Jevanđelje Istine

Jevanđelje istine je radost onima koji su od Oca istine primili dar da ga spoznaju snagom reči^[1] iz punoće^[2], koja beše u mislima i umu Očevom, i koja je nazvana Spasiteljem, jer donese spas onima koji ne poznavaše Oca. Jevanđelje je objava nade i otkrovenje onima koji traže.

Svet^[3] se okrete svome ishodištu. Jer, svet beše u njemu, bezgraničnom, nepojmljivom, uzvišenijem od svake misli. A nepoznavanje Oca donosilo je strah i patnju. I strah se zgusnu poput magle, da niko ne mogaše videti. Otuda zabluda^[4] steče svoju moć. Delovala je na stvorenja da prihvate snagu i lepotu umesto istine. Ali to ne beše gubitak za njega, bezgraničnog, nepojmljivog. Jer strah, zaborav i privid su ništavni a večna istina nepromenljiva, postojana i savršena. Stoga, prezrite zabludu. Jer ona je bez korena. Gusta magla deli je od Oca, i dok postoji, stvara zaborav i strah, kojima zavodi one u središtu i zarobljava ih. Nije otkriveno odakle je nastupio zaborav. Nije od Oca, premda može nastati usled opiranja njemu. U njemu nastaje samo spoznaja. Jasno je da treba ukloniti zaborav, kako bi spoznali Oca. Budući da zaborav nastaje usled nepoznavanja Oca, nestaje čim se Otac pozna.

Ovo je jevanđelje onoga za čim se tragalo, skrivena tajna Isusa Hrista, objavljena savršenima milošću Očevom. Prosvetlio je one u tami zaborava. Pokazao im je put, a put je istina. Zabluda se razbesnela na njega, progonila ga, tlačila i pogubila. Prikovan je za drvo i postao je plod spoznaje Oca. Ali, ovaj plod ne uništava one koji ga jedu, već im daruje radosno otkriće.

On ih je našao u sebi, a oni u sebi nađoše njega, nepojmljivog, nedokučivog, savršenog Oca koji je stvorio sve, u kome sve prebiva, i kome sve teži. U njemu je prebivalo savršenstvo koje još ne beše darovano svetu. Nikakve zavisti nema u Ocu. Jer, kako bi mogla postojati zavist između njega i njegovih udova? Kada bi on zavideo svetu, stvorenja ne bi mogla prići Ocu, koji sadrži njihovo savršenstvo, i daruje im ga kad se vrate njemu i bezgraničnoj spoznaji. On je stvorio sve, i sve u njemu prebiva, i sve njemu teži.

Budući neznan, zažele da ga upoznaju i vole. A čemu sve teži nego spoznaji Oca? Postade tihi vodič i posla reč^[5] kao učitelja. Oni koji se smatraše mudrima, iskušavahu ga. Pokaza im njihovu taštinu, i oni ga zamrzeše, jer ne behu uistinu mudri. Potom dođoše i oni mali, čija je spoznaja Oca. Izrastavši, naučiše o ličnostima Oca. Spoznaše i behu spoznati. Blagosiljaše i behu blagosloveni. U srcima im se objavi živa knjiga života, napisana u misli i umu Oca, koja je od pre postanka sveta ležala u njemu nedokučiva. Niko je nije mogao dosegnuti, osim onog koji će biti žrtvovan. Niko nije mogao biti spasen pre nego knjiga dospe među njih. Zato milosrdni, verni Isus otrpi sve patnje dok ne uze knjigu, znajući da će njegova smrt za mnoge značiti život.

Kao što je pre otvaranja testamenta skriveno zaveštanje preminulog domaćina, tako i svemir^[6] beše skriven dok je Otac svemira bio nevidljiv, on, koji izvire iz sebe samog, iz koga izviru svi svetovi^[7]. Zato se pojavi Isus, i uze knjigu. Prikovaše ga za drvo. Na krstu je objavio Očevu volju. O, kako uzvišeno učenje! On je uronio u smrt, odeven u život večni. Odbacivši propadljivo ruho, odenuo se nepropadljivošću koju mu niko ne može uzeti.

Dospevši u prostore straha, među zaboravom lišene, spoznajom i savršenstvom obznanio je ono što je u srcu i poučio one koji prihvataju učenje. Oni su živi, upisani u knjigu života. Oni primaju učenje o sebi samima. Njih Otac prima kada mu se ponovo vrate. Savršenstvo sveta je u Ocu, svet se mora uzdići do njega. Kad neko primi saznanje, on uzima natrag što je njegovo. Ko je bez saznanja nepotpun je, jer nedostaje mu ono veliko, što ga čini savršenim. Savršenstvo svih je u Ocu, svako se mora uzdići do njega, da bi primio što je njegovo.

Unapred ih je upisao, pripremivši ih darivanjem onoga što iz njega potiče. Njih, čija imena unapred zna, poziva na kraju. Spoznaju stiče onaj koga Otac po imenu zove. Ko nije imenom pozvan ostaje bez saznanja. Jer, kako može čuti onaj čije ime nije zvano? Ko do kraja ostane u neznanju jeste stvorenje zaborava, i biva izgubljen. Jer, zašto ti nesrećnici nemaju ime i ne čuju poziv? Stoga, ko ima znanje, uzvišen je. Ukoliko je pozvan, on čuje, odaziva se, okreće se onome koji ga zove, uzdiže se ka njemu i stiče spoznaju. Spoznavši, vrši volju onog koji ga je pozvao, teži da udovolji i nađe udela u miru. Dobija svoje ime. Ko stekne spoznaju, uviđa odakle dolazi i kuda ide, poput nekog ko je bio pijan i otreznio se. Okrenuvši se sebi, dovodi se u red.

Mnoge je izveo iz zablude. Poveo ih je domu koji su napustili pavši u zabludu u pogledu dubine onog što obuhvata sve prostore a samo ostaje neobuhvaćeno. Veoma je čudno što su bili u Ocu ne poznajući ga. I što su sami odstupili, ne mogavši pojmiti i uvideti ono u čemu prebivahu. Jer njegova volja još ne beše otkrivena. On se otkriva kao saznanje, u kojem se usklađuju sva njegova ispoljavanja. To je saznanje knjige života, koju konačno objavljuje vekovima^[8], slovima koja nisu ni samoglasnici ni suglasnici, pa da se mogu čitati i tašto tumačiti. Već slovima istine koja sama govore onome ko ih poznaje. Svako je slovo savršeno [...] poput savršene knjige, jer slova je ispisalo jedinstvo. Otac ih je zapisao vekovima^[9], da bi putem slova upoznali Oca.

Njegova misao smišlja reč, učenje je izgovara, a spoznaja je otkriva. Njegova volja je nad njom, njegova radost s njom, njegova slava je uznosi, njegov mir je prima u sebe, njegova ljubav je otelovljuje, njegova vera je obuhvata. Tako Očeva reč izlazi u svet, kao plod njegovog srca i izraz njegove volje. Ona održava, odabira i oblikuje sve, pročišćavajući ih i vraćajući Ocu blagog Isusa. Otac otvara svoje srce, preko Svetoga duha, čime otkriva u sebi skrivenog Sina, kako bi ga vekovi spoznali milošću Očevom i okončali mukotrpno traženje Oca, našavši u njemu mir, znajući da on jeste mir.

Popunivši nedostatak, ukinuo je oblik. Svet u kome je služio je oblik nedostatka. Jer zavist i sukob izraz su nedostatka. A celina je savršena. Nedostatak se sastoji u nepoznavanju Oca i nestaje spoznajom Oca. Jer, kao što se neznanje ukida spoznajom, a tama povlači pred svetlošću, tako i nedostatak nestaje u savršenstvu. Oblici nestaju sjedinivši se s celinom i nejednako biva učinjeno jednakim. Celina čini svet savršenim. U celini svako pronalazi sebe. Spoznajom se čisti od mnoštva postajući jedno, ništeći tvar u sebi poput ognja, tamu svetlošću, a smrt životom. Da bi ovo doživeli, valja nam paziti da naša kuća bude čista i tiha za celinu.

Ljudi odbacuju oštećeno posuđe kada se sele. Domaćin time ne gubi, već se raduje, jer samo se čitave posude mogu napuniti, a oštećene ne. Postoji sud koji dolazi odozgo i sudi svakome. On je poput isukanog mača, oštrog s obe strane.

Reč, koja beše u srcima onih što je izgovaraju, nije samo glas, već se otelovila. Među posudama dođe do velike pometnje, i neke se isprazniše, neke napuniše, neke doliše, neke odliše, neke očistiše, a neke slomiše. Svi se prostori zatresoše i uzdrmaše, bez čvrstine i postojanosti. Zabluda se uznemiri ne znajući šta bi. Brinula je, tugovala i mučila sebe jer ništa nije znala. Kada se znanje približilo, to beše propast zablude i svih njenih ispoljenja^[10], koja se pokazaše kao prazna i ništavna. Istina dođe, i sva njena ispoljenja je prepoznaše. Pozdraviše Oca u istini i savršenoj moći, koja ih spaja sa Ocem. Svako voli istinu, jer to su usta Očeva. Njegov jezik je sveti Duh. Ko primi Duha svetoga sjedinjen je sa istinom.

Ovo je otkrivenje Oca i njegova objava vekovima^[11]. On jasno otkriva što je u njemu skriveno. Jer, ko stvarno postoji osim Oca? Svi su svetovi njegova ishođenja^[12]. Znaju da potiču od njega poput dece od odraslog čoveka. Znaju da još nisu primili oblik ni ime, koje Otac daje. Oblik od njega primaju radi saznanja. Jer iako su u njemu ne poznaju ga. Ali Otac je savršen, i poznaje sve svetove u sebi. On stvara koga želi, dajući mu oblik i ime. Svemu daje ime i postanje. Oni koji nisu još postali, ne znaju onog koji ih je stvorio. Nije da oni koji još nisu postali ne postoje, već prebivaju u onom po čijoj će volji jednom nastati. Još pre pojavljivanja stvari, on zna šta će stvoriti. Ali plod koji još nije iznikao ništa ne zna i ne čini. Tako svi svetovi potiču iz Oca, onog koji jeste, a on ih uspostavlja iz onog što nije. Jer, gde nema korena nema ni ploda.

Ko misli za sebe: „Postojim [...]“ to će ga uništiti. Jer bez onog što postoji, ništa ne može postati. Stoga o sebi treba misliti: „Postojim poput senke i privida noći.“ Kada svetlost obasja strah, on je ništavan.

Onima koji ne znaju Oca, jer ga ne vide, javljaju se strah, pometnja, nesvesnost, sumnja i odvojenost, iz čega nastaju razni prividi i utvare. Kao u nemirnom snu, oni nekud jure ili iznureni nekud beže, zadaju i primaju udarce, padaju s visina, lete vazduhom bez krila. Izgleda im kao da su u smrtnoj opasnosti iako ih niko ne goni, ili ubijaju svoje bližnje, okaljavši se njihovom krvlju. I sve dok se iz ove pometnje ne probude, oni ne vide ništa osim svoje uobrazilje. Oni koji odbace od sebe neznanje, ne drže više do sna. Za njih tvorevine sna nisu stvarnost, već ih ostavljaju kao snove u noći. Njima je osvit spoznaja Oca. Jer svako u neznanju postupa kao u snu a sticanjem znanja se budi. Blago onome ko dođe sebi i probudi se. I blagosloven ko otvori oči slepima. Duh ga prati i uspravlja. Pruživši ruku podiže na noge ležećeg, koji sam ne može ustati.

Dao im je znanje Oca i otkrivenje Sina. Kada su ga videli i čuli, dopustio im je da ga okuse, pomirišu i dotaknu. Ljubljeni sin im pokaza neznanog Oca. Udahnu im ono što je u duhu, vršeći volju. Mnogi primiše svetlost i okrenuše mu se. Ljudi tvari ostadoše strani, ne videše mu lik i ne poznaše ga. Jer on beše u telesnom obličju. Ništa mu ne zapreči prolaz, jer netruležnost je neprolazna. Govorio je novo o onome što je u srcu Oca, donoseći besprekornu reč. Njegovim ustima je govorila svetlost a njegov glas je rađao život. Dao im je mudru misao, milost, spasenje i snagu duha iz beskrajne blagosti Oca. Okončao je kazne i muke, koje mnoge željne milosti odvratiše u okove i zablude. Ukinuo ih je i pobedio snagom spoznaje. Postao je put zalutalima, znanje neznalicama, otkriće tražiocima, oslonac kolebljivcima i čistota nečistima.

On je pastir koji ostavi devedeset devet ovaca, da bi potražio jednu zalutalu. Radovao se kada ju je pronašao. Jer broj devedeset devet je obuhvaćen levom rukom. Ali kada se doda jedan, čitav zbir prelazi na desnu. Tako onaj kome nedostaje jedan, sabira i premešta sa leve na desnu i zbir postaje stotinu. To je znak jednog, koje se u njima oglašava: Oca.

Čak je i na sabat tragao za ovcom koja je pala u jamu. Spasao joj je život izvukavši je iz jame da biste vi, deco znanja, saznali sabat tokom kog spasavanje ne prestaje, najavljujući uzvišeni dan bez noći i neugaslu svetlost savršenstva. Stoga, progovorite iz srca, da jeste savršeni dan i svetlost koja ne gasne. Govorite o istini onima koji je traže i o znanju onima koji greše. Budite oslonac posrnulima i pružite ruke bolesnima. Nahranite gladne, olakšajte nevoljnima, bodrite one koji ustaju i probudite one koji spavaju. Jer vi imate razumevanje koje ohrabruje. Snaga time postaje još jača. Bavite se sobom, ne onim što ste odbacili. Ne jedite ono što ste povratili. Ne dajte da vas izjedu moljci i crvi, jer ste ih se već otresli. Ne pružajte vragu utočište, jer ste ga već oterali. Ne podižite prepreke što padaju na putu, jer će vam se ponovo isprečiti.

Prekršilac Zakona škodi sebi više nego što njegova bezakona dela škode drugima. Ali, pravedni čini ispravno svima. Stoga, vršite volju Oca, jer od njega ste. Otac je blag i dobro je volja njegova. On pozna dela u kojima nalazite mir. Jer, vaša dela se po plodovima poznaju.

Deca su Očev miris, po milosti njegovog lika. Zato Otac voli taj miris i izliva ga svuda. Uranjajući u tvar, svoj miris daruje svetlu koje tišinom nadilazi svaki oblik i zvuk. Taj se miris ne prima čulom, već duhom koji uranja u miris Oca, uzvišenog utočišta iz kog potiče. Ohladivši se postaje oblik duše, poput vode koja se zaledi i postane čvrsta, te mnogima izgleda kao zemlja. No potom se ponovo rastapa, čim je dotakne topli dah. Hladni mirisi potiču od odvojenosti. Zato je došla vera uklanjajući odvojenost, donoseći toplu punoću ljubavi da ne bude hladnoće nego jedinstva savršene misli. Ovo je dobra vest o dolasku punoće za sve koji očekuju uzvišeno spasenje. Oni čekaju nadajući se liku svetlosti bez senke i punoći koja će doći u vreme.

Ograničenost tvari nije od neograničenog Oca, već od nedostatka, premda niko ne sluti dolazak nepropadljivosti. Dubina Oca je nedostižna, u njoj misao zablude ne postoji. Slabi i pali se uspravljaju našavši ga. On dolazi da ih vrati. To je povratak, koji se naziva pokajanjem. Zato nepropadljivost šalje dah, tražeći grešnog da nađe svoj mir. Jer šta će svetlost nedostatku nego oprostiti, rečju punoće. Lekar žuri tamo gde je bolesnik, jer je takva njegova volja. Zato, ko ima nedostatak neka ne skriva, jer ima ko poseduje to što mu nedostaje. Punoća, koja je bez nedostatka, popunjava nedostatke darujući milost. Jer, gde nema milosti tu je niskost. Ko primi ono malo što mu nedostaje, otkriva punoću. To je otkriće svetlosti istine koja obasjava u svojoj nepromenljivosti.

Oni se obratiše Pomazaniku^[13] da bi zalutale među njima povratio i pomazao. Pomazanje je milost Očeva kojom im se smilovao. A one koje pomaže, savršeni su. Jer, premazuju se posude koje su završene. Ali, kada se premaz skine, posuda procuri, usled nedostatka. Jer, duh donosi snagu onom ko je s njim. No, bez nedostatka premaz se ne skida, niti curi. Ono što nedostaje, Otac ponovno ispunjava. Jer on je dobar. On poznaje svoje sadnice, jer ih je zasadio u raju. A raj je mesto njegovog počinka.

Savršenost je od Oca a mudrost iz njegovih reči. Svaku od reči objavljuje njegova volja. Sve reči behu u dubinama njegove misli. Prvoizgovorena reč otkri um koji govori. Jedinstvena reč se nazva misao jer beše u blaženoj tišini pre nego se otkri. Objavljena je kada je to bilo po volji njegovoj. Otac u volji počiva i bez njegova volje, koja je nedokučiva, ništa ne nastaje. Volja je njegov trag, koji niko ne može pratiti. Šta on poželi, prisutno je, sviđalo se nekima ili ne. Svi su ništavni pred Bogom i voljom njegovom. Otac zna početak i kraj svih. I on će na kraju postavljati pitanja. Kraj jeste poznanje onoga što je skriveno, a to je Otac, iz koga je sve poteklo i kome će se sve vratiti. A pojaviše se u slavu i radost njegovog imena.

Ime Oca je Sin. On je imenovao onog koji je proizašao iz njega, stvorivši ga kao sina. Dao mu je svoje ime, jer to je on sam, Otac, kome sve stvari pripadaju. Njegovo je ime njegov Sin. On može biti viđen, ali je ime nevidljivo. Ono je nevidljiva tajna koja ulazi u uši ispunjene njime. Jer, ime Oca se ne izgovara, već se otkriva u Sinu. To ime je uzvišeno. Ko onda može izgovoriti uzvišeno ime, osim onog kome pripada, i sinova, u kojima ime Oca počiva i oni počivaju u njemu.

Budući da je Otac nestvoren, onaj koji jeste, on je Sina stvorio kao ime, pre nego što je vekovima^[14] dao poredak. Tako ime Oca vlada nad njima, istinsko ime, postojano u savršenoj moći. Ovo ime nije reč, niti naziv, već je nevidljivo. Samo on daje ime, jer ga samo on vidi. A ko ne postoji, nema imena. Jer, kakvo ime dati onom koji ne postoji? Ali, onaj ko postoji, postoji sa svojim imenom. A samo ga on zna i samo ga on daje. Sin je njegovo ime. Nije ga skrivao u tajnosti, već je postojalo. On sam je sinu dao ime. Ime je od Oca, jer gde bi Sin našao samilost osim u Ocu? Ali, neko će sigurno reći prijatelju: „Ko će dati ime onome koji je postojao pre njega?“ Jer, deca dobijaju imena od roditelja.

Pre svega, treba razmisliti: „Šta je ime“? Ime je stvarno. Ono je od Oca, koji poseduje ime. On nije, poput drugih, dobio ime na zajam, on je gospodar imena. Niko mu ga nije dao. Jer on beše neizreciv i neiskaziv, sve dok savršeni ne progovori. A on može izgovori njegovo ime i videti ga. Kada mu je bilo po volji, dao je ime Sinu, koji je došao iz dubine progovorivši o stvarima skrivenim, znajući da u Ocu nema zla. Zato ga je i doveo, da govori o njegovom prebivalištu, iz kojeg je potekao, i da slavi punoću, uzvišeno ime i blagost Očevu. I tako je on govorio o mestu odakle su svi potekli i gde će se ubrzo vratiti, domu istinskog bića. Svako opet mora natrag sa ovog mesta na kom je boravio, hranio se i rastao. A mesto njegovog počinka je punoća.

Sve što iz Oca ističe je punoća, i sva njegova ishođenja imaju koren u njemu, koji im daje rast i određuje granice. Ispoljeni su da bi sopstvenim mislima [...] mesto kojem upravljaju svoje misli, svoj koren. Vaznevši se u visine, stižu do Oca, čija glava im je počinak i u čijem liku uživaju. Ne ispoljavaju se uzdižući sebe. Oni nisu uskraćeni slave Očeve, za kog ne misle da je neznatan, zloban i gnevan, već potpuno dobar, smiren, blag. On je znao sve svetove pre no što su nastali i ne treba mu učenje.

To je put onih koji učestvuju u neizmernoj uzvišenosti, očekujući jedinog i savršenog, koji je tu za njih. Oni ne idu u carstvo mrtvih. U njima ne vladaju zavist, patnja ni smrt. Oni počivaju u onom koji počiva, neuznemireni traganjem za istinom. Jer, oni sami su istina. Otac je u njima i oni su u Ocu. Savršeni su i neodvojivi od istinski dobrog, ništa im ne nedostaje, žive spokojni i sveži u duhu. Oni će prepoznati svoj koren, imaće vremena da ga njeguju, i neće naškoditi duši svojoj. To je mesto blaženih, to je njihovo mesto.

Ostali neka znaju da mi ne priliči da govorim o nečemu drugom, nakon što sam se našao na ovom mestu spokoja. Ostaću ovde, za sva vremena posvećen Ocu svemira, zajedno sa istinskom braćom i sestrama, na koje se izliva ljubav Očeva, i među kojima je ne nedostaje. Oni su uistinu ispoljeni, prebivajuću u istinskom i večnom životu i govoreći o savršenoj svetlosti ispunjenoj Očevim semenom. Oni jesu u njegovom srcu i u punoći, a u njima se duh raduje, slaveći onoga koji jeste. On je dobar, i njegova deca su savršena i dostojna njegovog imena. Takvu decu Otac ljubi.

Napomene

1. Logos - reč, govor; slovo, slovesnost; um, razum; zakon;
2. Pleroma - punoća, božanska bit
3. ili sve, svemir, sveukupnost
4. Plane - zabluda, greška, pogreška
5. logos
6. sve, svet, sveukupnost
7. ili prostori
8. Eon - dug odsek vremena; vek; večnost
9. eonima
10. Emanacija - izlivanje, ishođenje, izviranje, isticanje, objavljivanje, otkrivanje, ispoljenje, isijavalje
11. eonima
12. emanacije
13. Hristu
14. eonima

Preveo: Damjan Pavlica

Izvor

• The Gospel of Truth (prevod Robert M. Grant)
• The Gospel of Truth (prevod Paterson Brown)
• The Gospel of Truth (prevod Harold W. Attridge i George W. MacRae)