Đurađ i Jana
Đurađ Janu za milo zaziva,
Jana mu se milije odziva:
„Evo mene, Đurđe gospodaru!“
Al‘ besedi, Đurđe gospodaru:
„Ne zovem te, moja mila Jano, 5
Ne zovem te da ti zapovedam,
Već te zovem da te nešto pitam.
Koje su se posle dovodile,
Posle tebe i pređe tebeka,
Svaka čedo za ručicu vodi, 10
I po drugo na rukama nosi,
A treće im pod pojasom kažu,
A u tebe od zakletve nema; —
Hajde, Jano, da se rastanemo
Pođi, Jano, za kog‘ tebi drago, 15
Ja ć‘ uzeti koju mene drago.“
Al‘ besedi Jana, lepa Jana:
„Podaj mene, Đurđu gospodaru,
Podaj mene za kog‘ tebi drago,
A ti uzmi koju tebi drago.“ 20
To je Đurađ poslušao Janu,
Pa je lepo udomio Janu
Preko mora za duždeva sina,
On uzima Katu Karlovkinju.
Kad je prošlo devet godinica, 25
Rodi Jana deveg milih sina,
A u Đurđa od zakletve nema.
Razbole se, Đurđu gospodaru,
Pa on piše preko mora Jani:
„Aoj Jano prva ljubo moja, 30
Pošlji meni do dva sina tvoja,
Najmlađega ponajmilijega,
Starijega najpametnijega,
Da prepišem moje silno blago,
Da ja znadem kome će ostati.“ 35
To je Jana za Boga primila
Pa je svoju decu opremila,
Najmlađega i najstarijega;
Pa je svoju decu naučila:
„Deco moja, mladi duždevići, 40
Kad odete u Đurđeva dvora,
Gologlavi u dvor ušetajte,
Celivajte Đurđa gospodara,
Celivajte u skut i u ruku, —
Đurđevicu mladu u, papuču.“ — 45
Lepo ih je ona darivala
Svakom dala tananu košulju,
Ni predenu, ni u brdo tkanu,
Već od suha prepredena zlata.
Častio ih, Đurću gospodaru, 50
Častio ih za nedelju dana,
Od nedelje do druge nedelje.
Kad su pošli svome belom dvoru,
Pratio ih, Đurđu gospodaru,
Pratio ih je do Sinjega mora; 55
Pa besedi, Đurđu gospodaru:
„Let'te, let‘te, dva bela goluba,
Blago onom kome odletiste
Teško meni koga oetaviste!“
To izusti p' onda dušu pusti.60
