Jedinac

Jedinac Pisac: Svetozar Ćorović

Jedinac

Lupnuh u gnjile i napuknute kanate. Iz kolibe se najprije začu jako kašljanje, pa sitni koraci i — vrata se otvoniše. Preda me stade omalen, crn poput nagorjeloga panja, pogrbljen starčić i

rastegnuvši lice kao rugajući se, gledaše me radoznalo. Duguljasta glava i koljena ispala mu naprijed, uske grudi upale duboko, te je mnogo sličio otircanome gudalu. Čak mu i glas zvučio onako

promuklo, kao kad neko nesigurnom rukom prevuče preko gusala.

Glas mi se učini prilično prijatan kad stari stade preda me i, dohvativši se prstima kape, kao vojnik kad pozdravlja starijega, izgovori:

— Dobroro doš'o, gospodine ...

Odmah sam poznao da me drži za kakvoga činovnika.

— Bolje te naš'o, prijatelju — odgovorim, ulazeći u kolibu.

Koliba mala, stara, polurazrušena. Zidovi crni, ispleteni od ljeskovine, a oblijepljeni gnjiloim i crvenicom, sa jednim jedinim otvorom, sličnim prozoru, koga je starac začepio nekakvim

krpetinama, ispod kojih je visila oveća vodena tikva. Na sredini kolibe razrovano ognjište, prepuno pepela, a više njega vise verige što se o njih vješa kotao kad se jelo kuha. U jednome uglu

stajao star, raskliman sto, okićen sa dvjema bocama i nekolicinom omanjih čaša; jedna je čaša prevaljena i upola razbijena.

— Vrućina, gospodine! — reče stari, stojeći pokorno preda mnom i držeći obje ruke na prsima.

— Vrućina — rekoh i ja.

I zamolim ga da sjedne. On kao da se snebivaše. Dva-tri puta pogleda mi dobro u oči, smješkajući se i stidljivo komešajući ramenima. Najpošlje sjede.

— A ti si iz Mostara? — zapita.

— Jesam.

— U sudu si?

— Nisaim.

On zavrti glavom.

— A vala su ti haljine švapske...

Zamotam cigar, pa pružim i njemu duham-kutiju. On se polako diže i jednom rukom maši se za nju, ne mičući druge sa prsiju.

Zapali i on.

— U Mostaru je i moj Marko — reče, ispustivši dugačak mlaz dima.

— Koji Marko?

— Moj sin.

— Zar imaš sina?

Starac me začuđeno pogleda i zastade. Zatim se, ukoliko je to mogao, ponosito isprsi.

— Imam — reče. — Pravoga sina! Jedinac mi je, pa i on tamo, sa gospodom.

— Kakvom gospodom?

Starac se malko namrgodi.

— Ti u Mostaru, pa to ne znaš — kao ljutito odsiječe. — Kako je to? ... On piše u sudu, u konculariji, sa gospodom ...

Zadnju rečenicu naglasi što je mogao jače, baš kao da bi govorio gluhaku, isprsivši se opet i kao očekujući da mu nešto odgovorim.

— A gdje je učio Marko? — zapitam.

On odmahnu rukom.

— Učio tamo, u vas... Boga mi sam dosta potrošio dok sam ga školovao...

— A ti si trošio za njega?

Trošio, trošio, trošio... I njivu i vinograd i bašču i sve potrošio!... I velim ti da mi nije žao. Moja je ono krv, bolan, moje djete, pa neka sam potrošio!... A koga ja imam, nego boga i njega

i ko će meni, pod staros', pomoć' nego bog i on? ...

Starac se u govoru uspalio, pa mu se tanki, dlakavi nos čisto širi, usne drhću, a očima upiljio u me, kao da bi sa lica da mi pročita šta mislim..»

— A pomaže li te Marko? — zapitam, tek da odvratim od sebe taj pogled, koji me prosto pržio.

On, kao zastiđeno, obori glavu.

— Jok — prošapta. — Još mu malo plaćaju. On veli da mu malo plaćaju, a on ne laže ...

I kao da se malo zamisli. Pokuckivaše nogom o tle i stračunavaše nešto.

— Ama on će brže na višu rudbu — reče, prenuvši se ujedatnput — pa će me zovnut' sebi... Ostavću i ja ovu pušaru, pa ću u Mostar. Tamo ću se,

biva, i ja sastajat' sa gospodom k'o i moj Marko. On će svakome reći: »Ovo je moj babo — jer me on zove baboam. — a ja sam njegov sin! Babo se mučio za me, a ja ću sad za nj« ...

I starac se udari rukom u prsa.

— A ja ću reć' da niko nema boljega sina! To ću pričat' svak'ome. Ko me god ne zna, kazaću mu: »Ja sam Markov otac — a on me zove babom i ja imam najboljega sina na svijetu!... «

Starac ovo izgovori gotovo cičeći. U grlu kao da mu je nešto zapelo, pa mu ne da govoriti, a on se silom otimlje i hoće da govori. I nozdrve mu sve šire, oči svjetlije, pa se kroz onu polutamu

u kolibi sjaje gotovo kao u mačke...

— Pa ću ga ja i oženiti — nastavi, pošto je malo odahnuo. — Uzeću mu najljevšu curu, jer će svaka poć' za mog Marka. Pa, kad mi ona rodi unučad, onda neću ništa ni raditi, nego ću se zabavljati

s njima ... Jednoga ću uđahati na leđa, a drugoga uzet' na ruke, pa trčati k'o parip... Mogu ja još trčati... Još sam mlad ... Vidi!

On skoči i, poguren još više, poče trčkati po kolibi, kao da nosi unuče na leđima.

— I igraću se lopte, a sakrivače, i slipimiša. Zavezaću sam sebi oči, pa ću i' k'o tražiti, pa i' k'o neću naći ... Oni će pucati od smijeha...

I zasmija se naglas.

— Eh, da se ide! — reknem ja ustajući, jer mi već dodijalo njegovo pričanje.

— Nemoj još — zamoli on, pa stade preda me.

— Da još razgovaramo o Marku ...

— Ne mogu više...

On se počeša iza uha i stade kod vrata. Po očima sam mu poznao da čeka napojnicu, te mu stisnem nešto novaca u šaku.

— Zbogom! — reče on i, prije nego sam mogao odbraniti, poljubi me u ruku.

Uzjašem na konja.

— Molim te — poče opet, prihvativši konja za dizgine — pozdravi mi Marka. Marko Mirković se zove... Mi se svi zovemo Mirkovići. Ti mu reći: pozdravio te otac — a on me zove bâbo — puno te

pozdravio i moli te da odma skačeš na višu rudbu ... Reci: jedva čeka da te vidi... Reci ... Ama nećeš ti sve zapamtit'... Ti si još dijete!... Ti nijesi otac!...

Ja se osmjehnem i potjeiram konja.

Kad sam dšao u Mostar, izručio sam pozdrav Marku. Zatekao sam ga u Rajfovoj gostionici, među veselom družinom, gdje je štipao sviračice i razbijao čaše o zid. Pošto sam mu se predstavio,

pogleda me pijanim pogledom.

— A viđeli ste mi oca? — zapita, zaplećući jezikom.

— Jesam.

— Eh, stara je to drtina! Ziviće još sto godina, iako mu to nije potrebno... Svakome priča o meni, kao da svak mora znati da sam mu sin... Luda glava!... Star pa podjetinjio!...

Pa se okrenu sviračicama, podvrisnuvši:

— Svirajte! Ja plaćam!

1895.

Napomena

JEDINAC. — Pripovetka je prvi put objavljena u Brankovu kolu (1/1895, 24, 739—742), zatim u Srpskim novinama (1896, 2—3), a posle unesena u zbirku Iz Hercegovine

(Beograd, 1896) i u zibirku U časovima odmora (I, 1903).

U Brankovu kolu pripovetka je štampana pod naslovom Jedina nada, Crtica iz Hercegovine, a u Srpskim novinama i u zibirci Iz Hercegovine pod naslovom Jedina nada,

Crtica iz Nevesinja.

Ćoroviić je ovu crticu više puta menjao, najpre prilikom prešitampavanja iz časopisa u zbirku Iz Hercegovine, a posle i prilikom uvrštavanja u zbirku U časovima odmora. U tekstu

obijavljenom u zbirci Iz Hercegovine, u sceni u kojoj je opisan pripovedačev odlazak od starca, rečenici: »Sunce se već uklanjalo za brdo«, dodato je poređenje koje glasi: »Kao zlatne toke

krvlju pokapane, što no reče neumrli Đura«.

U poenti crtice positoje takođe izmene. U Brankovu kolu (1/1895, 24, str. 742) pripovedač nakon susreta sa starčevim sinom veli: »Moj starče, pomislih u sebi, i jedina nada će ti se

izjaloviti« U zbirci Iz Hercegovine (1896, Str. 17) pripovedač, međutim, kaže: »- Moj starče, pomislih, zar ti je ovo jedina nada?«

Prilikom unošenja u zbirku U časovima odmora, Ćorović je ne samo izmenio naslov crtice nego ju je i dalje prerađivao. Pripovedanje u ovom tekstu počinje od pripovedačeva dolaska u starčevu

kuću. Opis starčeva lika i kuće je proširen, starac je prikazan kao razgovorljiv čovek, a momenat u kojem on razmišlja o budućem životu sa sinom dobio je značaijniji vid. Izmena je takođe u

starčevom ponašanju: u prvoj verziji crtice starac moli da mu se da nešto za kruh, a u drugoj verziji on samo očekuje milositinju.

Opis pripovedačeva susreta sa starčevim sinom (u Rajfovoj gostionici) u ovoj verziji znatno je skraćen i to sažimanje dobija karakter poente. S druge strane, izričitim davanjem sinovljeva suda o

ocu istaknut je i Markov karakter i beznadežnost starčevih uzdanja.

Izvori

• Svetozar Ćorović: Sabrana djela, strana 9-12 , "Svjetlost", izdavačko preduzeće Sarajevo, 1967.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Svetozar Ćorović, umro 1919, pre 105 godina.