Jadna moma
Hučna reka struji, žuri,
Skoka lagana.
Kraj nje sedi moma — čeka
Svoga dragana.
Jednog dana: u boj treba —
Vojno polazi;
Odavno je kako ode
Još ne dolazi.
Jošte sunce nije zašlo,
Beše zarana,
Doleteše blizu mome
Do dva gavrana.
I pred njome — kao poklon,
Glave sagnuše,
I s grančice olistale
Tužno graknuše:
„Mi idemo iz daleka
Leta žurnoga,
Vesnici smo — jadna momo,
Glasa tužnoga.
Grozne tuge, od nje kam bi
Mekši postao:
Tvoj je dragan na bojištu
Mrtav ostao.
Svi za kralja — u redove
Bojne stadoše;
Boj se zače, hrabri sinci
Hrabro padoše".
Tužni glasi, ah, u srce
Momu teknuše;
Uzdrhtale grudi njene
Bolno jeknuše:
„Proklet bio grozni kralju!“
Kletva zahrli.
Skoči dole — bistra reka
Momu zagrli.
1893 g.
