Jadranski Prometej
| Jadranski Prometej (1870) Pisac: Laza Kostić |
ἐλεύερος γὰρ οὔτις ἐστὶ πλὴν Διὸς
Eskilo u „vezanom Prometeju” st. 50
Na prestolu od ljucki kostiju
Pogubljeni po sramni bojevi
Prilepljeni samrtni znojevi,
Na ćilimovi u krv močeni
Junonska sedi bečka velemoć;
Namastila je smežurani lik
Rumenilom sramote narodne,
Uzajmila je čudotvorni pas
Od boginje slobode, — uzalud!
I on je svoju moć izgubio
Dotaknuvši se grešnog tela joj,
Te mesto da joj trošni drži struk,
Razveo je tek na dve polutine.
Junona stara, gnjila Austrija
na put odrasla Jupitara svog
Da misirsko donese povesmo.
A kakvo čudo čelo nogu joj?
Orlušina tu sedi dvoglava,
Isperutana bojem skorašnjim.
Jedna joj glava krilu klonula
A druga joj otekla od boja,
U otoku priviđa joj se moć;
U mesto plamni strela gromovi
U kandžama je stisko lakomim
Krivokletava sramnu lomaču.
Progovara Junona tiću svom:
„Davori dvoglav doglavniče moj
„Izobranjena moja obrano!
„Zar teški rana ne prebole još
„Od severna od orla neverna?
„Zar ne prebole?
„Il’ valjda ti je odlomaka žao
„U noktima ih nežno stiskajuć’?
„Utišaj se, — sve kletve slomljene
„Povezaće misirsko povesmo!
„Davori, dvoglav doglavniče moj,
„Izobranjena moja obrano,
„Zar neće biti carska ponuda?”
Al’ oro ćuti, muti mu se vid,
Pomrkuje krvavom zenicom,
Zbori mu krv: „Ne luduj, gospođo,
„Ne koriste l’ mi kletve slomljene,
„Još manje će koristit’ zakrpe!”
„Da kakve bi, moj tiću, ponude,
„Rad oduminja rana žestoki,
„Rad zaborava srama samrtna,
„Rad oporava, oh, rad osvete?
„Čega si željan, da ti majka da?
„Junačka srca?” — Oro graknu „da!” —
„Al’ ne srdaca s mrtvog razboja,
„No živa srca, je l’? ognjevita, —
„Ne bi l’ ti se star obnovio žar?” —
Ha! kako klikće stari dvoličnik!
Pa kako manu krili u polet,
Pa kako stiska kletven rukovet
Ko kanda sluti majčinu namen,
Ko kanda sluti kakav mu je plen,
Ko da ga gledi, kako j’ odabran
Slovenski titan, divak okovan,
Svog vidov-dana oličeni grej; —
„Jadranski Prometej.” —
Na ladne grudi stene prikovan
Prometej srpski prigrlivši kam
Na raspetiju mre vekovitu.
Kakav je gre’ te večno šnjega mre?
Nek reče Sila, neka kaže Vlast: *)
„Kakav je gre? — Što tede sve da sme!
„Slobodu tede, tede sunčev žar:
„A svu slobodu za se treba car!”
Slobodu zar? Zar sunčev tede žar?
Da, da! i onog dana vidovog
Dotaći se već tede sunca div,
A proguta ga, silo preka, ti,
Aždaja zla u mukloj zasedi.
No zasede ti plamni zalogaj:
Ne zagreva te, ko što zgreva svet,
Već utrobu ti vrašku sažiže
U besnilu te večnom satiruć’:
Ti divu tede, sebi stvori mrak.
Al’ div tek ipak jedan ote zrak,
Pa, da ga spase od aždaje zle,
Pričestio se njim na ’šte srce;
Pričestio se, beše čas da mre,
Al’ pričešće mu mreti ne dade,
Besamrtan ga obesmrti zrak.
S tog zraka gonjen, izdan, ostavljen,
U očaju za suncem sništenim
Uz ledni kam, priljubio se sam,
Ne bi l’ bar kamen smilostivio
Božjeg mu zraka neumrlo plam.
Kamen se nije raskamenio,
Al’ kosovski se skamenio div:
Te kamenom i živim plamenom
U zagrljaju večnom proniknut
Stvori se kremen.
Oluja besni, bora jadranska,
Bori se bora s morskom pučinom
fijukom gujskim šibajući val:
U smrtnoj muci val se propinje,
Poduzima ga bele pene bol;
Al’ u oluje nema milosti,
Dok sama svojim besom ne klone,
Sumrtva padnuv na razjaren val
Očekuje sudbinu osvete;
I val se sveti gonilici zloj:
U nesvesti je videć’ nemoćnoj
Na bistri leđi ljuljuška je blag,
Te mesto ljute kanda osvete
U zapljuskaju slušaš osleke
Čak iz dubljine bisernoga dna
Nebrojan smej: ha-ha, ha-ha, ha-ha, ha-ha! **)
Oluja besni, goni pred sobom
Oblačine sa mutnog severa.
Jel’ oblak ono, što se strmoglav
Ustremio s visina vijarni
Na ponos-glavu diva jadranskog?
Je l’ oblak crni to, je l’ urnebes?
Da j’ oblak cni, razno bi se sav
U letu burnom ispred grudi ti,
Raspršto mi se gromov buzdovan
O kremen-glavu sina gorinog;
Nit’ oblak crni, niti j’ urnebes,
Već orla to je dvoglavoga bes;
Za njim se dala četa lakoma,
Sve beli galeb kukavac li sinj,
Za okljuvcima plena popašna.
Nad glavom se nadletiv divovom
Orlušina se sleće dvoglava,
Zaklikta klikom srca grabljiva,
Nadklikuje oujno hukovo
I zapljuskaja morskog silni šum;
U silnom kliku s jatom nasrtnim
Na obnažena diva pade zver,
Te kako mu se srca zaželi,
Zaboraviv umorna puta let,
Na čelo stade žrtvi željnoj,
U rebra g’ udri dvokljunimice:
Iz kremen-grudi ne poteče krv,
Al’ kremen kresnu, orla posu plam,
A iz kremena iz ognjevita
Zaori grohot: ha-ha, ha-ha, ha!
Od otog smeja vijornoga ma
Orlušina se u vis podigla,
Poveriv buri krila spaljena
I sitna jata uplašeni rep.
I div se krenu, probudi ga kres,
I jedan pokret samo, jedan stres,
I usta div, jadranski Prometej,
Krvnika traži nemilosna, zla
Al’ krvnik ode, odnosi ga smej
Pojekujući za njim na sav ma:
Ha-ha, ha-ha, ha-ha, ha-ha, ha-ha! ***)
*) ΚΡΑΤΟΣ i ΒΙΑ u Eskila.
**) — — ποντίων τε κυμάτων
ἀνήριθμον γέλασμα. — —
Αίσχ. Προμ. δεσμ. 89-90.
***) Po dopisima austrijski nemački novina sa ustaškog bojišta dovikivali bi se ustaši grohotnim smejom. Vele, da je strašno bilo slušati taj smej.
Izvor[uredi]
1870. Mlada Srbadija. Godina prva, str. 19-21.
|