Jedinac
| Jedinac Pisac: Svetozar Ćorović |
- Jedinac
- Lupnuh u gnjile i napuknute kanate. Iz kolibe se najprije začu jako kašljanje, pa sitni koraci i — vrata se otvoniše. Preda me stade omalen, crn poput nagorjeloga panja, pogrbljen starčić i
rastegnuvši lice kao rugajući se, gledaše me radoznalo. Duguljasta glava i koljena ispala mu naprijed, uske grudi upale duboko, te je mnogo sličio otircanome gudalu. Čak mu i glas zvučio onako
promuklo, kao kad neko nesigurnom rukom prevuče preko gusala.
- Glas mi se učini prilično prijatan kad stari stade preda me i, dohvativši se prstima kape, kao vojnik kad pozdravlja starijega, izgovori:
- — Dobroro doš'o, gospodine ...
- Odmah sam poznao da me drži za kakvoga činovnika.
- — Bolje te naš'o, prijatelju — odgovorim, ulazeći u kolibu.
- Koliba mala, stara, polurazrušena. Zidovi crni, ispleteni od ljeskovine, a oblijepljeni gnjiloim i crvenicom, sa jednim jedinim otvorom, sličnim prozoru, koga je starac začepio nekakvim
krpetinama, ispod kojih je visila oveća vodena tikva. Na sredini kolibe razrovano ognjište, prepuno pepela, a više njega vise verige što se o njih vješa kotao kad se jelo kuha. U jednome uglu
stajao star, raskliman sto, okićen sa dvjema bocama i nekolicinom omanjih čaša; jedna je čaša prevaljena i upola razbijena.
- — Vrućina, gospodine! — reče stari, stojeći pokorno preda mnom i držeći obje ruke na prsima.
- — Vrućina — rekoh i ja.
- I zamolim ga da sjedne. On kao da se snebivaše. Dva-tri puta pogleda mi dobro u oči, smješkajući se i stidljivo komešajući ramenima. Najpošlje sjede.
- — A ti si iz Mostara? — zapita.
- — Jesam.
- — U sudu si?
- — Nisaim.
- On zavrti glavom.
- — A vala su ti haljine švapske...
- Zamotam cigar, pa pružim i njemu duham-kutiju. On se polako diže i jednom rukom maši se za nju, ne mičući druge sa prsiju.
- Zapali i on.
- — U Mostaru je i moj Marko — reče, ispustivši dugačak mlaz dima.
- — Koji Marko?
- — Moj sin.
- — Zar imaš sina?
- Starac me začuđeno pogleda i zastade. Zatim se, ukoliko je to mogao, ponosito isprsi.
- — Imam — reče. — Pravoga sina! Jedinac mi je, pa i on tamo, sa gospodom.
- — Kakvom gospodom?
- Starac se malko namrgodi.
- — Ti u Mostaru, pa to ne znaš — kao ljutito odsiječe. — Kako je to? ... On piše u sudu, u konculariji, sa gospodom ...
- Zadnju rečenicu naglasi što je mogao jače, baš kao da bi govorio gluhaku, isprsivši se opet i kao očekujući da mu nešto odgovorim.
- — A gdje je učio Marko? — zapitam.
- On odmahnu rukom.
- — Učio tamo, u vas... Boga mi sam dosta potrošio dok sam ga školovao...
- — A ti si trošio za njega?
- Trošio, trošio, trošio... I njivu i vinograd i bašču i sve potrošio!... I velim ti da mi nije žao. Moja je ono krv, bolan, moje djete, pa neka sam potrošio!... A koga ja imam, nego boga i njega
i ko će meni, pod staros', pomoć' nego bog i on? ...
- Starac se u govoru uspalio, pa mu se tanki, dlakavi nos čisto širi, usne drhću, a očima upiljio u me, kao da bi sa lica da mi pročita šta mislim..»
- — A pomaže li te Marko? — zapitam, tek da odvratim od sebe taj pogled, koji me prosto pržio.
- On, kao zastiđeno, obori glavu.
- — Jok — prošapta. — Još mu malo plaćaju. On veli da mu malo plaćaju, a on ne laže ...
- I kao da se malo zamisli. Pokuckivaše nogom o tle i stračunavaše nešto.
- — Ama on će brže na višu rudbu — reče, prenuvši se ujedatnput — pa će me zovnut' sebi... Ostavću i ja ovu pušaru, pa ću u Mostar. Tamo ću se,
biva, i ja sastajat' sa gospodom k'o i moj Marko. On će svakome reći: »Ovo je moj babo — jer me on zove baboam. — a ja sam njegov sin! Babo se mučio za me, a ja ću sad za nj« ...
- I starac se udari rukom u prsa.
- — A ja ću reć' da niko nema boljega sina! To ću pričat' svak'ome. Ko me god ne zna, kazaću mu: »Ja sam Markov otac — a on me zove babom i ja imam najboljega sina na svijetu!... «
- Starac ovo izgovori gotovo cičeći. U grlu kao da mu je nešto zapelo, pa mu ne da govoriti, a on se silom otimlje i hoće da govori. I nozdrve mu sve šire, oči svjetlije, pa se kroz onu polutamu
u kolibi sjaje gotovo kao u mačke...
- — Pa ću ga ja i oženiti — nastavi, pošto je malo odahnuo. — Uzeću mu najljevšu curu, jer će svaka poć' za mog Marka. Pa, kad mi ona rodi unučad, onda neću ništa ni raditi, nego ću se zabavljati
s njima ... Jednoga ću uđahati na leđa, a drugoga uzet' na ruke, pa trčati k'o parip... Mogu ja još trčati... Još sam mlad ... Vidi!
- On skoči i, poguren još više, poče trčkati po kolibi, kao da nosi unuče na leđima.
- — I igraću se lopte, a sakrivače, i slipimiša. Zavezaću sam sebi oči, pa ću i' k'o tražiti, pa i' k'o neću naći ... Oni će pucati od smijeha...
- I zasmija se naglas.
- — Eh, da se ide! — reknem ja ustajući, jer mi već dodijalo njegovo pričanje.
- — Nemoj još — zamoli on, pa stade preda me.
- — Da još razgovaramo o Marku ...
- — Ne mogu više...
- On se počeša iza uha i stade kod vrata. Po očima sam mu poznao da čeka napojnicu, te mu stisnem nešto novaca u šaku.
- — Zbogom! — reče on i, prije nego sam mogao odbraniti, poljubi me u ruku.
- Uzjašem na konja.
- — Molim te — poče opet, prihvativši konja za dizgine — pozdravi mi Marka. Marko Mirković se zove... Mi se svi zovemo Mirkovići. Ti mu reći: pozdravio te otac — a on me zove bâbo — puno te
pozdravio i moli te da odma skačeš na višu rudbu ... Reci: jedva čeka da te vidi... Reci ... Ama nećeš ti sve zapamtit'... Ti si još dijete!... Ti nijesi otac!...
- Ja se osmjehnem i potjeiram konja.
- Kad sam dšao u Mostar, izručio sam pozdrav Marku. Zatekao sam ga u Rajfovoj gostionici, među veselom družinom, gdje je štipao sviračice i razbijao čaše o zid. Pošto sam mu se predstavio,
pogleda me pijanim pogledom.
- — A viđeli ste mi oca? — zapita, zaplećući jezikom.
- — Jesam.
- — Eh, stara je to drtina! Ziviće još sto godina, iako mu to nije potrebno... Svakome priča o meni, kao da svak mora znati da sam mu sin... Luda glava!... Star pa podjetinjio!...
- Pa se okrenu sviračicama, podvrisnuvši:
- — Svirajte! Ja plaćam!
1895.
Napomena[uredi]
JEDINAC. — Pripovetka je prvi put objavljena u Brankovu kolu (1/1895, 24, 739—742), zatim u Srpskim novinama (1896, 2—3), a posle unesena u zbirku Iz Hercegovine
(Beograd, 1896) i u zibirku U časovima odmora (I, 1903).
U Brankovu kolu pripovetka je štampana pod naslovom Jedina nada, Crtica iz Hercegovine, a u Srpskim novinama i u zibirci Iz Hercegovine pod naslovom Jedina nada,
Crtica iz Nevesinja.
Ćoroviić je ovu crticu više puta menjao, najpre prilikom prešitampavanja iz časopisa u zbirku Iz Hercegovine, a posle i prilikom uvrštavanja u zbirku U časovima odmora. U tekstu
obijavljenom u zbirci Iz Hercegovine, u sceni u kojoj je opisan pripovedačev odlazak od starca, rečenici: »Sunce se već uklanjalo za brdo«, dodato je poređenje koje glasi: »Kao zlatne toke
krvlju pokapane, što no reče neumrli Đura«.
U poenti crtice positoje takođe izmene. U Brankovu kolu (1/1895, 24, str. 742) pripovedač nakon susreta sa starčevim sinom veli: »Moj starče, pomislih u sebi, i jedina nada će ti se
izjaloviti« U zbirci Iz Hercegovine (1896, Str. 17) pripovedač, međutim, kaže: »- Moj starče, pomislih, zar ti je ovo jedina nada?«
Prilikom unošenja u zbirku U časovima odmora, Ćorović je ne samo izmenio naslov crtice nego ju je i dalje prerađivao. Pripovedanje u ovom tekstu počinje od pripovedačeva dolaska u starčevu
kuću. Opis starčeva lika i kuće je proširen, starac je prikazan kao razgovorljiv čovek, a momenat u kojem on razmišlja o budućem životu sa sinom dobio je značaijniji vid. Izmena je takođe u
starčevom ponašanju: u prvoj verziji crtice starac moli da mu se da nešto za kruh, a u drugoj verziji on samo očekuje milositinju.
Opis pripovedačeva susreta sa starčevim sinom (u Rajfovoj gostionici) u ovoj verziji znatno je skraćen i to sažimanje dobija karakter poente. S druge strane, izričitim davanjem sinovljeva suda o
ocu istaknut je i Markov karakter i beznadežnost starčevih uzdanja.
Izvori[uredi]
- Svetozar Ćorović: Sabrana djela, strana 9-12 , "Svjetlost", izdavačko preduzeće Sarajevo, 1967.
|