u kući činio, samo da čuje da je Ljuba na „šantli” pet srebra proigrao. Ljuba uviđa da se sam bez provodadžije ne može oženiti, jer ima mnogo neprijatelja, zato zaključi otsad sa provodadžijom prositi, i to sa takvim provodadžijom koji će ga znati u svemu preporučiti.

V

Čekmedžijić je uzeo za provodadžiju čika-Gavru. Čika-Gavra je bio častan, mali gospodar, trgovac; golem i priličan, oko četrdeset godina. Bio je ujak Ljubin, a žene još nema. Gavra načini plan sa Ljubom da idu u selo J. Tamo je mlada udovica, jedva joj je dvaest godina, a prilična, ima sermije oko devet hiljada forinti. Mladoj gospođi Persi otac je tutor. — Kola sa arnjevima već su u pripravnosti, i posle jednog sata već su prosioci na putu.
Kada stignu u selo J., traže bircauz. U bircauzu nema kvartira, nego ako hoće da budu u jednoj sobi sa paorima. Ljuba i Gavra u kujni su se obukli. Kad su već gotovi bili, opet. uđu u sobu da promišljaju kako će vizitu praviti. Bilo je već pred veče. Hodaju po sobi gore dole. Kad dođe jedno devojče, ište od birtašice jednu zemičku, a ovamo pilji Ljubi u oči. Poslala je gospođa Persa da vidi kakvi su stranci u bircauzu. Ljuba se okrene birtašici.
— Gospođo birtašice! Kažite mi gde sedi ovde mlada gospođa Persa trgovkinja? Ima dućan, veliku trafiku i kuću.
— Ta ovo devojče je baš njena sluškinja! Ako izvolite, može vas onamo odvesti. Eno onde ona velika kuća i dućan — onde sedi.
— Ako hoćete, ja ću vas onamo odvesti, — reče sluškinja.
— Hvala; mi sad odma' ne možemo, al' smo onamo namerili, i ako gospođa dozvoli, mi ćemo tek onda ići, — primeti Ljuba.
— Ja sam baš zato i došla, ako ko stran k nama oće, da i' odvedem.
— Mi ne možemo, no idi kući i lepo upitaj; pa ako možemo doći, mi smo gotovi, — reče čika Gavra.
Devojče ode. Ljuba i čika-Gavra se šetaju i dogovaraju kako će početi ako pozvani budu. Eto opet sluškinje.
— Gospođa mi zapovedila da izvolite odma’ doći.
— Dakle, hajdemo! — reče Gavra.
Ljuba još malo popravi maramu na vratu, pa onda odu. Lepo obučena mlada gospođa — rekao bi čovek da je devojka — dočeka ih. Kod nje na kanabetu drugarica njena, postarija devojka sedi.
— Oprostite što smo tako slobodni! Ja sam Ljuba Čekmedžijić.
— A ja sam, opet, Gavra Cerić.
— O, drago mi je osobito! Ovo je moja drugarica. Izvolite sesti.
Sednu obojica, Ljuba vrlo pažljivo, da ne iskrši kaput.
— Oprostite, mi smo se radi o nekom važnom poslu razgovarati, i to što pre, jer prvo nemamo časa, a drugo nemamo kvartira, — reče čika-Gavra.
— O, ništa za to! Kvartira u selu nema, al’ možete ga ovde imati. Samo da najpre pošljem po mog tatu. On mi je kurator, a tutor mom detetu, — odgovori stidljivo-smešno gospođa Persa.
— Imate i familije, moliću? — zapita Ljuba.
— Imam jednog sinčića. Sad će doći. Samo, oprostite, da pošaljem po tatu.
Sad iziđe gđa Persa napolje i pošlje sluškinju po tatu.
Donde je sa gostima frajla drugarica koja se s njima razgovara, ali ujedno i meri ih. Ne zna se ko je đuvegija. Ljuba je mlađi, a čika Gavra mladolik. Dođe gospođa Persa sa sinčićem. Slabo, čađavo dete od godine i po.
— Evo mog sina.
— Drago mi je! Koliko mu je godina? Nešto je slab.
— Sad mu je druga godina. Slabačak je, al’ će ga tata na leto u ilidže voditi. Dete ima svoj grunt, a tata mu je tutor, pa neka troši.
— Verujte, nije vredno trošiti! Doktori samo svoje teraju. Bolje bi bilo kućevni lek upotrebljavati.
— Ta kad se ima, neka se troši.
Na to dođe i tata, gospodar Peršunović, solidan stariji čovek, kaput mu je do pete, a visok šešir.
— Drago mi je, gospodo, dobro došli! Otkud tako, gospodar-Ceriću?
— Nama je osobito drago! Mi smo došli, upravo da kažem, da vidimo gospođu ćerku, pa ako je suđeno . . . — reče čika-Gavra.
— E, ako je suđeno, ono nek’ bude; i to ako ima biti, a ono što skorije.
— Tako smo i mi radi, — reče Ljuba.
Ženske se na to uklone.
— Pre nego što počnemo razgovor, molio bi’ da nas na kvartir uputite, jer ovde u selu nema gostionice za nas, — reče čika-Gavra.
— Vi ste na dobrom mestu. Vi ćete tu ostati i na večeri i na kvartiru, a i ja ću ovde spavati.
— To nam je baš milo.
Sad se počnu sve dublje i dublje razgovarati: svaki hoće sve čistije na stvar da udara. — Ženske pripravljaju večeru. — U početku sve jedan drugog hvata, napipavaju ko šta ima. Ljuba je sasvim zadovoljan, a i Peršunović zadovoljan je sa licem, samo rad je znati kako u drugom akcije stoje?
Dođe večera. Pri večeri nije se ništa interesantno zbilo, osim što je Ljuba sa velikom etikecijom služio gospođu Persu, a čika-Gavra frajlu. No vino je dobro bilo, sremsko. Malo se razgrejaše. Peršunović se učini kao da je više pio nego što treba, a Ljuba se usiljavao pretstavljati se da nema mnogo u glavi, i to mu je pošlo za rukom.
Sad počnu pevati. Gospođa Persa imala je lep glas. Ljuba je nju svojim jakim glasom potpomagao. Mnogo su pevali. Kada su pevali: „U mjestu prijatnom”, Ljuba je uzdahnuo, a gospođa Persa se zarumenila; ljubav je bila gotova.
Svi se dobro proveseliše, pa tek posle ponoći digoše se da idu spavati. Ljuba i čika-Gavra u jednoj su sobi spavali. Još su se neko doba šuškajući razgovarali i isplanirali kako će se sutra zbog ženidbe razgovarati.
Gospođa Persa sa frajlom takođe je imala razgovor o mladoženji, pa onda pospaše. Frajla je o čikaGavri snivala.
Gospodar Peršunović dugo nije mogao zaspati. On je sam u jednoj sobi bio, pa je dugo gore dole hodao i razmišljao kako će stvari izgledati ako mu se kći uda. Peršunović je mali bakalin, ima više dece, a od štete mu nije bilo kuratorstvo nad ćerkom. Ako se uda, sve će iz ruke ispasti. Misli se ne bi se Čekmedžijić s manjim zadovoljio, a drugo da mu u rukama ostane. U tim mislima legne i zaspi.
Sutradan, kad ustanu, skupe se na fruštuku. Frajla je kući otišla, jer će se tajno razgovarati. Posle fruštuka započe se razgovor.
— Sad se već možemo, mislim, malo dublje u stvar upuštati, — reče Peršunović.
— Drago će nam biti, — odgovori čika-Gavra.
— Vama će iz čuvenja poznato biti da moja kći nije bez miraza; ima ona za sebe ekstra, a i dete ekstra.
— Čuli smo. No najpre sam rad znati da li bi gospođa rado za mene pošla, — zapita Ljuba.
— Ja nisam protivna, ako otac nije. Samo mi je briga za dete.
— Ja ću dete kao svoje sopstveno držati, osobito kad se ima otkud.
— Nemojte odma’ s detetom počinjati. Detetu sam ja tutor, kao deda, pa mu neće ništa kod mene faliti; najpre se osim deteta razgovarajmo.
Mušterija u dućanu lupa, ište cigarete. Gospođa Persa iziđe. Dolaze i druge mušterije; dotle se u sobi bez Perse razgovaraju.
— Dakle, ako smem pitati, šta ima gospođa Persa? — pita čika-Gavra.
— Moja Persa ima šildgerehtikajt, pa onda veliku trafiku i sav dućan je njen; pored toga ima sedam motika vinograda, jedno na drugo vredi devet hiljada šajna.
— A šta ima dete? — zapita Gavra.
— Dete ima ovu kuću i dvaest motika vinograda; al’ sam vam već kazao da na detinje ne računate, jer ja sa detetom raspolažem, a i materi sam kurator.
— Ta, već gospođa Persa kako bi se udala, dobila bi lako majorenstvo.
— Nisam rad da dobije majorenstvo pre dvaest četvrte godine, jer mada je i udata, tako mlada treba da je pod očevim nadziranijem. Ja počitujem gospodara Čekmedžijića i hoću da verujem da je najbolji čovek, da ne ide na to da ženino potroši; al’, badava, sigurniji sam kad mogu još donekle nadziravati. No zato i dovde je njeno uživanje dobra. Jeste li tako zadovoljni?
— Ta, može se sve to lepo urediti, samo kad smo u glavnom složni, a glavno je miraz, a miraza gospođa Persa imade.
Na to dođe i gospođa Persa.
— Perso moja, ovi gospodari su sa tobom zadovoljni! Jesi l’ ti sa gospodar-Čekmedžijićem zadovoljna?
— Ako vi jeste, i ja sam, — odgovori stidljivo mlada gospođa.
— E, sad molim gospodar-Čekmedžijić, ako smem pitati, šta vi imate?
— Imam kuće u O., jednu veliku, jednu malu. Onu sam nedavno kupio. I malu gvožđarnicu.
— Sve je to dobro! Od male gvožđarnice može biti velika; a jeste li sami?
— Samo mater imam.
— Ništa zato; imate u njoj najvećeg prijatelja, kao moja Persa u meni.
— Dakle, šta mislite, gospodar Peršunović?
— Ja dobro mislim, al’ treba još da se promislim. Ja držim već je po posla gotovo, a i druga polovina mora nabrzo ići, jer ja oklevanje ne trpim.
— Ni ja! Što ima biti neka bude na brzu ruku.
— Dođite vi, dakle, opet k nama, a mi ćemo opet k vama. Je l’ dobro?
— Jeste.
— Mi ćemo, dakle, na tom ostati
— Ja ću i onako skoro ovde prolaziti; imam nešto u okolini kupovati.
— E, baš dobro.
— Sad se preporučujemo.
— Drago nam je bilo.
— Osobito s naše strane drago! Zbogom!
— Službenica. Milo mi je bilo!
— Zbogom!
— Zbogom!
Ljuba i čika-Gavra odu u bircauz i daju prezati, pasu već posle po sata daleko od gospođe Perse.
Kada su kući došli, počnu nanovo razmišljati. Ljuba misli kako će ta stvar ispasti. Ako Persi u kuću dođe, mora svoju ostaviti, pa nije pravi gospodar; rad bi Persu u svoju kuću dovesti, sa svim imanjem i detetom, ali starac je tvrdoglav; no, ipak se nada da će ljubavlju zadobiti, pa mu starac ne može na put stati, te tako će najbolje biti da ona sve Ljubi u ruke preda.
Čika-Gavra ide na put, pa dođe kod Peršunovića i s njim se dogovora. Ovaj zove i Ljubu, ali Ljuba se zahvaljuje. Kaže da bi on njih želeo videti u O., u svojoj kući. Skoro će biti u O. slava na svetu Petku, onde se ide na vodicu. Ljuba invitira gospođu Persu.
Dođe vreme slave. Uoči dana dođe gospođa Persa sa ocem u O. i ukvartira se kod trgovkinje gospođe Cifrićke koja je Persine zaove muža nekakav rod, a sestra od tetke gospođe Jelke Siridžićke, kojoj je sestru Savku Ljuba ostavio. Gospođa Cifrićka je najveći neprijatelj Čekmedžijiću. Svuda ga ogovara i zarekla se da će mu svuda na put stati. Već se nije dopadalo Ljubi kako je čuo da su njegovi gosti kod Cifrićke na kvartiru. Namirisao je da je zlo, pa nije ni išao kod gospođe Perse u vizitu, jer je znao da je već sve uzalud. Gospođa Cifrićka je tako namestila Ljubi pod glavu da Peršunović i gospođa Persa na vrat na nos odu kući, samo da se sa Ljubom ne sastanu. Ljuba je sve to unapred znao, pa niti je više gospođi Persi išao, niti je što pisao, nego se brinuo o novoj kakvoj partiji.

VI

Ljuba opet imade dve partije pred očima, i to obadve dobre. Jedna je u selu P., bogata paora kći, a druga kći imućna opančara u varoši B.
Tatijana Skorićeva u P. bila je fina prosta devojka. Od svojih drugarica se samo u tom razlikovala što je bila najbogatija. Ima sesiju zemlje i vinograd. Oca nema.
Milena Mileusnićeva, kći Đoke Mileusnića, opančara u B., baš je lepa devojka, i vaspitana je kao da je iz akademije izišla. Ima tri hiljade forinti srebra.
Koju će sad Čekmedžijić od ove dve? Tatijana je bogatija, a Mileva je vaspitanija. Ljuba će najpre da proba bogatiju, pa ako ne ispadne za rukom, tek onda vaspitaniju.
Tatijanina mati je rada kćer udati za kakvog učenog, ili pak trgovca. Ljubinog kuma otac tutor je te devojke. Ljuba se nije dugo mislio. Kola s arnjevima već su gotova. Sa čika-Gavrom ide u selo P., najpre kumovom ocu, pa onda devojci. Kumov otac, čiča Đuka, tutor i stric Tatijanin, bio je čestit čovek i ne bi branio da mu sinovica pođe za kakva trgovca. Dogovori se sa Ljubom i čika-Gavrom, pa poruče Tatijaninoj materi da bude spremna, doći će đuvegija sa provodadžijom. Tatijanina mati brzo se spremi i kaže kćeri da ne ide nikud, doći će đuvegija, trgovac iz varoši. Tatijana se smeši, slegne ramenima, pa kaže: „Dobro, samo imam napolju malo posla“. Nije dugo trajalo, eto đuvegije sa provodadžijom i tutorom. No nema Tatijane.
— Sedite samo, sad će ona doći, — rekne mati.
Sednu, malo čekaju, devojke još nema. Donesu vino, piju, već su sat tu, a devojke nema. Ljuba postade nemiran, neće da gubi vreme, rad je devojku što pre da vidi. Mati viče slugu, sluga dođe.
— Idi, Lazo, brže po Tatijanu. Traži je pa odma’ da dođe.
— Tatijana je otišla u trešnje, — reče Laza.
— Pa ništa, odma’ preži, pa idi po nju.
— Tatijana neće doći.
— Zašto neće?
— Ja znam zašto.
— Pa reci.
— Mene mrzi pred ovim gospodarima da kažem.
— Ta reci slobodno pred nama, neće ti ništa biti, — upadne čika-Gavra.
— E, kad baš hoćete, kazaću vam. Tatijana mi je rekla, pre neg’ što će u trešnje otići, da je ne čekate, neće doći, jer je čula da joj iz varoši dovode nekog grka đuvegiju, a ona kaže da nipošto za ćiftu poći neće; pre će, veli, za mene poći.
— Da, kada bi to do nje stajalo, za koga ona hoće. Znam ja, ona bi pošla i za Grgura Drtića sina, koji sa ocem zajedno ništa nema, al’ to ne ide! — reče malo razljućena mati.
— Da, kada bi mi nju pitali! Što mi ovde svršimo, ono mora biti, — reče tutor kao ni brigeša.
— Odma’ idi po nju! — viknu mati.
— Molim vas, manite se tog posla. Kad je ona znala da ću ja ovamo doći, pa je otišla u trešnje, to je znak da nema vaspitanja, a treba da zna da sam ja čestan čovek, gospodar i trgovac; pa da se još prezirati dam — ne, to biti neće! Zato, zbogom, neću ovde ni minut ostati. Ona nek za sebe traži, a ja ću za sebe. Dok je momaka, hvala bogu, biće devojaka!
Ljuba ovo ljutito iskaže, pa ga niko više zadržati ne može. Badava je tutor govorio da on devojku ne sluša, da je ona prosta, da slušati mora, a Ljuba će je naučiti, — Ljuba neće ništa da zna. On taknu nevaspitanu devojku, veli, ne može uzeti. Dignu se i odu.
Dobro je učinio Ljuba što je otišao, jer Tatijana, kako je kući došla, ni osoliti se ne da. Kaže, pre bi u bunar skočila nego što bi za ćiftu pošla.
Sada Ljuba hoće Milenu Mileusnićevu da prosi. Čika-Gavra ostaje kod kuće, a sa Ljubom ide u B. njegove matere maćeha, koja je tetka Mileninoj materi. Dođu u B. Majka je već kod Mileve. Ljuba se preobuče u bircauzu, pa ide u vizitu. Dopadne mu se Mileva. Lepo je bila obučena i uštirkana. Nosila je rajfrok — onda se tek započeo krinolin, i samo čeka na prvu gospodu koja će ga nositi pa će Milena odmah krinolin kupiti. Ljuba kao da se pomamio tako kurove pravi frajla-Milevi. Mileva sve uspija.
— Vidite, frajla-Mileva, ja se s vama vrlo rado zabavljam.
— To mi je milo, a šta je tome uzrok?
— Sve što god je na vama. Nije čudo što se zovete Mileusnić, jer tako mile usne nisam nikad vidio.
— Vi se samo šalite!
— Ja se ne šalim, neg’ što mislim to i govorim. Pa kakve ste oštre pameti! Na svašta znate brzo da odgovorite. Ja sam, istina, po svetu prošao, al’ vi opet više od mene znate; kad govorite, ne mogu da vam reči u’vatim repa ni glave, tako visoko govorite.
— Vi ste veliki đavo, gospodar-Čekmedžijić!
— Al’ vi još veći, frajlice!
— Ne bi’ rekla!
— Šta? Ni đavo ne bi s vama nakraj izišao!
Tako su se ljubazno donekle koškali. Ljuba je samo iz kurmaheraja rečima zabadao, no frajla-Mileva znala se vešto izvući.
Ljuba svršava vizitu. Kao sreće radi, ostavi dva talira i obeća da će sutra opet doći. Sutradan eto Čekmedžijića već u sedam sati u posetu. Mileva još spava. Probude je. Ljuba je nešto zamišljen.
— Pa šta, zar frajla-Mileva još spava?
— Znate, čitala je noćas mnogo. Sirota, sad se načita, kad joj otac nije kod kuće, jer se on jedi na mnogo čitanje, a ovamo opet mu se dopada kad kažu da mu je kći vaspitana, — reče mati.
— Gospodar otac, kao što sam čuo, u Pešti je na vašaru?
— Jest, i tek do pet dana će doći.
Evo i frajla-Mileve, obučena što može biti.
— Dobro jutro, frajlice! Kako ste spavali?
— Vrlo dobro.
— Vidi se, kad ste tako dockan ustali.
— Znate, čitala sam mnogo noćas.
— A šta to čitate, frajlice?
— Čitala sam od Dima „Draj Musketire“.
— Šta su to ti mušketari?
— O, to je vrlo lepa nemecka knjiga, jedan vrlo lep roman!
— A vi samo nemačke knjige čitate, a srpske?
— Srpske? Ah, nisam još nijednu pročitala!
— Kako to?
— Znate, ja sam bila tri godine u leru, pa sam mnogo od srpskog zaboravila, jer smo sve nemecki govorili, a razumem nešto i francuski.
— Šta, i francuski?
— Nešto malo.
— Ta vi biste me mogli prodati!
— To ne, pre bi’ vas kupila.
— Pa zašto srpske knjige ne čitate?
— Srpski nema ništa modern; čujem da u njima ništa drugo nema, nego sve se tuku, kolju i pucaju; o kurmaheraju ništa. Nemecke i francuske knjige sve pišu o šarmant ljudima, galant damama, pa kakvi’ lepi’ abentajera ima u njima.
— Šta su ti abentajeri?
— Šta, još ni to ne znate? Dakle, vi još niste nikad imali abentajer?
— Ni ne želim ga; ni ime mu nije dobro; no opet bi’ rad znati šta je to.
— Znate, abentajer je to kad muško u žensko, ili žensko u muško zaljubljeno, pa onda muško izlaže se svakom maleru, samo što želi da postigne; tako isto i ženska za ljubav katkad i u muške haljine se mora oblačiti.
— Pa to je abentajer?
— To je.
— Hvala lepo, ja ga ne potrebujem.
— Al’ tek je opet lepo čitati.
— A jeste l’ čitali Vidakovićeve romane?
— Nisam, a i neću, jer je to već svaka čitala.
— Pa kakva ste vi onda Srpkinja, frajlice?
— Znate, ja sam Srpkinja, al’ neću da sam prosta, nego gebildet Srpkinja.
— Dakle, mi smo prosti uvek, i takvi ćemo i ostati? Samo da mi budete žena, kakva biste bili Srpkinja!
— Ala ste vrag! Vi biste mi zapretili da ne smem strane knjige čitati!
— Mogli biste, al’ najpre bi morali srpske knjige čitati, i to samo onda kad je kućevan posao u redu.
Tako se dugo još koškaju, Ljuba o ekonomiji, a frajla Mileva o amizant životu. — Ljuba se preporuči, no obreče da će do osam dana možda opet doći, sad mora kući. Ljuba ode u svoj kvartir, a majka brže bolje k njemu na razgovor. Ljuba iskreno ispovedi da je devojka lepa i miraz da nije rđav — nije šala tri hiljade forinti srebra! — no samo je zlo to što je vrlo nobl za njega. Majka drži za sigurno da će biti šta, premda Mileva malo naviše teži. — Ljuba ostaje pri prvom, tojest da sutra otputuje. Oprosti se sa majkom.
Ljuba noću dugo nije mogao zaspati; razmišljao je. Prespavao je jutro. Premišljao je da posluša majku, pa da još ostane. Majka i Mileva o tom ništa ne znaju. Drže da je Ljuba otputovao.
Pre podne eto Ljube opet u kuću Mileusnića. Pita za frajlu. Kažu mu da nije kod kuće, otputovala je u N. Mole ga da čeka do sutra, Mileva će se dotle vratiti. Ljuba posluša, no zasad se preporuči i ode. — On raspituje po varoši za Milevu. Kažu mu da je sa jednim kapetanom otišla u N. da vidi iluminaciju. Načuje još i to da miraz nije baš siguran. Odvaži se celo poznanstvo prekinuti.
Pred veče hoda oko kuće Mileusnića da vidi majku. Majka i Milevina sestra spaze ga i zovnu ga unutra. Sestra izvinjava Milevu, uverava ga da će sutra doći i da je čeka.
Ljuba se obrne, pa tek rekne: „Ostaću, može biti”, i ode. Odmah dâ prezati pa na put. Majka će duže u gostima ostati.
Kad Ljuba kući dođe, pita ga čika-Gavra šta je.
— Ništa! Baš sam o Usekovanju stvar započeo, pa mi je i sreća usečena. Nema ništa! Ja prvi dan kod nje, a ona drugi dan ode s kapetanom na iluminaciju! Nego tražimo drugu!

VII

Sad dolazi Čekmedžijić sa čika-Gavrom u varoš S. Dođu u S i ukvartiraju se kod negdašnjeg Ljubinog gospodara udate kćeri. Njen muž Joca Parković bio je Ljubin prisan drug, zajedno su bili kalfe. Nego sad Ljuba neće da ga nikud vode dok on sam sebi ne nameni.
Sutradan je nedelja. Ljuba čeka kod crkvenih vrata kad ženske izlaze. Gleda, telbizi — i doista jednu je istelbizio. To je Anka Belkićeva, trgovačka kći. Gospodar Belkić je častan trgovac i građanin; nije siromah, al’ ima mnogo dece, pa ipak će dati što pored svoje kćeri.
Najpre otide Parković s čika-Gavrom Belkiću. Razgovaraju se, pitaju da l’ je rad frajla-Anku udati.
— Zašto ne, — odgovori im, — samo nek se nađe kakav čestit mladoženja.
Zove ih sutra na ručak, takođe i Čekmedžijića. Kad sutradan tamo odu, Anka iznese rakije i badema i stidljivo komplimenat načini.
— Drago mi je osobito . . . Izvolite se poslužiti . . .
— Ovo je moja kći, a ovo su gospodari, — gospo’r Gavra Cerić i gospo’r Ljuba Čekmedžijić iz O., — reče otac.
— Drago mi je osobito.
— I nama osobito.
— Izvolite sesti.
Sad se nutkaju rakijom. Ljuba je to jedva dočekao, da malo dobije kuraži. Čika-Gavri nije toliko trebalo, jer je kuraži imao i bez toga. Gospođa mamica napolju kuva ručak. Anka i druge sitnije sestre pomažu. Dođe i vreme ručku. Svi se nameste.
Gospodar Belkić bio je čovek od staroga šloga, ali vrlo pronicatelan. On mora Ljubu još za ručkom iskušati da l’ je otvoren. Razgovara se sa po oka meri Ljubu. Ljuba to primećuje, pa još većma pazi da ne kucne kako flašom o čašu, ili da čašu ne prepuni, ili jelom čaršav ne omasti. Ljuba nema mane, samo još preko jedne probe mora proći. Donese se pečenje — dugačak mator zec. Ko će ga tranžirati?
Kod gospodara Belkića nije bio običaj, ili da reknemo moda, da se pečenje u kujni tranžira, nego na stolu. On ponudi Ljubu da tranžira. Ljuba je dobro znao tranžirati, ali opet od tolike zečine se ubezeknuo. Guska, ćurka i samo prase lakše bi mu išlo. No, šta će, mora sreću pokušati, ne može domaćinu odbiti.
Gospodar Belkić bio je osobite ćudi čovek. Mogao je zbog male stvari koga zavoleti, a, opet, zbog bagatele prezirati. Kod njega, ako je momak bio maškrtan, ako je slatkiše jeo, a za kiseli kupus nije branio — taj već nije bio u milosti; pa još ako nije znao pečenje tranžirati, onda je sasvim izgubio kredit. On je držao, ko nije kadar pečenje tranžirati, nije kadar ni zaslužiti ga.
Ljuba svoj posao započne. Salvet preda se, pa tranžiraj. Vrlo mu za rukom ide. Svi se čude njegovoj hitrosti; a i sam sebi se čudi, jer ovo je tek treći zec kog u životu svom tranžira. Ali, niko mu se tako ne čudi kao gospodar Belkić. On — salvet mu za gornje dugme od prsluka skopčan, glavom na desnu ruku nagnut — gleda šta Ljuba radi, da li sve po redu ide. Nož je bio jak, oštar, te Ljuba načini pravi majsterštik.
— Gospodar-Čekmedžijiću, vi ste se zaista pokazali! Ja sam od moje mladosti, kao što ceo svet zna, od svih najbolje tranžirao, al’ ne znam da l’ bi mogao tog zeca tako brzo i lepo istranžirati.
— I sam se radujem, — odgovori Ljuba.
Tako sad u zadovoljstvu ručaju. Vino još ostaje na stolu. Belkić jednako vinom nutka goste, osobito Ljubu; no Ljuba slabo pije: primetio je na Belkiću da ga iskušava da li rado i mnogo pije. Ljuba je mislio: nećeš me uhvatiti! Čika-Gavra nije na to pazio, nije ga trebalo nutkati.
Posle podne šeta se Ljuba sa frajlom Ankom, njenom malom sestrom i mamicom. Njemu se Anka dopada. Istina, bila je vrlo bela u obrazu, a Ljuba bi voleo da je malo rumenija, ali opet nobl izgled ima. Ako je uzme, svaki će kazati: „No, ova je iz gospodske kuće!” — I Ljuba se Anki dopada.
Dok se Ljuba šetao, donde se Belkić sa čikaGavrom razgovarao. Za to vreme uklonio se Parković. Čika-Gavra napipava Belkića šta bi pored kćeri dao, a Belkić opet iskušava čika-Gavru šta Čekmedžijić ima. Nekako napipali su se i iskušali. Belkić kaže da na njegovu kćer samo za njegova života dve hiljade forinti gledaju; a Ljuba ima kuće dve, gvožđarnicu i nešto duga. Ovo poslednje Belkića je nešto malo tištalo, ali ništa, mlad je čovek, sve to može u red doći. Belkić kaže čika-Gavri da mu se Ljuba vrlo dopada i rad bi ga za zeta imati; no, ipak, mora jedared, i to naskoro, otići u O. da vidi kako stoje Čekmedžijićeve akcije. Čika-Gavra kaže na to: „Dobro!”
Dođe Ljuba sa šetnje. Anka i mamica, otišle u drugu sobu da se presvuku. Uklonio se zamalo i Belkić, jedno da čuje kako se Ljuba devojci i materi dopada, a drugo da vremena dâ Ljubi i čika-Gavri da se porazgovaraju nasamo.
Čika-Gavra Ljubi sve ređa. Ljubi se dopada i ne; ali ipak upola je zadovoljan; hoće i on malo vremena da dozna načisto kako Belkić stoji, jer Ljubi mnogo Belkićeva deca — ima ih šestoro — brigu zadaju.
Belkić presluša ženu i kćer. Ovima se Ljuba svima dopada.
Čika-Gavra i Ljuba se dogovore da odmah idu kući. Belkić ih kao iz etikecije zaustavlja, no oni nipošto neće da ostanu, već obriču da će doći još jedared. I Belkić im obriče da će ih posetiti.
Kad Ljuba dođe kući, počne raspitivati za stanje Belkićevo. Dozna da Belkić ima dve kuće, jednu malu i jednu veliku, i osim toga trgovinu dobru. Ali šestoro dece, pa tekar na velikoj kući intabuliratih dugova! — Tako isto i Belkić raspituje za Čekmedžijića! Već sve zna kakav je i kako mu stoje akcije. Mnogi su Ljubu pokudili, ali on neće sve da veruje, pa misli: kad se Ljuba jedared oženi, sve će to drukčije ići. Osim toga mislio je da će Ljubi u početku ma čim zamazati oči. Ali teško je s Ljubom nakraj izići.
Ljuba čeka da se Belkić odzove; Belkić, opet, nešto kao provlači, ne bi li se Ljuba ponizio; no, opet, dugo mu je čekati, pa se na put krene. Ljuba je kod kuće, gleda svoju ekonomiju. Vaš pekmez kuva, a eto Belkića kod njega.
— A gle moga zeta, kako je u poslu!
— Baš ste me tako uprljana zatekli! Dobro došli! Izvolite unutra!
— Posao ne škodi; besposlica je zlo. Meni je baš milo što sam vas tako u poslu našao.
Uđu u sobu. Tu je Ljubina mati koja lepo gosta dočeka. Ljuba je izišao da se preobuče. Ljubi se nije baš dopadalo što je Belkić tako iznenadno došao. Voleo bi on da se Belkić nije tako lako ponizio, jer možda je došao da ga na lak način obrlati; pa onda, Belkić, kad se tako lakomi, mora da nije baš u najboljem stanju. U mestu će govoriti da je Belkić došao da provizitira Ljubu i da za njega u samom mestu ispitkuje. Belkića zadrže na ručku. Ljuba je bio malo satrusan, al’ se nije pokazivao, lepo je Belkića ugostio. No posle ručka počne se važan razgovor.
— Vi ćete sigurno znati u kakvom sam poslu došao k vama.
— Nagađam.
— Vama se moja kći dopala, je l’ te?
— Jest; ako mi se još i ono drugo dopadne, onda je sve dobro.
— Znam šta mislite. I ja to isto mislim. Je l’ vam moje stanje poznato?
— Jeste, al’ ne sasvim.
— Čuli ste za moju trgovinu?
— Jesam.
— Znate da imam dve kuće?
— Znam.
— To je što znate; al’ ima što i ne znate.
— To bi’ baš rad čuti.
— Znate, ja imam napolju prilično novaca.
— To je vrlo lepo, samo ako je sve sigurno i dužnici plaćaju.
— Ne brinite se za to. Vidite, moja Anka dobiće još za mog života dve hiljade šajna.
— To je lepo; a kad počinje taj život?
— Vidite, sad ću vam dati sedam stotina forinti šajna, a docnije drugo.
— Ne mogu čekati.
— Dužni su mi, ne mogu da inkasiram.
— To je baš žalosno. Ali ja neću da dobijem manje od hiljade.
— Dakle, vi nemate prema meni poverenja?
— Imam, al’ što ima biti, nek bude odma’ na panju.
— E, kad je tako, ja sad idem, pa ću vam pisati.
— Milo će mi biti.
Belkić se nije hteo duže baviti, no se preporuči i ode Ljuba je bio praktičan čovek, pa je uvideo da je sa Belkićem sama šeprtljarija. Samo mu je žao što će na glas izići da je Belkić zato došao da ga na terazije metne.
Ljuba čuje da i neki mlad notaroš prosi frajlaAnku. Načuje da je taj notaroš izdaleka rod gospođi Jelki Siridžićki. Sad je već znao koliko je sati. Zna da neće ništa biti od ženidbe; već mu je gospođa Jelka pobila cenu. Belkić ne piše ništa. On se na Ljubu malo razljutio, pa sad, kad dođe nov đuvegija, a Siridžićka Ljubu ogovara, neće Belkić ništa za Ljubu da zna.
Šta će sad Ljuba? Da ostane tako nalako u platki? Ne! Ljuba mora svoju čast da spase. No, kako? Kao god što je Redić njemu pisao, tako će isto Ljuba Belkiću pisati. Jedno jutro dobije Belkić pismo na pošti i čita ga.
Poštenorodni gospodaru!
Oprostite što vam sa ovim pismom dosađivati moram. Ja sam čekao i čekao na vaše pismo al’ to je gdegod u vazduhu nestalo; meni pak nije do čekanja, i moram vam izjaviti šta o celoj stvari mislim. Kad ste bili u mojoj kući, kao gostu ustručavao sam se sve vam iskazati. No, sad izjavljujem da ću vašu kćer frajlu Anku tek onda uzeti moći kada vi platite na veliku kuću vašu intabulirani vaš dug, pa onda sami iz velike u malu kuću uđete, a meni i vašoj kćeri veliku date, jer ja nikad na veresiju ženiti se neću. Ako na to ne pristajete, nemojte mi ni pisati, jer već onda znam da niste u stanju.
Ostajem vaš iskreni
Ljuba Čekmedžijić
Sa ovim pismom, dakle, osvetio se Ljuba u jedan mah i Rediću i Belkiću. I vrlo je pametno učinio Ljuba što je to pismo pisao, jer je već prsten gospođice Anke sa mladim notarošem prošao, i do dve nedelja Anka je udata. Ovako je bar Ljuba čast svoju spasao.

VIII

Ljuba se ni najmanje nije kajao što je tako sa Belkićem postupao. Zar da pristane na manje od hiljade forinti? Ne, davno se oženio jedan njegov prijatelj kom je tast obrekao hiljadu forinti, a kad tamo, a on dobio samo sedam stotina, te zbog tri stotine ima sada sa tastom proces. Ljuba neće proces.
Opet mu nude devojku u B. Neće sam da ide, hoće malo da se odmori, te šalje čika-Gavru. Devojka ima tri hiljade srebra. Ljuba je zadovoljan, već je po posla gotovo; no opet se nađu koji ga ogovore, i on se okrene na drugu stranu.
On je mislio da se mane za neko vreme ženidbe, al’, međutim, oženio se vrlo dobro jedan prisni njegov prijatelj, te tako opet dobije volju va ženidbu.
U varoši G. ima Ljuba jednog negdašnjeg druga, koji ima dve sestre, jedna je lepša a druga umiljatija. Svaka ima po dve hiljade forniti. Lepa se zove Julka., a umiljata Milka. Brat njihov, Joca Nerić, ima još jednog dobrog druga, mladog notaroša iz J., Mladena Ružičića, i taj u kuću dolazi. Julka i Milka nemaju oca, samo mater. Julka oseća veliku naklonost prema Ružičiću, ali kažu da ovaj ima vrlo slabu štaciju; ako bi koji bolji došao, ne bi ga se odrekla.
Dođe Ljuba sa čika-Gavrom u G. Brat Joca zaradovao se, pa ih srdačno aufiruje. Baš se ovde desio i Ružičić. Ostanu tu na kvartiru.
Skoro će doći večera. Za večerom je sve veselo. Ljuba na svakoga pazi, al’ osobito na frajle. Vidi da je lepša Julka, al’ nije rđava ni Milka.
Posle večere društvo se razveselilo. Svaki je morao po jednu pesmu pevati. Joca je pevao „Tulumbašu”, kao domaćin, Ružičić pak „Želiš li biti moja”; zatim zamole frajla-Julku, te i ona lepo otpeva „Kud blude sada misli tvoje”. Došao je red na čika-Gavru. On otpeva „Vino pije Dojčin Petar”. Sad svi mole Ljubu da i on peva. Spočetka neće, malo se u sebi rasrdio, jer je spazio da je frajla-Julka, kad je pevala, nekako čudne poglede na Ružičića bacala. Naposletu se skloni pa otpeva „Zbogom nemarna dušo”, ne iz srca, nego kao u prkos frajla-Julki.
Posle večere se raziđu. Ljuba i Gavra su u jednoj sobi.
— Kako ti se dopada ovde? — zapita ga čikaGavra.
— Ne znam još ni sam kako. Devojke nisu ružne, osobito ona Julka; ona je, može se reći, baš lepa.
— A jesi l’ primetio kako je gledao na Julku taj Ružičić kad je pevao?
— Jesam; al’ jesi l’ video kako je ova na njega gledala kad je pevala? To me najviše muči!
— Meni se čini da Ružičić Julku voli.
— I meni se čini; samo ona njega da ne voli!
Tako se razgovaraju dok ne zaspu. Sutradan idu muški šetati se. Ljuba ide sa Ružičićem da ga iskuša. Već su se prilično upoznali.
— Kažite mi iskreno, gospodine Ružičiću, što ću vas pitati.
— Drage volje.
— Da li ste vi u frajla-Julku zaljubljeni?
Ružičić se smeje.
— Al’ kažite mi, molim vas. Možete o mom karakteru uvereni biti da neću nikom kazati.
— Kad je tako, kazaću vam iskreno, al’ i nadam se da nećete nikom kazati. Joca Nerić je moj dobar drug. Pored njega sam se sa njegovim sestrama upoznao. Samo ću vam toliko kazati da vrlo lako može biti, šta više i verujem da frajla-Julka ima prema meni naklonosti, ali, što se mene tiče, tu sam sasvim čist.
— Al’, kažite mi pravo, zašto ste tako oči izvraćali kad ste pevali „Želiš li biti moja”?
— Znate, to je bilo samo iz etikecije; znao sam da će se to njoj dopasti, al’ ja tu ništa nemam.
— Dakle, nakratko, vi niste zaljubljen, niti ste radi frajla-Julku uzeti?
— Niti sam zaljubljen, niti sam je rad uzeti, jer ja već imam moju zaručnicu, samo što sad još neće otac da mi je dâ, ali doći će vreme da će je dati.
— E, to sam hteo da dokučim. Baš vam hvala. Hoćete li me primiti otsada za vašeg druga, pa to drugarstvo još danas pored čaše vina sa „per tu” da instaliramo?
— Meni će milo biti, ma odma’.
Sad se pomešaju i drugi. Čika-Gavra je dotle Jocu iskušavao. Dođu kući. Frajle spremaju ručak. Prispe i ručak. Posle ručka idu svi u šetnju u baštu.
Ljuba se jednako vrze oko frajle Julke. Ona mu pokazuje prijatno lice; vidi se da je rada dopadati mu se, da ga nije rada iz šaka ispustiti; al’ tek katkad baca umiljat pogled i na Ružičića. FrajlaJulka pravi bukete, jedan dâ Ružičiću a drugi Ljubi. Ljuba bi voleo da Ružičiću nije dala, al’ opet stiša mu se duša, samo kad je i njemu dala. Jer misli: i meni je dala buket, i njemu je dala; on nju neće, a ja hoću; dakle, biće opet moja!
Vrate se kući. Baš su se dobro proveselili ono veče. Ljuba je postao sa Jocom i Ružičićem „per tu”. Sutradan raziđu se. Ljuba se srdačno od Julke oprostio.
Kad dođe kući, počne ozbiljno da se misli. Nije šala, tako lepa devojka i dve hiljade forinti! Al’ nije mu do oklevanja, nego hoće da bude stvar što pre gotova. Piše Julki pismo, da zna na čemu je:
Dražajša frajlice Julka!
Ako ste radi za mene razumeti, ja sam, hvala bogu, zdrav, i molim boga za vaše zdarvlje. Ja sam srećno kući doputovao. Ne znam vi jeste l’ zdravi. Vi ste mogli primetiti iz moji’ očiju ono što prema vama osećam; ako i vi to isto osećate onda smo vi i ja najsrećniji ljudi. Sad samo želim da mi vi otpišete kako osećate, pa ako se slažete, onda odma’ i vama da dođem, pa da se ugovorimo, i to ne s vama, bože sačuvaj, nego sa vašom gospođom mamicom i Jocom. Ostajem vas nižajše lj . . . ne smem da ispišem —
vaš na neki
Ljuba Čekmedžijić
Posle nekoliko dana dobije, opet, Ljuba ovo pismo:
Počitajemi gospodar Čekmedžijić!
Ja vam blagodarim za vaše čuvstvo prema meni. Što se mog čuvstva prema vama tiče, ono je u božijim rukama, a bog je dobar, može sve dobro ispasti. Zato primite ovaj izražaj od mene, a vama stoji kad god ’oćete pristup u našu kuću.
Ostajem sa počitanijem
Julka Nerić
Kad je ovo pismo pročitao, Ljuba nije znao na čemu je. Saopšti ga čika-Gavri. Čika-Gavra ga pročita.
— Šta mislite, čiko, o ovom pismu?
— Ja sam dosta škola prošao, al’ ovo nit’ je belo niti crno — ne razumem ga!
— I meni je čudno. Ja joj jedno pišem, a ona drugo odgovara. Ja ištem da izrazi svoje čuvstvo, a ona kaže: čuvstvo u boga! Ta i nas sviju čuvstvo je onde, al’ iz njenoga pisma ne vidi se da ona mora moja žena biti .
— Tako je.
— Pa sve nešto izdaleka govori. Neće da dođemo pa da se svrši, a opet ne kaže da neće. Ta moja frajla šteta što nije trgovac, ta bi umela sa mušterijom!
— Dakle, šta misliš sad?
— Ništa; dok mi ne poruči, neću ići.
— Tako i treba.
Kad Ljubina mati vidi da ni sa ovom ženidbom nije sigurno, poče se i sama za Ljubu brinuti. Našla mu je u D. jednu zdravo imućnu devojku. Ide Ljuba sa čika-Gavrom da je vidi. Miraz mu se dopada, al’ devojka ne. Obreče da će doći.
Dođe kući, kaže materi da je devojka vrlo ružna, al’ lep miraz, i da želi samo nekoliko dana promišljenja. Prođu dva tri dana, Ljuba još ište termina. Prođu dve tri nedelje, mati ga goni, čantra. Naposletku, Ljuba se reši i pripravi na put, hoće bogatu devojku da uzme.
Kola sa arnjevima gotova su, Ljuba tek da se krene, al’ eto ti pismonoše — nosi pismo Ljubi. Ljuba čita pismo.
Počitajemi gospodaru!
Dajemo vam na znanje da je vaše ćutanje i oklevanje prouzrokovalo to da smo prinuđeni bili drugoj sreći okrenuti se, koja je zaista i dobra, da smo svi zadovoljni. Zato dajemo vam ovo na znanje, da ne biste vsuje trud polagali i amo dolazili.
Ostajem
Juca Mrgodić
Ljubi ispade pismo iz ruke. To je bilo pismo od matere one bogate partije. Ljuba ostane kod kuće. On je za ovom partijom žalio, ali za nekoliko dana nestane mu žalosti.
Opet razmišlja i reši se da staru ljubav obnovi. Koju staru ljubav? — Poslednju — sa frajla-Julkom. Ljuba je opet na putu, ali sam. Čika-Gavra neće onamo da ide; kaže, šta će da ide kad vidi same šeprtljarije.
Ljuba sam dođe frajla-Julki. Ona mu počne prebacivati, što se nije na njeno pismo odazvao; prebacuje mu još i da je čula kako je išao u D. tražiti bogatu devojku. Ljuba sve to odriče, kaže da je on davno nameran bio onamo doći, no trgovina ga zadržavala, a išao je u D. da kupuje zob. Julka mu sve da za pravo, premda vrlo dobro zna zašto je Ljuba u D. bio.
Sad se počne od strane Ljubine kurmaheraj na život i smrt. Frajla-Julka je bila praktična devojka, a i Ljuba praktičan čovek. Sve su se hvatali u kurmaheraju. Julka je volela Ružičića, ali je primetila da je Ružičić prema njoj lukav. Al’ opet nije nadeždu izgubila. Ljubu je držala u rezervi; ako drugi ne dođe, dobar će biti i on. Za Ljubu je, opet, sreća što Ružičić Julku neće. Julka sama u sebi načinila je taj plan da Ljubu nagovori da je od matere prosi. Ona je mislila, ako je mati Ljubi obreče, čuće Ružičić pa će se pokajati i uzeti je, a Ljuba će ostati u platki. Šta joj je onda do njega! Ako li je Ružičić i onda ne ushte, onda će u prkos za Ljubu poći.
Ljuba se sa frajla-Julkom u bašti šeće. Već mu je ljubav na vrh jezika došla. Dođu do vrata; Ljuba zaustavi frajlu.
— Al’, molim, stanite samo malo. Već ima sat jedan kako hoću nešto da vam reknem, pa opet nisam mogao, kanda mi neko jezik zavezao. Sad sam se malo raskuražio. Kažite, molim vas, hoćete li vi za mene poći?
— Iskreno vam kažem: hoću; al’ od matere morate me prositi, jer bez nje ne može ništa biti.
— A hoće li ona?
— Još nije ništa govorila o tome, al’ mislim, kad ja hoću, da hoće i ona.
— Pa to bi’ vas mogao odma’ zaprositi, sad je i onako sama u sobi.
— Možete, al’ kako ćete početi?
— Po običaju. Kazaću: Molim pokorno, meni bi na srcu ležalo, i želeo bi’ kad biste mi vašu fraj licu kćer za suprugu dali.
— To je lepo, al’ opet nije za početak dobro.
— Dakle, naučite me vi, kakav početak!
— Vidite, upravo da vam kažem, to je bila od vas pogreška što odma’ u početku niste mater u ruku ljubili.
— To je istina da je od mene pogreška bila, al’ znate, ja nemam običaj nikoga u ruku ljubiti.
— Pa zar mi nećete tu ljubav učiniti?
— Za vašu ljubav ’oću, premda mi je teško, jer ja nikakvu gospođu osim moje matere u ruku poljubio nisam.
— To je lepo od vas! Sad vidim da imate naklonost prema meni.
— Još kako! Al’ ne bi l’ dobro bilo da idem već da zaprosim?
— Možete.
— Pa ’ajd’mo — izvolite.
— O, moliću, idite vi sami. Kako bi’ ja onamo sad mogla ići?
— A zašto ne?
— Zato jer bi se zastideti mogla.
— Kako se ja zastideti neću?
— Kod vas je drugo, vi ste muško.
— E dobro, dakle. Ja sad idem. Gde ćemo se posle sastati?
— U bašti.
— Zbogom i donde!
— Zbogom, samo pametno!
— Tako ću ja lepo kazati da ćete se začuditi.
Ljuba ode k materi. Frajla se šeta po bašti. Ona je sve to fino uplela. Dogovorila se s materom da mu je mati ne obreče odmah, no da mu samo nadeždu da, jer kako se malo provuče udadba, notaroš još može vremena dobiti da se pokaje. Mati je po volji kćerinoj radila. A da sve to lakše proizvesti može, uklonila je za ovaj par Jocu i Milku od kuće.
Ljuba uđe u sobu; mati je sama.
— Sluga sam pokorni.
Ljuba mater u ruku poljubi. Tako je cmoknuo, da se i sama mati zarumenila.
— Izvolite sesti.
— Hvala.
— Vi ste već gotovo na nas zaboravili bili.
— Znate, ja sam čovek koji se ne nameće; gde me rado primaju, tamo idem.
— Ja mislim da ste vi u našoj kući uvek rado primljeni.
— Sad vidim.
— Mislim da se nećete kajati što ste k nama došli.
— Tako bi’ i sam želeo.
Sad malo zaćute. Ljuba čeka da mati što počne, a mati čeka da on započne. Gleda jedno u drugo. Ljuba se boji da se ne zabuni, ako i dalje bude ćutao, pa započne.
— Molim pokorno, da li se može kosnuti vaše krasne kćeri lik srca moga?
— Molim vas, ne razumem vas načisto. Izvolite malo prostije govoriti.
— Bi l’ biste volju imali vašu kćer za mene dati — to hoću da kažem.
— Sad razumem. — Zašto ne? Kao što primećavam, ona nije vama nenaklonjena, a i ja nemam protiv toga ništa. Samo, znate, forme radi, moram još mog devera zapitati.
— A zašto da ga pitate, kad vi ’oćete?
— Znate, on je bogat, a nema dece, pa će vremenom moja deca sve njegovo naslediti.
— Ja sam zadovoljan i sa tim što sad frajla ima.
— Vi ste još mlad, pa se sad svačim zadovoljavate, samo kad vam se devojka dopada. Al’ kad budete stariji onda ćete se drukčije razgovarati. Nećete se kajati ako i on svoje saizvoljenje da.
— Al’ ako on ne ushte?
— Što ja hoću, to hoće i on; al opet da ne rekne da smo bez njegova znanja stvar svršili. Rasrdio bi se.
— E dobro, a vi mu izvolite kazati.
— Hoću na svaki način. Samo nije sad kod kuće, otišao je u Peštu na vašar.
— Pa kad će to biti?
— Samo malo strpljenja imajte. On će doći do osam dana, pa za to kratko vreme i onako ne možemo odma’ celu stvar svršiti.
— Dakle, da radimo?
— Da počekamo do proleća.
— Al’ ako ja, gospođo mamice, do proleća volju izgubim?
— No, to bi lepo bilo! To onda ni sad volju nemate!
— Sad imam vrlo veliku, al’ do proleća ne znam kako će biti.
— Proleće nije daleko. Ako ste šarmantan čovek, dajte mi reč da ćete do proleća čekati.
— Obećavam vam, ali reč zadati ne mogu.
— Ta, kad obećavate, to je toliko kao da ste reč zadali!
— Nije baš tako. Kad čovek što obeća, još nije obavezan; ali kad zada reč, onda je obavezan.
— Ala ste đavo!
— Mnogo sam sveta prošao.
— Obećanje ispuniti, to je poštenje. Ja vas držim za poštena čoveka, pa kad ste obećali, znam da ćete i ispuniti.
— Ala ste me uhvatili, ne mogu s rečma kuda.
Ljuba se smeje, mati se smeši.
— Dakle, obećanje stoji?
— Stoji.
Tako se još malo porazgovaraju, pa onda Ljuba dâ naposletku i reč da će do proleća čekati. Sad Ljuba ustane i zamoli mater da mu dozvoli u baštu da vidi šta frajla radi. Mati mu dozvoli. Ljuba ode u baštu i sve frajli po redu ispovedi. Julka se raduje što je sve po njenom planu ispalo. Malo posle oboje odu u sobu. Tu se još s materom o sitnijim stvarima porazgovaraju. Naposletku Ljuba ustane pa kaže da mora odlaziti, jer nema gazde kod kuće, pa trgovina odmah slabije ide. One ga iz politike zadržavaju, a on iz politike neće da ostane. Oprosti se i ode.
Kada Čekmedžijić kući dođe, počne razmišljati da li da dočeka proleće, ili još da pokuša, ma u post, degod sreću. On je mislio da će Julka, ako može biti, dobra biti za njega i u proleće, a, međutim, potajno može i na drugom mestu sreću pokušati.
Šušnuo mu je čika-Gavra da u varoši M. živi jedna udovica, zjelo bogata, a drži pod svoje jednu devojku, koju je dala lepo vaspitati, i daće je za trgovca. Daje pored nje osam hiljada šajna. I, doista, gospođa Makra Mračevićka u M. bogata je, a frajla Paulina donosi miraz od osam hiljada. Ljuba je konten, i gotov je onamo sa čika-Gavrom.
— Dakle, hajd’mo, čika-Gavro!
— Hajd’mo!
— Ali rad sam da niko ne zna kuda idemo. Znate, čika-Gavro, da idemo onako — kako kažu ono — kad velika gospoda kudgod idu pa neće da svet zna?
— Još ni to ne znaš! Inkognito!
— Da, inkognito! Vrag zna, već sam pozaboravljao te francuske reči.
— Sad nemoj zaboravljati takvo što, jer kuda idemo tu je frajla vrlo vospitana.
— Paziću na sve, pa ću probati da i ja mešam francuske reči; al’ teško će ići.
— Dakle, hoćemo l’ ići?
— Hoćemo — hajd’mo!
Za jedan sat sve je već u pripravnosti, pa se krenu, i to drugim putem, unaokolo, „da se Vlasi ne sete”. Čika-Gavra Čekmedžijića informira kako se ima kod Mračevićke vladati. Izjavi mu još i tu tajnu da je on sam, tojest čika-Gavra, rad uzeti tu bogatu udovicu. Kaže da je mogao još devojkom uzeti. Ona je htela, ali bila je sirota, pa je on nije hteo. Posle se ona udala za bogata starca, a kad je taj umro, imanje je na udovicu palo. Imanje je oko pedeset hiljada. Čika-Gavra mislio je utoliko lakše do cilja doći što je s udovicom još kao sa devojkom dobro poznat bio, pa nije morao oko nje mnogo etikecije praviti, nego je mogao odmah sa drugoga kraja šale započeti. Gospođa Makra ga je uvek, kad god je došao k njoj, vrlo ugostila i za njegovu ljubav i druge goste pozivala.
Gospođa Makra Mračevićka bila je malo jača od četrdeset godina; velika, krupna žena, lice i sve malo pozamašnije; nije bila ružna ni sad, ali imala je muški glas — sva je kao neka muškara izgledala. Pored svog pokojnog jako se isprakticirala, pa nije dala da se s njom titraju. Kako je ko pecne, a ona ga tako priklopi da se ubezekne, jednom reči, bila je prava nadžak-baba. Prosioca bi imala na svaki prst sto, ali se ne udaje. Ne kažem da se gospođa Makra ne bi htela udati, ali sad bi ona izbirala. Neće mlada golaća, koji bi je za blago uzeo; neće matora, ma da je bogat; neće čoveka bez jake titule. Ona bi htela kakva mlađa čaveka koji je lep a nije siromah; ili kakva mlada, većeg ranga činovnika; ili kakva penzioniranog kapetana, ali da nema više od trideset i pet godina. Ovakvih partija baš nije lako naći, pa zato se gospođa Makra i ne udaje. Štaviše, svuda govori da se nikad udavati neće. S tim je interesantnija. Sa čika-Gavrom voli da se šali i rado ga prima, ali ne zato što ga voli, no što je on šaljivčina. Osim toga rada je malo da ga nasekira, da vidi kako je bogata, a on je kao devojku uzeti nije hteo. Sad joj ni u pameti nije za njega poći. Siroma’ čikaGavra misli da je gospođa Makra u njega zaljubljena.
Frajla Paulina bila je lepuškasta, crnomanjasta; znala je svirati u klavir i francuski — bila je akademikerka. Ona bi rada poći za čoveka vaspitana i od ranga; premda bi je gospođa Makra rado trgovcu dala, ali malo većem trgovcu, i to zato da ako bi se ona, tojest gospođa Makra, ipak udala, da ne bude Paulinin muž veći gospodin nego njen, jer onda bi do te nezgode mogla doći da bi u jednom istom društvu mogla Paulina u pročelju sedeti kao gospođa, a gospođa Makra kao polumati sniže, a to bi joj teško palo.
Gospođa Makra i Paulina sede u sobi i razgovaraju se. Sluškinjin mali sinčić od pet godina igra se u sobi i čas po provlači se ispod stola.
— Vidiš, Paulina, dete se provlači ispod astala — dobićemo goste.
— Meni opet desno oko igra; plakaću.
Tek što Paulina poslednju reč ispusti, a neko na vrata kuca.
— Herajn!
Vrata se otvore. Napred čika-Gavra a za njime Čekmedžijić.
— Gospođa-Makro, jeste l’ radi gostiju! Evo moj srodnik, Ljubomir Čekmedžijić, trgovac i gvožđar iz O.
— Čula sam za njega, drago mi je, reče gospođa Makra.
I frajla—Paulina gospodski komplimenat načini.
— Izvolite sesti.
Gosti sednu. Gospođa Makra nešto Paulini namigne, te ona iziđe.
— Pa, kako ste, gospođa-Makro? Al’ vas davno nisam video! Vidim, hvala bogu, svaki dan ste sve lepša i lepša — izgledate kao lubenica.
— I vama ništa ne fali; izgledate kao ’rast, pa kakav ste u obrazu lep i rumen!
— Vi đavolite! Hteli ste, valjda, kazati da izgledam kao slepačka tikva, kad se smešite. No, ništa, volim i tako da izgledam: hvala bogu, zdrav sam, ne bih se još menjao ma s kakvim momkom!
— E, ta vi ste uvek zdrav čovek bili, samo nemojte se toliko hvaliti, jer ako vas čuju, mogu vas ureći.
— Ala ste baš đavo, gospođa-Makro! Morate da me pecnete. No, sad ’odite malo na stranu da vam nešto šušnem, dok nije frajla Paulina došla.
Sad čika-Gavra uhvati za ruku gospođu Makru, pa je vodi do drugih vrata; nešto joj šapuće, da Čekmedžijić ne čuje.
— No, kako vam se dopada moj Ljuba?
— Fajn — zdrav momak!
Na to otvore se vrata, frajla-Paulina nosi na tacni liker, badem i suvo grožđe, pa metne na sto i sipa.
— Zapovedajte.
Piju liker.
— Al’ je OVO dobar liker, — reče čika-Gavra.
— Ovo je najfiniji onajzliker, — primeti Ljuba.
— Da li je — pročitaj!
— Neću, ne treba. Znam svaki liker, samo kad mi do nosa dođe!
Opet okrenu drugi razgovor, kad najedanput frajla otvori jedna vrata i nudi ih da uđu u drugu sobu. Svi uđu. Kad je Ljuba video šta ima tu, jeza ga čisto napada od pogleda na mnoge lepe stvari. Tu je divan od kadive crvene, pa kakvo ogledalo, pa dugačke firange, pa sat što svira!
— Je l’ ovo štafirung frajla-Pauline, gospođo Makro?
— Tako će nešto biti!
— Vidiš to, Ljubo! Tolika sala, pa s kakvim skupocenim stvarima napunjena!
Ljuba blene u skupocene stvari; tek tako opazi i klavir. Onda počne se misliti gde će toliko pokućstvo u njegovoj sobi stati, jer u velikoj kući, gde mu je gvožđarnica, osim dućana ima samo dve sobe: jedna gleda u dućan, a druga je preko kujne — mala, gleda u avliju, pa ako uđe klavir, neće se moći više nijedan krevet smestiti.
— Izvolite sesti.
Divan je imao mnogo federa i vrlo je nabubren izgledao. Kad Ljuba na njega sedne, kako je poteži, tako se spustio da su mu se noge uvis počele dizati. Frajla se morala na to nasmejati. Čika-Gavra sedeo je već na tom divanu, pa znao je kako valja sesti.
— Ded sviraj, devojko!
Sad frajla sedne kod klavira i počne svirati. Svira neku fantaziju od Talberga. Komad je težak, vrlo zapleteno ispada. Kad je otsvirala, pita Ljuba:
— Kakvo je bilo to parče, frajlice?
— To je bila fantazija od Talberga.
— Šta, fantazija! Al’ nemojte nam, molim vas, fantazije svirati! Tako to buči čoveku po glavi kao da će da poludi. Nije čudo što ga zovu fantazijom. No, molim vas, frajlice, znate li što srpski svirati?
— Bogme, ne mogu služiti — ne znam.
— Ta šta ne znaš! Kako si onomad lepo svirala! Moraš svirati!
— Ah, muter, bez nota ne znam; onda sam svirala pored sluškinje, ona je lepo pevala, a ja sam akompanjirala.
— Pa tako isto i sad radi.
— Ah, muter, sad sluškinju da ovamo zovemo da akompanjira! Kako bi to bilo, kad je masna! Onda je to bilo samo „per špas“.
— Al’, molim vas, frajlice, kažete l’ u klaviru kompanjirati ili komponirati?
— Ah, kompozicion — to je sasvim drugo, to je muzikališe dihtung — tako nas je klavirmajster učio; a akompanjiren, to je kad jedan drugome u muzici ili pevanju — kako se kaže — pomaže.
— Ja sam mislio da kompanije samo u trgovaca i soldata ima, al’ nikad nisam znao da i muzika kompanistu potrebuje. Iz toga se vidi da bez trgovine nema nigde ništa. No, molim vas, frajlice, vi baš ne znate il’ nećete da svirate srpski?
— Verujte mi, auf majne ere, da ne znam; jer nema nota, a nisam nikad od kakvog kinstlera čula srpski svirati.
— A zar niste čuli Kornelija Stankovića kako srpski svira?
— Nisam, onda sam još bila u inštitutu.
— A ja sam ga čuo. Da vidite kako je to lepo — sto puta lepše nego ta fantazija.
— Znate, svaki ima svoj gešmak.
Dođu još dva gosta, dobri prijatelji čika-Gavre; gospodar Pinterić i gospodar Čarukdžić, sve sami veseljaci. Gospođa Makra dala im je na znanje da je tu čika-Gavra, pa je i ručak jači pripravila. Sad i oni sednu, a frajla opet poče neku fantaziju svirati. Čarukdžiću fantazija uši vređa, pa kad je bio kraj, reče starijima da idu u drugu sobu.
— Ta šta ćemo mi matori ovde? Ostavimo mladež nek se zabavlja, a mi hajd’mo onamo; je l’te, gospođo Makro?
— Ta i bolje je za vas liker nego klavir. Hajdete!
— Baš dobro, — doda tiho čika—Gavra.
Sam ostade Ljuba sa frajlom.
— Sad ću vam što iz „Profete“, svirati, da vidim kako će vam se to dopasti, — reče ona i poče svirati.
Paulina svira, a Ljubi je muka. Voleo bi se onako s njom razgovarati. Sreća što je frajla skoro dovršila, jer je već Ljuba hteo da moli da dalje ne svira.
— No, kako vam se to dopadalo?
— Malo bolje nego pređašnje, al’ opet ne sasvim.
— Sad ću vam srpski svirati.
— E, da vidim!
— Šta hoćete?
— Kolo!
— Dakle, kolo.
— Vidite da znate!
Sad poče ona kolo svirati, ali tako zbunjeno, prebrzo i šeprtljavo da Ljuba usta krivi, ne dopada mu se. Ona to primećuje, pa hotimice sve gore i gore svira, a sama u sebi smeh zagušuje.
— No, kako vam se to dopada?
— Vrlo brzo svirate.
Tu im preseku razgovor, zovu ih na ručak. Ručak je veselo i u šali prolazio. Svi se šale, samo frajla ukrućena sedi, pa se tek podmuklo potsmeškuje.
Zbog te njene krutosti često je gospođa Makra korila, ali to se frajle ne hvata. Ona zna da joj je pokojni muž gospođe Makre u testamentu osam hiljada ostavio, pa joj ni brige. No, i gospođa Makra rada bi da ostane sama u kući, pa bi je želela udati, no ipak za dobru partiju.
Vino je bilo vrlo dobro. Sve se nutkaju, pa piju. Čika-Gavra je sedeo preko od gospođe Makre. Njemu se oči malo zasvetlile, često gladi brkove i gleda na gospođu Makru. Ona njega zadirkuje, on opet nju.
— Al’ je zdrava ova paša gospođa Makra, — reče Gavra.
— Mislim, — doda Pinterić.
— Sve ti nešto zazubice rastu za gospođom Makrom, no nemoj, brate, očemerićeš se, — reče Čarukdžić.
— Pa šta bi vam falilo! Ovaki par ljudi kao što bismo mi bili, ja i gospođa Makra! Je l’te, gospođo Makro?
— Ta da, samo da smo oboje za jedno petnaest godina mlađi.
— A šta nam fali? Vi izgledate kao bubreg, a ja kako kakav mladić.
— Baš kao mladić!
— Pa dobro, mada nisam kao mladić, al’ ono bar kao vaš par izgledam.
— Tu imate pravo.
Sad već gospođi Makri nije mnogo trebalo; samo da ispusti Gavra kakvu jaču reč, pa će dosta imati.
— Pa kad kao par izgledamo, gospođo Mokro, a ono da se uzmemo. Hajde, pođite za mene!
— Manite se tog posla! Zašto bi’ ja za vas polazila? Tražite vi mlade! Niste me hteli ni kad sam mlada bila, što ću vam sad?
— Ništa za to! Ja vas sad najvolim. Ja ne trebam mlade, jer ni ja nisam već mlad, pa se tako oboje možemo složiti. Hajde, pođite za mene, pa Pinterić da nam bude kum!
— Šta, ja da pođem za vas? To nikad biti ne može!
— A zašto?
— Znate, gospodar-Gavro, ako se već imam u pakao voziti, a ja ću na mladim ždrepcima onamo, a ne na starim!
Svi se smeju.
— A, dakle, vi mladiće tražite?
— Već kad bi’ tako morala, naravno ne bi’ starijeg tražila; starog sam već imala.
Sad se počne Pinterić i Čarukdžić čika-Gavri potsmevati.
— Vidiš, kako si prošao!
— Tako mu treba kad je maškrtan.
Čika-Gavra, da stvar zabašuri, namigne Čekmedžijiću da frajlu uzme na sredu. Čekmedžijić ga je odmah ponjao, pa se najpre malo nakašlje, da jasnije govori, onada započe:
— Vi, frajlice, nešto jako ćutite; ne znam šta je to?
— E, drugi nek govore koji su gosti; rezon je da gosti govore.
— E, dobro, mi ćemo govoriti; a hoćete l’ vi odgovarati?
— No, to bi još bio rezon kad gostu ne bi’ odgovarala!
— Molim vas, frajlice, jeste li vi već putešestvija pravili?
— Nisam.
— Pa dobro, gde ste naučili nemački i francuski, i klavir, jer čika-Gavra kaže da znate i francuski.
— Naučila sam u Beču, kad sam bila četiri godine u inštitutu.
— E, pa to ste vi opet daleko putovali. Šta mislite, gde je Beč odavde! Ja još nisam bio dalje od Pešte.
— Ah, Beč, — to se ne zove putešestvije. Putešestvije je kad se ide nah Pariz, nah London, kao što je naša madam guvernant pravila — to je!
— A jeste l’ bili kadgod u Beogradu?
— Nisam.
— A u Šapcu?
— Ni tamo; to je sve in Serbijen, in Tirkaj, je l’ te?
— Jeste; al’ ne Tirkaj, no u Srbiji.
— Ja to ne mogu da tako govorim — srr — brr — to je tako barbariš!
— Pa vi ne biste voleli te varoši i zemlje videti?
— Aja! Tamo je sve tirkiš.
— Ta i naši dedovi su odande došli!
— I oni su bili tirkiš, a mi smo sad gebildet.
— A, molim vas, kakvi su ti Bečlije?
— A, to je sasvim otr šos!
— Šta je to „otr šos“?
— To je „drugojačije“.
— Pa zašto ne kažete tako? Ja sam mislio da je kakav Bečlija pred vama otrgao šos krilo od kaputa.
— Vi ste smešan gospodin!
— Moliću, ja sam samo gospodar. No, kažite mi, kako je tamo u Beču?
— Ah, u Beču! Tamo je lepa opera, pa teatri — komifo! Pa kakvi štuceri! Nema nijednog bez fatermerdera, a to tako elegant stoji!
— Fatermerder — ja ga nikad ne bi’ nosio. Ne može čovek u njemu vrat micati, pa ni zato ga ne bi nosio što tako gadno ime ima, jer fatermerder znači oceubica.
— Ime nije lepo, al’ lepo stoji; šteta što se tako zove!
— A znate, frajlice, zašto se tako zove?
— Ne znam.
— Sad ću vam kazati. Meni je pripovedao to jedan trgovački kalfa, koji je bio u Beču u kondiciji. Jedan nemački študent, Ne znam, u Frankfurtu ili u Brandenburgu, prvi je tu modu izmislio. Kad je došao kući svom ocu na vakaciju, priđe mu da ga poljubi, a otac opet njega zagrli; no, to parče platna tako je bilo jako uškrobljeno da je u poljupcu s njim oca zaklao.
— Ekscelent vic!
Dođe kafa. Frajla se digne, pozdravi goste, pa ode u drugu sobu. Kad se kafa popila, Pinterić, Čarukdžić i čika-Gavra ostanu, te se opet čašice late, a gospođa Makra titra se s njima i uzima ih na mindros. Čekmedžijić ustane i lagano se dovuče do sale gde frajla Paulina je baš sedela kod jednog stola, pa je izvadila neka pisma, premeće ih i čita. Čekmedžijić vidi neka pisma, sve sam fini i lepo izreckan papir, pa se približi i uzme u ruke jedno.
— Šta je to, frajlice? Kako su lepa pisma — valjda su ljubavna?
— Dajte taki natrag pismo! To je belajdigung da vi moje pismo dirate!
— Oprostite, nisam hteo čitati, no samo da vi— dim kakav je to lep papir; na njemu su lepi golubići namalani!
— To ne sme niko viditi!
Sad i Čekmedžijić sedne, pa frajlicu zbog pisma zadirkuje. Vidilo joj se iz očiju da se Paulina jedi, i samo najmanje što još da kaže Čekmedžijić, odmah će zlo biti. Čekmedžijić je imao poduže noge, i premda je dalje od frajle sedeo, nije mogao opasnost dalje izbeći. Da pruži nogu — al’ nekako slučajno, njegove čizme vrh dodirne frajli od noge mali prst, baš gde je žulj imala. Frajlica đipi i iziđe napolje. Čekmedžijić ostane sam. Čudi se, divi se, ne zna šta je frajlici da ga tako ostavi. Uđe u drugu sobu sav snužden. Gospođa Makra pita ga zašto se sa frajlom ne zabavlja. Čekmedžijić joj kaže da je frajla pobegla iz sobe, a ne zna zašto. Gospođa Makra iziđe napolje da potraži Paulinu. Nađe je u kujni uplakanu.
— Šta je tebi, Paulina?
— E, šta mi je, da znate šta mi je!
— Ta govori, šta ti je?
— Taj gospodar — kako se zove — Hekmešič — tako je impertinent bio, da je sedeo blizu mene, pa nema bildunga da lepo sedi, pa da noge delikatno drži, nego tako plump, da mi je s njegovom velikom čizmom na hineraug udario.
— Pa ništa, to se tako trefilo. A kad nosiš tesnu cipelu, pa igraš, ne boli li te onda još većma, pa opet trpiš? Hajd’ unutra!
— Molim vas, libe muter, nemojte me tamo voditi, to je čovek mizerabl. Ja se ne znam s njim razgovarati. On mene ne razume kad ja govorim o fortepijanu, o operi; pa me još boli prst. Molim, ostavite me tu!
— Kad nećeš da uđeš, što ti drago!
Gospođa Makra bila je pametna ženska. Nije je naterivala; znala je da to ništa ne pomaže, jer je Paulina razmažena. Ona je nije htela davati u inštitut, ali pokojni je tako hteo, pa sad što mu drago. Gospođa Makra se vrati u sobu, pa zabašuruje celu stvar.
— Neće da uđe moja Paulina. Znate, u tom vraškom inštitutu naučila je na mider. I sad je jako utegnuta, pa joj je pozlilo.
— Al zašto je tako istrčala? — zapita Ljuba.
— Kad joj je vrlo mučno bilo.
— Hajd’, Ljubo, sedni ovde s nama pa pij; a vi, gospođo Makro, sedite do mene!
— Neću pored vas, bojim se; sešću ovde pored Pinterića.
— Vidiš, Gavro, da mene gospođa Makra volije nego tebe.
— Ne bi’ rekao!
— A kako ja stojim kod vas, gospođa-Makro? — zapita Čarukdžić.
— Šta mi je do vas, vi ste oženjeni!
— Ja nemam žene. Vidite, gospođa Makra mene voli, — upadne čika-Gavra.
— Ta, već znamo kako te voli kad je kazala da se ne bi na takovim matorim ždrepcima vozila! — reče Pinterić.
Dok je Pinterić ovo govorio, čika-Gavra je ustao sa svoje stolice, pa ga je oterao sa njegova mesta da može pored gospođe Makre sesti.
— Idi, tornjaj se odavde, ti i onako gospođu Makru svaki dan vidiš, al’ ja retko. Zaželeo sam se videti je.
Kad je čika-Gavra Pinterića istisnuo, seo je vrlo blizu do gospođe Makre, tako da se stolica o stolicu počela češati. Čika-Gavra je i onako bio rumen u obrazu, a sad, posle ručka, bio je sasvim crven, a oči mu se svetle. Gospođa Makra gleda ga pa se podmuklo smeši, a čiča-Gavra gladi brkove, pa sve izvrće oči na nju. Započne joj kurisati:
— Al’ ste još i sad lepi, gospođa-Makro!
— Molim vas!
— Više vredite nego ma kakva devojka!
— Nemojte mi baš tako laskati!
— Verujte mi, što god govorim, iz srca govorim. Vi mi ležite na srcu — baš mi ležite na srcu kao kakav šarančić, pa se po njemu praćkate, zato mi srce nema mira.
— Ha, ha!
— Nemojte se smejati! Ja iskreno mislim. Zato bi’ molio da dođete sa mnom u drugu sobu; imam se s vama nešto važno razgovarati.
— Možete i ovde sve kazati.
— Neću da ovi čuju.
Čika-Gavra je sve to šapćući govorio. Njegova kompanija je međutim pila i pevala.
— Dakle, da vam kažem?
— Možete.
— Ja sam došao da vas prosim.
— To je lepo.
— Dakle, hoćete li poći za mene?
— Neću.
— Al’ zašto?
— Neću da se udajem.
— Dakle dajete mi košar?
— Kad neću da se udajem, to nije za vas košar.
— Al’ mi dajte bar najmanje nadežde.
— Kakve nadežde?
— Da se još promislite, pa onda da mi javite.
— Dobro, samo mi dajte dugačak termin na promišljanje.
— Mesec dana.
— To je malo — godinu dana!
— E, ta vi se samo šalite sa mnom!
Gospođa Makra se smeje. Čekmedžijiću dugo je bilo vreme. Nije mu bilo ni do pića, ni do čika-Gavrinih đavolija. Video je da ovde nema ništa, pa nije rad da gubi vreme. Najedanput prekine čika-Gavrin razgovor.
— Hajd’mo, čika-Gavro, vreme je već!
— Ta čekaj još malo.
— 3adocnićemo se. Ja moram ići, imam slabog momka u dućanu, a mušterija mnogo, — reče Čarukdžić.
— Idem i ja. Čivutin mi obrekao da će u ovo doba doći da kupuje vino.
— Hajd’mo!
— Hajd’mo!
Čekmedžijić je osobito navaljivao, pa mora i čika-Gavra. Svi se digoše. Najpre ode Pinterić i Čarukdžić, počem se sa čika-Gavrom i Ljubom oprostiše. Sad se opet Ljuba i čika-Gavra praštaju. Pi— taju za frajlu, no ona ne može doći. Kaže sluškinja da joj je zlo, leži.
Lepo se oprostiše i odoše. Posle po sata je Čekmedžijić sa čika-Gavrom na putu.
Gospođa Makra zadovoljna je bila sa društvom; bar se nasmejala, uzela je čika-Gavru na mindros. Ode Paulini da vidi šta radi. Paulina leži na divanu.
— Šta ti je, Paulina?
— Imala sam male krenfne.
— Al’ sad ti je dobro?
— Sad mi je lakše; samo što se krenkujem. Takav mizerabl čovek pa mene kritizira! Ko je taj Hekmešič, je l’te muter?
— On je trgovčić iz O.
— Muter, pa to je krajzler!
— Ta bakal; pa ima nešto gvožđarnice.
— Al’ je to ungebildet čovek! Pa kad govori, sve duva. A zašto je došao?
— Došao je da te prosi.
— Ah, unferšemt! Ja za krajzlera da pođem! Kad sam bila u Beču kod madam, pa kad idem pa promenadu, a mene baroni sa lornjet gledaju; a kad se sa madam razgovaraju, oni kažu: Toz is a hibše grihin! A taj krajzler imao kuraž sa mnom se razgovarati? Da sam znala, ne bi’ mu na fortepijano svirala!
— Šta ćeš mu, kad si mu se dopala. Vidiš, onaj drugi trgovac opet mene prosi.
— I to je masiver kerl. Je l’te, muter, neće više doći?
— Pa neka dođu. Kako su došli, tako će i otići!
— Ja idem na lustrajz, ako oni dođu.
Tako su se gospođa Makra i frajla Paulina razgovarale, i u tom su se složile da se ne udaju za čika-Gavru i Čekmedžijića.
Čika-Gavra i Čekmedžijić putuju. Čika-Gavra je imao nešto malo u glavi, ali se nešto malo ka kolima ispavao, pa je opet kao i pre.
— Šta je Ljubo, jesi l’ se ti ispavao?
— Nisam mogao od misli zaspati.
— A jesam li ja dugo spavao?
— Tako jedan sat.
— Pa kaži mi kako ti se tamo kod te udovice dopada?
— Nikako! Kad sam bio s njom u sali, najedanput je đipila kao pomamna, i više je nisam video.
— Dakle, nema ništa?
— Ni razgovora.
— A Zašto?
— Prvo, ja nju neću, a drugo, ona mene neće; a i nije za mene; njoj da je kakav baron. Šta mislite, čika-Gavro, baš da pođe za mene šta bi’ ja s njom radio? Gde bi’ klavir i ta kanabeta pometao? Pa ko bi toj mode nastačio? Valjda sa oni’ njeni’ osam hiljada šajna? Šta je to? Pa neće ništa da radi; ruke su joj blede kao u mrtvaca; a čuo sam da se takove same ni očešljati ne znaju, nego i za to plaćaju. Pa onda, ta ne bi htela za tezgom stajati!
— Ta već to je najmanje. Kad bi ti ona žena bila, morala bi; ja bi’ njoj već fantaziju isterao.
— A ako, opet, ne bi htela, a ona bi se razvenčala, pa bi propalo i moje i njeno. Neću — neću!
— Pa dobro, niko te ne sili; al’ tek nisi se kajao što si došao; bar si se sa nobl frajlom zabavljao.
— Šta mi je do toga! Voleo bi da nije tako nobl i visokorođena. Kad bi’ imao tako učenu ženu, ja bi’ mislio da imam fiškala za ženu. Ja ne znam zašto daju siromašne devojke u inštitut. Onde se nauče baronskom životu, pa kad dođu kući a one se zbune, ne znaju živeti kao što se kod kuće živi. Baroni ne dolaze da ih uzmu, jer baroni i baronski miraz traže, a ne nekoliko hiljada šajna. Takova treba da ima toliko da sama od svoga novca slugu, konje i karuce držati može. E sad, kad je baron neće, kako će je gazda čovek uzeti, kad ceo njen miraz za dve godine na nju potroši. A kad nestane, a onda — ded’ razvenčaj se! Zato se slabo i udaje takva frajla, jer nema za nju mladoženje. Bogat i veliki gospodin neće nju, a ona opet neće malog. Ja kad bi’ imao kćer, vaspitao bi’ je po svom redu, da može i za manjeg čoveka poći.
— Al’ kažu da se u inštitutu tako izuče da posle nikad propasti ne može. Kad su izučene, u nuždi mogu i učiteljke biti.
— Sve je to lepo. Evala učiteljkama! Al’ vaspitati se baronski pa spasti na učiteljku! Da sam ženska, voleo bi’ da su me za zanatlijinicu vaspitali.
— Mani se toga Ljubo; sad ti meni kaži kako sam se ja onde vladao?
— Dobro; vi ste onde dobro poznati.
— Jesam li imao više u glavi?
— Jeste, al’ se nije baš jako poznavalo.
— A Makri nisam se ništa zamerio?
— Ni najmanje; sve se cerekala kad ste joj šaputali.
— Ta znam, mora ona mene rado imati, kad me je još devojkom dobro gledala! Mora ona još moja biti!
— O tom, čika-Gavro, nemojte račun voditi; ona se s vama samo titra.
— Nije baš ni tako! Znam ja nju; đavo je ova; samo se čini tako, da me lakše ulovi. Ta, možeš misliti, kad ti već kazati moram, kad me je devojkom volela kako ne bi kao udovica?
— Toj je davno bilo; uz to, niste je uzeli što je sirota bila; sad je bogata, sad ona druge traži. Vidim ja!
— Ostavi ti to meni, stari sam ja vrabac! Samo to hoću da znam — dakle, nije se na meni jako poznavalo?
— Onako — kako da vam kažem — upola ste bili.
— Al’ sam se pametno razgovarao?
— Smešno; ali niste džandrljivi bili.
— Sve će dobro biti.
Stigoše već u O. Ljuba kaže čika-Gavri da nikom ništa ne govori, da se što ne pročuje. — Čekmedžijić radi svoj posao po običaju.
Posle mesed dana puče glas da će na proleće biti prsten frajle Julke sa notarošem Ružičićem. Ljuba se tom jako začudi. Julka i njena mati same su to razglasile bile da bi još većma Čekmedžijića uzbudile, a ispod ruke davale su na znanje Ružičiću da se Čekmedžijić jednako nameće, no ako će što biti, a ono što pre da predvari Čekmedžijića. No, da ne bi Čekmedžijić zbog takovih glasova odustao, trebalo ga je lepim rečima obvezati; zato je Julka ovo pismo Čekmedžijiću pisala:
Dragi gospodar Čekmedžijić!
Mi smo, hvala bogu, svi zdravi. Ja to isto mislim što sam mislila kad smo se rastali, i nadam se da i vi vaše mnjenije niste preinačili. Ma kakove protivne glase čujete, nemojte ništa verovati, jer ja ću zadatu reč održati. Do jedno šest nedelja očekivamo vas. Želeći dobro zdravlje i strpljenje, ostajem vaša . . .
J-ka
Kad je Čekmedžijić ovo pismo pročitao, nije mu se dopadalo što Julka tako dugačak termin daje, pa joj odmah ovako otpiše:
Ljubezna frajla Julka!
Ja sam, hvala bogu, zdrav, i molim se bogu za vaše zdravlje. Meni se vrlo dopada što pišete da ćete vašu reč održati, samo mi to jedno ne ide u glavu što toliki dug termin pravite. Ja bi’ voleo da je što nakraće. Zato ja ću biti slobodan, pa ću do dve nedelje sam sa mojom sopstvenom personom k vama doći, a donde ljubim gospođi mamici desnicu i pozdravljam brata Jocu i frajla-Milku, i ostajem vami —
do groba veran
Ljuba Čekmedžijić
Kad je frajla Julka ovo pismo pročitala, malo se poplašila, jer je već pre toga lepa pisma Ružičiću pisala i zvala ga da do deset dana dođe. Misli, ne zna šta da radi.
Tih dana Čekmedžijić ode u V. Tu se sastane sa Ružičićem. Razgovaraju o frajla-Julki. Čekmedžijić kaže Ružičiću da je sa njom sasvim načisto. Pokaže mu njeno pismo. Ružičić se tek nasmeši, pa izvadi iz džepa jedan paket pisama, te ih Čekmedžijiću pokazuje.
— Vidiš, ova pisma su od frajla-Julke. Čitaj samo ovo poslednje što mi je pre pet dana pisala.
Čekmedžijić otvori i čita:
Dražajši moj!
Otkako te nisam videla, nemam mira ni danju ni noću. Pokaži se već jedanput, ako imaš iskre milosti u srcu, jer mi je svet bez tebe pustinja. Ako što čuješ za Čekmedžijića, nemoj ništa verovati, mi samo šalu s njim provodimo; treba mi takav neotesan grk! Znaš da sam ja uvek za vospitanje i karakter davala. Oh, dođi mi, dođi, jer će se inače moj život prekratiti . . .
Ostajem tvoja do groba —
J-ka
— No, to je lisica! Šta je meni pisala, a šta tebi sad piše. Ne trebam je!
— Vidiš, brate, da te vuče za nos!
— Neću više ni da znam za nju. A hoćeš li je uzeti?
— Neću. Ja do dve nedelje pravim prsten sa mojom milom.
— E, kad je tako, i ja se vraćam kući, pa ću drugu tražiti.
Čekmedžijić se nije hteo zadržavati, no ljutit se vrati kući.
Ružičić je svuda pripovedao šta se dogodilo sa Čekmedžijićem. Julka čuje da se Čekmedžijić sa Ružičićem u V. sastao i da su jedan drugom njena pisma pokazivali. Plače, tuži se materi. Gospođa Persa Peršunovićeva ne sedi daleko, pa sve dočuje šta se radi između frajla-Julke i Čekmedžijića. Ode gospođi Nerićki da Ljubi namesti krevet. Ogovori ga da je on pokudio Ružičiću frajlu Julku i da je svuda ogovara. Gospođa Nerićka je bila malo oštrokonđa, pa je vrlo grubo pismo Čekmedžijiću pisala, u kom mu otkazuje svako poznanstvo. Čekmedžijić, istina, nije smeo to pismo nikom pokazivati, nego ga je svega pocepao; ali, već je i onako sasvim spram frajle Julke ohladneo te se opet za drugu spravljao. Njega su, istina, uzeli bili na mindros, al’ i frajla ostade u poštenoj platki.

IX

Ljuba se opet sa čika-Gavrom dogovara kuda će sada. Već mu se dosadilo toliko putovanje, pa nigde ništa.
— Šta ćemo sad, čika-Gavro?
— Tražimo opet ’degod.
— Al’ sam već svud na glas izišao. Ne bi l’ bolje bilo da idemo kud dalje, gde me ne poznaju?
— Pa kuda?
— Da idemo u Srbiju, u Beograd.
— Pa šta, u Beograd da se ženiš?
— A zašto ne?
Čika-Gavra se smeje.
— Neće onde nijedna za tebe poći.
— Zašto?
— Kazaće ti: „Neću za Švabu!“
— I to je istina. Čuo sam već od drugih takovo što. A meni se baš dopadaju Beograđanke. Bio sam jedanput u Beogradu, pa sam ih video. To je davno bilo, pa sad, doduše, ne znam kako je onde, osim što u novinama čitam. A i sa mirazom ne znam kako bi’ prošao, jer su zdravo štedljivi, a ja bez novaca ne mogu. Baš mi sad pade na pamet da sam jedanput u beogradskim novinama čitao gde neko objavljuje da ga njegovi prijatelji od posete na njegov imendan poštede. Takovo još nigde nisam čitao.
— E, možeš onde svaki dan čitati i to gde otac sina, a sin oca za raspikuću proglašuje. No, mani se sad toga, pa da idemo ovamo gdegod bliže.
— Kuda?
— Znam dva mesta. Jedna u C., a druga u Š. U C. jedna stara udovica, gospođa Kalajićka, ima jedinicu kćer Varvaru, tako oko triest godina, premda ima spletkaša koji kažu da je i preko četrdeset, ali to nije istina. Ta je bogata. Da vidiš samo kako je šmukirana! U Š. sedi gospodin Gledić koji ima pod svoje jednu rođaku, frajlu—Martu. Ona je prilična devojka, radna i pametna, da se ma s kim razgovarati može. I godine su joj taman za udaju. Pored nje će se nešto novca dati, ali koliko to ne znam, vidićemo.
— Ne branim. Dakle, hajd’mo! Ali da idemo jednim putem na oba mesta.
— Naravno.
— I to neka mi bude poslednji put. Ako se sad ovom prilikom ne oženim, il’ se neću više ženiti, il’ ću uzeti kakvu staru udovicu ma od pedeset godina, samo ako je bogata, jer mi već, verujte, čikaGavro, te prosidbe dosadiše. Dakle, spremimo se.
Ostavimo ih neka putuju.
Frajla Varvara razmeće karte, hoće l’ kakav mladoženja doći. Gleda u karte. Karta pomišljenka, mladoženja — tikveni dolnjak, leži u sredi; nad glavom njegovom je crvena dama — frajla Varvara; odmah do crvene dame crven kec, a do tikvenog dolnjaka crvena desetka; to znači: mladoženja dolazi u kuću da vidi frajlu, a novaca ili donosi ili ište. Varvara misli da je svakojako dobro, jer ako donese, biće više; ako ište, ima dosta miraza.
Već tri puta razmeće karte, ali opazi kroz pendžer dva strana na kolima. Frajla Varvari poče srce kucati. Spremi karte i gleda kroz pendžer: hoće li skoro izići iz bircauza gde su svrnuli. Jedan prost momak ide iz bircauza upravo Kalajićkinoj kući. Mati je baš u kujni.
— Dobardan, gospođo!
— Bog ti dobro dao! Koje nam dobro nosiš?
— Ta, dobro vam nosim, fajn đuvegiju sa provodadžijom. Pripremite mi alvaluk, ako bude što.
— A kakav je to đuvegija?
— Fajn; mogao bi vrajli sin biti. Znam da se ona neće kajati, a ni on, jer blaga imate dosta.
— A otkud ti taj glas?
— Poslali me da vas pitam mogu li doći da vide vrajlu.
— Mogu odmah, al’, opet, nek izvole za po sata doći, dok se malo pripravi. A tebi evo malo rakije, pa ako dobro ispadne, dobićeš čizme.
— Al’ je ovo dobra rakija! Dakle, sad zbogom! ’Vala! Dabogda srećno!
Mati uđe u sobu.
— Devojko, pripravi se, dolazi mladoženja, do po sata će ovde biti.
— Ju, mamice, zašto niste kazali do jednog sata! Šta mislite, dok malo obraz uredim i druge haljine navučem!
Frajla Varvara se na vrat na nos pripravlja. Ode u drugu sobu, svuče se, pa na ogledalu obraz doteruje; zatim obuče drugu haljinu, metne lanac na vrat, brazletne, prstenje, pa onda ode u veliku sobu i stane sasvim obučena pred ogledalo. Tu namešta usta. Sad ih malo jače skupi, sad opet popusti, pa se malo smeši, a očima izvrće da pogled ugodi. Naposletku se sasvim namesti, pa ustima ni da makne. Mati spusti firange da, bajagi, sunce ne upire.
Čekmedžijić i čika-Gavra već dolaze Čekmedžijić kaže čika-Gavri, ako ovde ništa ne bude, da odmah u Š. idu. Kucaju na vrata. Uđu.
— Mi smo tako slobodni — oprostite — ovo je moj rođak Ljuba Čekmedžijić, trgovac i gvožđar; mene već poznajete.
— Drago nam je.
Kada je frajla Varvara kazala: „Drago nam je“, ustima gotovo ni pomaknula nije, boji se da joj se zubi ne vide, jer su vrlo rđavi.
Čekmedžijić i čika-Gavra na ponudu sednu, mati iziđe i donese rakiju, a frajla nudi goste.
— Zapovedajte! — reče tako slabim glasom kao kad se žmure igra, samo da ne poremeti usta.
Čekmedžijiću se nešto mrak čini u sobi. Firange su, istina, bile tanke, bele, al’ opet mu je nešto mračno; rad je frajlu pri suncu videti. Čika-Gavra nešto šapuće sa materom, te s njom ode u drugu sobu. Čekmedžijić ovu priliku uluči da digne firange.
— Oprostite, frajlice, meni je ovde nešto mračno; znate, kad se sa svetlosti uđe.
— Ja, opet, najvolijem kad spustim firange, jer kako me sunca zrak uhvati, odma’ pocrnim.
— E, imate finu kožu.
Sad je tek Čekmedžijić video kako frajla izgleda. Koža na obrazu zbrkana, nafarbana, suva — da je dodirneš šuštala bi; zubi rđavi. Frajla Varvara je negda lepa devojka bila, ali je mnogo izbirala. Mati joj je uvek govorila: „Izbiraj, sine moj, ti si jedinica, a imaš miraza dosta, možeš se udati kad god hoćeš“. Da je mlada, ne bi ni gledala na Čekmedžijića, a sad nju Čekmedžijić meri i broji joj bore na obrazu.
Razgovaraju se. Čekmedžijić se nešto hladan i ponosit pokazuje, a njoj oči od radosti igraju. On jedva čeka da čika-Gavra dođe. Naposletku, evo ih. Mati pogleda na devojku, pa s njom u drugu sobu ode; ostane Čekmedžijić sa čika-Gavrom. Čika-Gavra kaže mu da se preporuči, jer je materi dao na promišljanje dva sata. Mati i kći vrate se. Posle kratkog razgovora gosti se preporuče i odu. Mati pita kćer kako joj se mladoženja dopada. Ona veli da je zadovoljna, samo da se jedanput uda. Čika-Gavra se, opet, sa Čekmedžijićem u bircauzu razgovara.
— Dakle, znaš šta je u stvari? Mati kaže da ona pristaje, a nada se da će i kći pristati. Šta misliš?
— Samo da je malo mlađa. No, već kad je tako, da vidimo šta će biti. Šta daje mati pored nje? Ja bi’ bio zadovoljan da dâ pored svake bore njenog obraza po hiljadu forinti.
— Mati kaže da novaca, dok je živa, ne da, niti dobro iz ruke pušta. Ona veli njena je kći jedinica, pa će i onako sve naslediti.
— A zasad ne daje ništa?
— Ništa, no želi da joj zet u kuću dođe, pa njeno dobro da nadgleda, a posle njene smrti je od kćeri gospodar. Pristaješ li na to?
— Ne pristajem.
— Dakle, šta želiš, govori, jer moram joj odgovor odneti.
— Kažite joj da ću uzeti njenu kćer ako dâ pored nje odmah pet hiljada, pa ma kod nji’ sedeo; i, osim toga, da mi pišu, ako bi kći bez dece umrla, da sam ja naslednik. Na drugo ne pristajem.
— Kad je tako, idem da joj javim.
Čika-Gavra ode Kalajićki i najpre se samoj njoj javi, a oka opet kćeri Varvari saopšti. Frajla Varvara strašno se rasrdila kad je čula da nju Čekmedžijić hoće samo za njeno blago da uzme, a ne iz ljubavi. Sad neće da zna za njega, no odmah pokvari usta i skine haljinu, lanac i brazletne. Mati javi čikaGavri da devojka ne pristaje. Čika-Gavra se preporuči, obreče se da će u još važnijem poslu doći, pa ode i odnese Čekmedžijiću glas. Čekmedžijić neće da čeka, nego hita u Š.
— Dakle, i ovde nije ništa!
— Ta ko bi se tako vezao? Baba može još i dvaest godina živeti, pa da osedim kao njih’ov sluga i da mi dele krajcaru! Poznajem ja take stare jedinice; te znaju na pamuku krv sisati. Kad neće kao što ja hoću, neću nikako.
— Ništa, dobra će ona biti za čika-Gavru. Ako mi ne ispadne za rukom kod Makre, a ono frajla Varvara ne sme faliti.
Tako se na putu razgovaraju, čas o staroj frajli, čas opet o frajli Gledićevoj, koju Čekmedžijić još nikad nije video.
Da vidimo kako stoje stvari u Gledićevoj kući. Gospodin Steva Gledić čovek je oko pedeset godina, no još ugledan. Prošao je i on, kao i mnogi, kroz razne nezgode života; imao je imanja, pa je propao, pa se oporavio, i sad ga u okolini drže za dosta imućna čoveka. Gostoljubiv je bio i prijatelji njegovi rado su mu kuću posećivali. Na licu bi mu čitao dobrotu, i doista bio je dobar, ali opet više je dobar izgledao nego što je bio. Gdekoji su ga za vrlo bezazlena držali, ali, upravo, bio je prepreden. Gde mu je od koristi, pokazivao se da je prostrane ruke, ali je u srcu cicija prve klase.
Gospođa Evica Gledićka ima oko triest pet godina; prilična je, osobito udesno se zna oblačiti. Pameti je oštre, jezika uglađena, kad govori, misliš med joj iz usta teče; ali, u srcu joj leži sama pakost i sujeta. Neko je kazao da je čoveku jezik dat da njime misli sakrije svoje. Ako ikome, to je doista gospođi Evici jezik za to dat. Svojim licemernim načinom u prvi mah svakog je zadobiti znala i ne jednog je žednog preko vode prevela. No, ko se često s njom sastajao, taj je malo pomalo primetio lukavstvo iz njenih reči i iz crta njenoga lica. Gospođa Evica je imala tu slabost da je rado bila provodadžinica. Srce i duša joj je bilo ženiti i udavati. Ona je tim sebi kredit pravila. Svet je nju poznavao, pa koja je mati imala kćer, ili sina za ženidbu, ta joj je morala laskati, jer blago onoj koju gospođa Evica pohvali, a teško onom koga ona pokudi! Ako je gospođa Evica s kakvom kućom bila u kavzi, a u interesu joj je da se pomiri, a ona pusti tek izdaleka da ima valjana mladoženju za kćer, ili finu devojku za sina, pa je odmah cilj postigla. Reč pak držati, na to nije mnogo davala.
Frajla Marta je bila crnomanjasta, fina devojka, tako oko dvadeset godina, jednu godinu više ili manje. Bila je umiljata, razgovorna, otvorene pameti, i svaki je rado u njenom društvu bio.
No gospođa Evica nije nju baš najvolela. Jedva je čekala da se jedared uda, da bi ostala sama u kući; jer premda je Marta celu kuću vodila, opet je gospođa Evica htela da se zna da je ona svud na vrhu; a ovako, dok je Marta tu, svaki kaže da ona kuću vodi.
U kući je bilo sve čisto i u redu. Istina, nije bilo po sobama pokućstvo po najnovijoj modi, ali je sve bilo puno; videlo se da je kuća masna. Tri velike sobe, sve pune, svud kožna kanabeta i stolice; kujna puna bakra; bašta velika; velika štala puna konja i krava; avlija puna sena i slame. Vidi se da nema ni u čem oskudice. U prvoj sobi što je sa sokaka veliko je od kože kanabe; nad njim visi starinsko, ali lepo ogledalo; sto nije nov, ali je lep, od orahovine; na ormanima šolje poređane; kreveti lepo namešteni; u sobi hladak, jer su firange uvek spuštene, pa nijedne muve nema.
Baš je nedelja, posle podne oko tri sata; sobe i kujna su u redu. Gospodin Gledić otišao je da se prođe, gospođa Gledićka u trećoj sobi malo leška, a šta će sad sama frajla Marta? Ne zna kud da ide, a malo je umorna, pa i ona u prednjoj sobi na kanabetu prilegne.
Međutim, Čekmedžijić i čika-Gavra već su blizu Š. Čika Gavra uči Ljubu kako da se kod Gledića vlada.
— Ovde, Ljubo, moraš jako paziti. Gledić je čovek ozbiljan, gospodska izgleda. Gledićka je đavo, proniče ti u srce; samo gledaj kod nje u volju da dođeš; kod njega je lako. Pa, onda pazi kako ćeš pred devojkom govoriti, jer nije prosta, i samo uglađen čovek joj u oči pada.
Dođoše u Š. Teraju u bircauz. Preoblače se. Čika-Gavra već je gotov. Maločas i Ljuba je opremljen. Ko ih god vidi, mora reći da idu da traže devojku — tako paradno izgledaju. Ljuba turio belu maramu u stražnji džep, pa izvukao kraj malo napolje, iskašljava se. On s leve, a čika-Gavra s desne strane, idu upravo kući Gledićevoj. Na putu nešto se grudi stešnjavaju Čekmedžijiću, srce mu lupa, zbunjen je, ne zna ni sam šta mu je. Kao da ga ovde neka osobita sudba čeka.
Uđu u kuću. Nikoga nema. Kucnu na sobna vrata, niko se ne odziva. Čika-Gavra otvori vrata da vidi ima li koga u sobi. Marta đipi sa kanabeta.
— Dobro jutro, frajlice! — pozdravi Čekmedžijić. Bilo je posle podne, i Čekmedžijić doista nije hteo tim frajlicu da osramoti, no videli smo ga da je malo zbunjen; tako isto kad je došao do sobnih vrata, čistio je đonove, premda ni najmanje blata nije bilo. Kako je frajla Marta sa kanabeta đipila, otrči k vratima, pa tek što je kazala: „Molim, izvolite se malo pretrpeti”, istrči napolje. Sreća njena što su firange spuštene bile!
— Šta ćemo sad, čika-Gavro?
— Ništa. Ja sam sa Gledićima poznat. Koliko sam puta ja kod njega u gostima bivao. Počekaćemo. Devojka nije bila pripravna, otišla je da se obuče.
— Ali je ovde mrak; hoću li dignuti firange? Neće li i ovde biti kao i kod frajle Varvare?
— Ovde je sasvim drugo, vidićeš; al’ firange ne diraj, jer će kazati da nisi vaspitan.
Tu uđe gospođa Gledićka.
— Oprostite što ste nas ovako našli. Noćas smo imale dosta posla, pa legle da se malo odmorimo.
— To smo mi onda rđavo došli.
— Bože sačuvaj! Izvolite samo sesti. Moj Steva neće se dugo baviti, malo je išetao, ali sam ga već zvati dala. No, otkud za nas ta sreća? — Molim, samo da firange dignem.
— E, sad da vidimo! Mi se već znamo, a ovo je Ljuba Čekmedžijić, trgovac, gvožđar, i ima dve kuće u O.
— Drago mi je osobito.
I Gledić se već vratio.
— A, dragi Gavro, otkud vi? Drago mi je!
Ljube se, a Čekmedžijić se klanja.
— Ovo je moj rođak, Ljuba Čekmedžijić, trgovac u O.
— Drago mi je.
— Sad ti, Stevo, zabavljaj goste, a ja idem. Oprostite!
— O, molimo!
Gledićka je izišla napolje i naredila da se friško nivo donese. Dotle se i Marta obukla. Gledićka dođe k njoj, pa i sama haljinu oblači, jer je imala samo kućevnu odeću.
— Marta, da znaš da su ovo prosioci.
— I ja bi’ rekla, jer su tako ulickani.
— Đavo, braca Gavra! Davno već govori da će ti mladoženju dovesti.
Obadve, lepo obučene, idu u kujnu. Onde je već vino na služavniku pripravljeno. Marta ide napred, nosi vino, a Gledićka joj otvara vrata. Gledićka sedne blizu čika-Gavre, a frajla Marta između nje i Čekmedžijića.
— Kakav je bio put, nije se prašilo?
— Dobar je, još nema mnogo prašine.
— Hajd’ da se kucnemo!
Gledić na jednu stranu razgovara se sa čika-Gavrom, a Čekmedžijić sa Gledićkom i frajla-Martom otvorio divan na drugu stranu. Gledićka svud oko baca i na obe se strane u razgovor meša. Donekle se tako razgovaraju, onda ustanu ženske da večeru pripravljaju. Međutim se ljudi razgovaraju i piju. Katkad se Gledić sa čika-Gavrom zagovori, a Čekmedžijić se donde misli kako mu se devojka dopada. Nije ružna, uzeće je ako mu je dadu i ako dobije novaca pored nje. I Čekmedžijić, malo pomalo, većma pristaje uz obojicu, pa s njima pije. Vidi Glediću iz očiju da ni najmanje ne zamera, ma koliko pio. Na takav način do večere svi troje prilično se odobrovolje.
Evo i večere. Jela — ne mogu bolja biti! I Marta i Gledićka trudile su se da sve što bolje zgotove. A i vino je osobito. Dođe i do pevanja. Gledićka vrlo lepo peva, pa s tim ljude tek većma uzbuđuje. ČikaGavra ne može više da odole.
— Ta nema vam para, gospođo! Hajd’ što ste lepi, al’ kad pevate — e, onda mi sve srce igra!
— To mi je baš milo kad mogu svoje mile goste veseliti.
Kad je Čekmedžijić video kako je dobra gospođa, počne i sam iz srca pevati, kao da je kod kuće. Gledićka ga hvali kako lepo peva, a on da iskoči iz kože od radosti.
Tako posle ponoći ustanu. Gledić ne pušta ih nikud, tu će prenoćiti. Čekmedžijić i čika-Gavra nisu se ništa razgovarali pre spavanja, no odmah su legli. Vino je bilo jako, a na putu malo istruckani, pa jedva čekaju da spavaju. — Ujutru prvi ustane čika-Gavra, pa budi Čekmedžijića.
— More, Ljubo, ustaj! Znaš, da ne kažu: „Gle mladoženja, pa kako docne ustaje!”
Ljuba se budi, tre oči.
— Ala mi je teško ustati! Kako sam se odučio od ranog ustajanja, i to sve otkako sam se dao na ženidbu! Pre toga svaki dan već u četiri sata sam otvarao dućan, a sad valjda već ima i osam!
— Tako će što i biti. Ded’ ustaj!
Ljuba ustaje.
— Već mi se dosadio taj bitangluk. Gledajmo da što pre svršimo, ako ima što biti. A ako ne bude, idem kući, pa il’ se neću ženiti, il’ se do po godine neću maći od kuće.
— A kako ti se dopada sinoć to vino? Je l’ da je dobro?
— Ta dobro je bilo i vino i jelo, a i one same; samo već da što pre svršimo.
— Pa ćemo probati!
— Vi, kako ustanete, najpre se razgovarajte s njim nasamo, pa ako ustreba, a vi me zovite; ja ću donde ovde ostati.
Čika-Gavra iziđe. Gledić je već u avliji, pregleda ekonomiju. Sada se po avliji njih dvoje šetaju i razgovaraju, a sve o Ljubi i Marti. Gledićka i Marta već su sasvim obučene. Gledićka zove Martu u treću sobu da se s njom razgovara.
— Šta misliš, Marta, kako ti se dopada Čekmedžijić? Kaži pravo, imaš li volju za njega?
— Onako, vidi se dobar momak, iskren. Nije baš od najnovijeg sveta, al’, opet, vidi se da je otvoren. Upravo da kažem da nikakvu ljubav spram njega ne osećam, ali mislim moći će se trpeti.
— Kako se ne bi mogao trpeti! Vidiš ga kako je zdrav i jedar — taj jektiku dobiti neće.
— Vidi mu se po rukama da radi.
— Pa baš zato! A što kažeš da nije od najnovijeg sveta, prolupaće se pored tebe. Dakle, kaži, ako hoćeš.
— Ne branim. Ja ću poći za njega.
— A ti ostani pri tom. Sad se napolju Steva o tom sa Gavrom razgovara. Posle ću opet ja Čekmedžijića uhvatiti, pa ćemo još danas sve svršiti. Sad gledaj posao.
Za ženskima dođe Gledić I čika-Gavra u istu sobu. Gledić zove ženu te se svi troje razgovaraju. Čika-Gavra se pogađa. Gledić daje hiljadu šajna i lep štafirung, a Čika-Gavra ište dve hiljade. Ne popušta nijedan, ali opet nadaju se da će što biti. Gledić zovne Martu i pita je: bi li za Čekmedžijića pošla? Ona pred čika-Gavrom kaže da hoće, pa se opet ukloni.
Fruštuk je gotov; zovu Čekmedžijića. Svi su u skupu. Posle doručka prva ustane Gledićka.
— Gospodar Čekmedžijić, izvolite sa mnom da vam nešto pokažem.
Čekmedžijić ustane i ode sa Gledićkom u treću sobu. Marta također iziđe. Čika-Gavra i Gledić pogađaju se. Gledićka Čekmedžijića posadi na kanabe, pa i sama pored njega sedne.
— Uzmite za iskrenost što ću vas sad pitati. Kako vam se dopada naša Marta?
— Prilično.
— Tako isto i ona o vama kaže.
— Milo mi je!
— Čula sam da biste je radi uzeti. I ona bi rado za vas pošla.
— Ja ne branim; samo, oprostite mi, moram iskreno kazati, kako stoji sa onim bez čega se u sadašnjem svetu slabo ko ženi?
— Razumete miraz?
— Pogodili ste.
— Naša Marta ima hiljadu šajna, i to odma’ gotovi’.
— To je malo; jako sam se istrošio.
— Al’ ima lep štafirung, i to vredi hiljadu.
— To je sve lepo; al’ voleo bi’ da još štogod ima; ja imam više.
— Al’ ću vam još štogod kazati. Mi nemamo dece. Nemojte misliti da vi uzimate kakvo siroče koje nikog nema. Ona je naše dete, mi se samo za naš rod trudimo, pa opet ćemo se, čim se može, pomagati.
— To je već što drugo. Molim vas, dakle, vi nemate dece?
— Nemamo.
— Al’možete imati. Šta mislite, vi ste još ženska u najlepšim godinama, pa lepa.
— Molim vas, nemojte mi šmajhlovati.
— Ja samo istinu kažem. Dakle frajla Marta nema ni brata ni sestre?
— Ima još jednog brata, još je mlad, — fini mladić, vrlo izobražen, — govori francuski, pa taj neće danas sutra nikom na teretu biti, izučio je škole.
— Taj neće na štetu biti, štaviše, učen čovek, može od njega svašta biti.
— Pa, vidite, još štogod da vam kažem. Naša Marta je tako vaspitana da može celu kuću sama voditi, i pokraj toga, što se njenog razgovora tiče, može među najizobraženije pristati. Nju su mnogi prosili, i bogoslovci, i kakvi notaroši iz okoline, pa nije htela poći. Vi ćete srećni s njom biti.
— Molim vas, dosta mi je; ja ću je za vašu ljubav uzeti; al’ i to ispovedam da novci budu pre venčanja gotovi.
— Novci su već gotovi.
— E, sad, ako izvolite, a vi ’odite sa mnom da im javimo.
Odu u sobu gde su Gledić i čika-Gavra .
— Mi smo već svršili, — reče Gledićka radosno.
— Hvala bogu! Bravo! — poviču Gledić i čikaGavra.
Sad dozovu i Martu, pa je pitaju hoće li za Čekmedžijića poći, da kaže iskreno.
Ona kaže da hoće, a i Čekmedžijić to isto kaže.
— Dakle, ako neće protivno biti, a ono da bude odma’ danas prsten, — reče Gledić.
— Može biti, samo molim, rad sam i ja sa Ljubom jednu reč nasamo prosloviti.
— S drage volje.
Svi odu u drugu sobu, samo ostanu Čekmedžijić i čika-Gavra. Ljuba kaže čika-Gavri da je zadovoljan. Pripovedi mu sve, pa naposletku i to doda da mu se već dosadilo druge partije tražiti.
I čika-Gavra na sve pristane, te zove ostale unutra.
— Izvolite, mi smo gotovi.
— Dakle, jeste l’ zadovoljni?
— Jesmo.
— Dakle, da bude danas prsten?
— Neka bude.
— A venčanje?
— Ja mislim, može biti do četiri nedelje, — reče čika-Gavra.
— Ja držim da je to vrlo rano, jer premda naša Marta ima već dosta spremljeno, al’ sam rada da još pripravimo. Zato neka bude šeste nedelje.
— Pravo imate, — upadne Ljuba, koji se radovao da mu Marta što više donese.
— E, sad izvolite malo proći, a mi ćemo donde sve spremiti, pa i popi javiti.
Muški odu, a ženske se opremaju za prsten. Dođe i prstenu vreme. Čekmedžijić je imao kod sebe prsten, i tri dukata, i sve što treba, jer je sve to sa sobom nosio još od onog doba kad je kod Siridžića frajlaSavku gledao. Čekmedžijić dariva Martu i, posle velikog veselja, sa čika-Gavrom otputuje, a do šest nedelja će doći da se venča.

H

Čekmedžijić i čika-Gavra stignu kući. Čekmedžijić broji dane; sve se boji, sve misli da će mu i to kogod pokvariti. Ali neće mu to više niko pokvariti; jer niko se toj ženidbi ne raduje kao gospođa Gledićka, što će Martu s vrata skinuti, pa ma ko šta govorio protiv Čekmedžijića, ona ga brani.
Kad je čika-Gavra video da će se Ljuba oženiti, pokuša i on sreću. Ode kod gospođe Makre. Ona ga lepo dočeka i časti ga. Posle ručka poče čika-Gavra gospođu Makru napastovati da za njega pođe. Ona mu najpre lako kaže da neće; ali, kad je čika-Gavra jednako navalio, razljuti se, pa ga dobro ispraši, a on se opet na nju rasrdi, pa ode gotovo ni sa zbogom. Upravo ode k frajla-Varvari i zaprosi je. Frajla Varvara vidi da već nema kuda a čika-Gavra je još držeći čovek, pa se reši za njega poći.
Sve je već svršeno. Čika-Gavra će doći k njima u kuću. Frajla-Varvara hoće da se za nedelju dana uda, pored dišpenzacije, jer neće da se to duže provlači; čika-Gavra je zadovoljan. Frajla-Varvara hoće da se venča ujutru u četiri sata. Čika-Gavra hoće u osam; ostalo je po frajla-Varvarinoj želji. Venčali su se za osam dana, uz blagoslov, ujutru u četiri časa. Osim lenda i crkvenjaka, drugoga nije bilo.
U to dođe i šesta nedelja, a Čekmedžijić sasvim pripravan krene se u Š. Čika-Gavra i Soka, Čekmedžijićeva sestra od strica, sa mnogim svatovima prate ga.
Sve je već gotovo da se venčaju, samo još jedno fali. Gledić i Gledićka hoće sjajne svatove da imaju, pa u gunguli zaboraviše da Čekmedžijiću napred moraju hiljadu forinti dati. Još po časa pa je vreme tu, a hiljade nikako nema. Čekmedžijić je nemiran, jedi se, gunđa, ali ništa ne pomaže. Naposletku izgubi strpljenje, pa pozove na stranu Gledićku.
— Molim vas, a šta je sa hiljadu forinti? Ja vam iskreno kažem da bez toga venčati se neću; pre ću od svega odustati!
— O, zaboravili smo, odma’ ćete i’ dobiti.
Gledićka otrči mužu i javi mu. Ovaj odmah dođe Čekmedžijiću, pa ga zove u jednu sobicu nasamo, dâ mu napisati kvitu da je primio, te Čekmedžijić primi novce. Odmah je Ljuba počeo lakše disati.
Dok se on za novce brinuo i namirivao, donde je oko neveste bila Soka. Soka je primetila, kad je nevesta rukavice navlačila, da ona ima dugačke nokte. Marta je to kao iz mode pustila. Soka je zovnu nastranu.
— Ako boga znate, otsecite te nokte, jer to Ljuba strašno mrzi; ako primeti, može i odustati!
— E, drage volje, otseći ću.
i tako skriju se i otseku nokte, te s tim je uklonjena bila i poslednja prepona koja je mogla ženidbu pokvariti.
Odu u crkvu. Po časa — pa je svemu kraj. Čekmedžijić je, najzad, oženjen.
Svatova je bilo sijaset. Dva dana se jelo, pilo, pevalo.
Čekmedžijić, koji se za vreme svojih toliko prosidba nikad čestito napiti nije smeo, sad se ohrabri i strašno se oklopavi. Čika-Gavra je njegovom primeru sledovao. Treći dan Čekmedžijić sa mladom i velikim mamurlukom doće u O., na radost svoje matere, koja već nije ni verovala da će se njen Ljuba ikad oženiti. Tako je Ljuba cilj svoj postigao: nije se oženio sa manje od hiljade.
I čika-Gavra se usrećio. — A gospođa Gledićka dokučila je što je želela: skinula je Martu s vrata. Sad je sama.

XI

Posle dve nedelje, kad je Čekmedžijić posle mamura svatovskog sebi došao, stoji kod dućanskih vrata pa misli šta ga staje sve što je potrošio radi ženidbe. Ne može načisto da dođe — veliki je račun! Uđe u dućan, sedne na tezgu, uzme pero i hartiju, pa ovakav račun pravi:
„Radi ženidbe kupio sam kola sa arnjevima; da se nisam ženio, ne bi mi trebala — koštaju me četiri stotine forinti.
„Kad sam išao Savku Siridžićevu gledati, pravio sam nove haljine — izlišne — moglo je i bez nji’ biti — koštaju sto forinti.
„Nov šešir — deset forinti.
„Put onamo i natrag — petnaest forinti.
„Kad je kod mene bio u gostima Siridžić sa gospođom Jelkom i Savkom — trošak pet forinti; mogao sam bez toga biti.
„Kad sam bio u Ž. kod pope, Savkinog oca — put tamo i natrag deset forinti.
„Kad sam bio da prosim Soku Redićevu u S. — put tamo i natrag pet forinti.
„Kad sam išao sa čika-Gavrom u J. da prosim gospođu Persu sa šildgerehtikajtom — trošak dvadeset forinti.
„Gospođe Peršunović sluškinji sam poklonio pet forinti da je za moj interes zadobijem.
„Put za paorušu Tatijanu Skorićevu u P. — deset forinti.
„Kad sam gledao Milevu Mileusnićevu u B., dao sam joj sreće radi dva talira — to je pet forinti — dabogda nikad ne imala sreće!
„I njenoj sluškinji sam dao pet forinti, da mi kaže ko dolazi kod frajle u vizitu. Otišlo mi u štetu — lagala je.
„Put u S. zbog Anke Belkićeve — dvadeset i pet forinti; — čisto mi se koža ježi!
„Kad je Belkić kod mene bio kao gost — ručak četiri forinta.
„Dva putna troška u G. zbog Julke Nerićeve i jedan kod Mrgodićke — šesnaest forinti.
„Osovina mi se pokidala — četiri forinta i triest krajcara.
„Opet sam ovom prilikom dao praviti izlišan kaput i pantalone — košta me pedeset forinti. Nije mi žao — bar je ona ostala u platki!
„Put kod gospođe Makre — osam forinti.
„Put kod čika—Gavrine Varvare četiri forinta.
„Put u Š. kad sam ženu isprosio — šest forinti.
„O prstenu — prsten na stranu — al’ darivao sam je sa tri dukata — sa današnjom ažijom četrdeset i šest forinti. To su već ženini dukati, ona će ih na sebe potrošiti.
„Opet nove nepčane haljine — sto pedeset forinti.
„Nov šešir — deset forinti.
„Nove čizme — dvadeset i dva forinta.
„Drugi krupni i sitni troškovi o ženidbi — sto dvadeset forinti.
„Dva — osam — četrnaest — osamnaest . . . sedamdeset — nula — ostaje mi sedam; sedam i dva devet — jedanaest — dvanaest . . . triest i četiri — ostaje mi tri; tri — četiri — pet — šest — deset . . . suma: jedna hiljada četrdeset forinti i trideset krajcara.“
Čekmedžijić se češe po glavi, pa se opet misli.
— Dobio sam hiljadu forinti, a potrošio sam hiljadu četrdeset forinti i trideset krajcara — dakle, nisam ništa dobio, još sam ženu kupio za četrdeset forinti i trideset krajcara u majnu! Zbogom pameti!
On ode u sobu ženi sa ozbiljnim licem, pa ništa ne govori, nego je tek pogleda, pa opet svoj posao nastavi. Ali Čekmedžijić opet nije štetovao što se oženio; jer ukoliko se većma u prosidbama istrošio, utoliko sad više radi i štedi, pa je već sada u selu O. prvi grk.