Janko i Milanko
'Rani majka dva nejaka sina,
Po imenu Janka i Milanka,
Sve preslicom i rukom desnicom.
Kad je majka doranila Janka,
I do puške i do konja bojna,
Kada Janko do zemana dođe,
Da se Janko ženiti mogaše -
Onda njemu majka govoraše:
"Odi, Janko, da te ženi majka!"
Ali njojzi odgovara Janko:
"'Vala tebi, moja stara majko,
Ja se junak ni ženiti neću!
No sam čuo i ljudi mi kažu,
Da u gori devet ajdukova,
Da pred njima arambaše nema;
Oću njima biti arambaša!
Zato čuj me, moja stara majko,
Kuvaj meni, moja stara majko,
Kuvaj meni lake brašnenice,
L'jevaj meni vince u barilce
I pom'ješaj žežene rakije,
Ne b l' bilo, majko, laganije,
Da ja idem u goru zelenu,
Da ja tražim devet ajdukova,
Da ja njima budem arambaša!"
Kad je majka r'ječi razabrala,
Kuva ona lake brašnenice,
L'jeva njemu vince u barilce
I pom'ješa žežene rakije,
Ne bi l' Janku bilo laganije;
Tako majka opremila Janka.
Ode Janko u goru zelenu,
Da on traži devet ajdukova,
Da on njima bude arambaša.
Tri je dana po gori 'odio,
Niđe nikog nije opazio!
Kad četvrti već u podne bio -
Sjede Janko pod jelu zelenu,
Da se naje 'ljeba bijeloga,
Ponapije vina rujanoga;
Al' eto ti čuda neviđena:
Otud rupi devet ajdukova,
I govori devet ajdukova:
"Oj, Boga ti, neznana delijo,
Bi l' ti nama arambaša bio?"
Al' govori neznana delija:
"Oj, junaci, draga braćo moja,
Ja bi vami arambaša bio!
Al' ja jadan oružija nemam."
Kad to čuše devet ajdukova,
Zgledaše se jedan na drugoga,
Pa s' vatiše devet ajdukova,
Izvadiše devet dževerdana,
Dadoše mu devet dževerdana,
Dadoše mu sablju latinkinju
I dadoše pušku granajliju,
Dadoše mu kapu kubakliju,
Sve od'jelo prvog arambaše;
Smjesta posta arambaša Janko.
Mili Bože, čuda velikoga!
Kada majka dorani Milanka
Do ženidbe i do konja bojna,
Onda njemu maja govoraše:
"Odi, Mile, da te ženi majka!"
Al' govori nejaki Milanko:
"Vala tebi, moja stara majko,
Ja se junak ni ženiti neću,
Prvo Janka brata starijega!
Zato, majko, poslušaj de mene:
Kuvaj meni, moja stara majko,
Kuvaj meni lake brašnenice,
L'jevaj meni vince u barilce
I pom'ješaj žežene rakije,
Ne bi l' bilo, majko, laganije,
Da ja idem u goru zelenu,
Da ja idem potražiti Janka,
Brata Janka u gori zelenoj!"
Al' se skače ostarela majka,
Al' se skače na noge lagane,
Pa mu kuva lake brašenice,
L'jeva njemu vince u barilce
I pom'ješa žežene rakije,
Ne bi l' bilo Mili laganije;
Tako majka opremi Milanka,
Ode Mile u goru zelenu,
Ode Mile potražiti Janka,
Brata Janka u gori zelenoj.
Tri je dana po gori 'odio,
Niđe nikog nije opazio;
Kad četvrti već u podne bio -
Sjede Mile trudan i umoran,
Sjede Mile pod jelu zelenu,
Da se naje 'ljeba bijeloga,
Ponapije vina crljenoga,
Ne bi li se štogođ potkr'jepio.
Loša njega sreća poslužila
I on zaspa kano janje mlado
U gorici pod jelom zelenom.
Al' eto ti čuda neviđena:
Otud rupi devet ajdukova
I pred njima arambaša Janko.
Ugledaše devet ajdukova,
Ugledaše nejakog Milanka,
Đeno spava nejaki Milanko,
U gorici pod jelom zelenom;
Pa govore devet ajdukova,
Pa govore arambaši Janku:
"Boga tebi, arambaša Janko,
TI si vavjek junak govorio
Da na da te ne ima junaka,
Ni ljepšega, nit prikladnijega -
Eno boljeg od tebe junaka,
Đeno spava pod jelom zelenom;
Kada diše: sva se gora 'iše,
Kad uzdane: gora se pokloni,
A sve od stra' onakog junaka."
Al' govori arambaša Janko:
"Oj, Boga vam, moja braćo draga,
Pogub'te mi onoga junaka!"
Kad to šuše devet ajdukova,
Potegoše devet ajdukova,
Potegoše devet dževerdana,
I str'jeljaše nejakog Milanka,
I str'jeljaše, al' ne ustr'jeljaše,
Nikakav mu rane ne zadade.
Kad to viđe arambaša Janko,
On poteže svoju granajliju
I ustr'jeli nejakog Milanka,
U zlo ga je mjesto pogodio,
U zlo mjesto među sama puca,
Među puca, đe mu srce kuca,
Đe junaku melem ne trebuje.
Al' govori arambaša Janko:
"Oj, junaci, slatka braćo moja,
Nešto desna utrnu mi ruka,
Upitajte onoga junaka:
Ima l' koga on od roda svoga?
Ja se bojim dobro biti neće,
Ja se bojim daj' od roda moga."
Skočiše se devet ajdukova,
Pa pitaju nejakog Milanka:
"Oj, Boga ti, neznana delijo,
Kaži pravo, tako bio zdravo,
Imaš koga ti od roda svoga?"
Al' govori nejaki Milanko:
"Oj, Boga vam, moja braćo draga,
Oću vami pravo kazivati:
Ja nemadem ja od roda svoga,
Baš kod moga dvora bijeloga,
Nego staru samoranu majku,
Brata Janka u gori zelenoj."
Kad to čuše devet ajdukova,
Oni jošte pitaju Milanka:
"Oj, junače, da od Boga nađeš,
Što je tebe ovuda nosilo?"
Veli njima nejaki Milanko:
"Oj, junaci, moja braćo draga,
Mene moja samorana majka,
Mene majka ćela oženiti;
A ja sam se brata zaželio,
Pak se n'jesam ćio oženiti;
Dok ne nađem svoga brata Janka,
Brata Janka u gori zelenoj,
On u gori jeste arambaša,
On imade devet ajdukova.
Tako pođo u goru zelenu,
Da potražim svoga brata Janka,
Da ja vidim svoga brata Janka,
Da me i ta moja želja mine.
Tri sam dana po gori' odio,
Niđe nikog n'jesam opazio;
Kad četvrti već u podne bio -
Ja sam sio trudan i umoran,
Ma pod ovu jelicu zelenu,
Da se najem ljeba bijeloga,
Ponapijem vina crljenoga,
Ne bi li se štogođ potkr'jepio.
Al' eto mi časa nesretnoga,
Mene sanak obladao jako,
I ja lego glavom bez uzglavlja,
I ja zaspa pod jelom zelenom;
Đe me neko baš ženski pogubi
I rastavi sa ovijem sv'jetom."
Kad ajduci njega saslušaše,
'Itro idu arambaši Janku
I kazuju što je i kako je.
Osjeti se arambaša Janko,
Pa on viknu tanko žalovito:
"Ajme meni, udna srećo moja,
Đe pogubi brata rođenoga,
Rođenoga, brata jedinoga."
Pa s' udari po koljenu rukom,
Na koljenu čista čoja puče,
Čista čoja skerleta zelenog.
I odleti svom bratu Milanku,
Uprti ga na leđašca svoja,
Tri ga dana po gori nosio,
Ne bi li mu melem natrevio.
Kad četvrti već u podne bio,
Al' govori nejaki Milanko:
"Brate Janko, mene boli jako,
Pušti mene u travu zelenu!"
To izusti, pa dušicu pušti.
Lijepo ga bratac saranio:
Oko groba crkvu sagradio,
Oko crkve voće posadio,
Oko voća vodu navratio.
Ko je gladan, neka voće jede,
Ko je žedan, neka vode pije,
Sve pre' dušu nejakog Milanka.
Onda bilo, a sad se spominje,
Da nam Bog da' zdravlje i veselje!
