Jedinstvo
Jednim istim bolom sve plaču planine,
Istim bolom cvile dubrave i stene,
Sumor stresa gore i proplanke njine,
Tuga pahne ponoć i mirise njene.
Ni stope pod suncem, ni stope bez jada!
A široka polja žrvanj straha brazda,
Krv lije s čokota zrelih vinograda,
A sunce se rađa, da bol sjajem razda.
Stog pogrebnom jezom sve tuđe poljane
I sva mora tuđa i sunca nas sreću,
Stog nikada kikot da razmahom plane:
Samo crne ruže u kosu se meću.
Velikim jedinstvom svi najdalji kuti
Zbratimljeni istim jaukom i patnjom
Vide: cilju jednom raštrkani puti
Zbiraju ih čudno pred velikom pratnjom.
I pred pokojnikom sve idole sliće
Naš um u kip jedan gordoga kumira;
U njegove oči utisnuta biće
Tugovanka cela, što je kob odsvira.
I kad novo sunce prospe bakar njime
I zaigra ponoć ples srebrnog zvuka,
Kô rascvetan bokor ruža, posle zime,
Sviće se vrh njega venac slavoluka.
Veliko jedinstvo stopilo je čudno
Sve zvukove razne i sve pesme strane:
Samo jedna himna zakliktaće žudno,
I lečiće jauk i sve bolne rane
Pogled jednog oka, što, večito budno,
Utrće osmehom suzu pre no kane.
1916