Nesi, breže, čudo ti za oko,
Ne dižeš se do neba visoko,
Nesi gora umilnoga latka,
Kad ko šeće da je šetnja slatka,
Ni se voda sa kamena sliva, 5
Kad ko legne da slađe počiva,
A ko traži za veselje cveće —
Zaman traži, tu ga naći neće.
Nekoliko ovde je drveta,
Alʼ de rastu, to su mesta sveta, 10
Nji je tužno posadilo doba,
Svako sʼ vije više jednog groba,
Po grobovi trava obilata,
Na dekome cveća umiljata,
Ko zna koga grob ovaj pokriva, 15
Možda cvetak tu kakav počiva,
Pa je cveće poitilo amo
Da se samcit bratac ne bi teškô,
Veće mirno u grobnici leškô.
Spavaj, brate, tu sanak slađani, 20
Kiti, cveće, grob njemu lađani,
Ta sve mu je možda ovog sveta
Ugrabila ova raka kleta,
Ta od sviju njegovi milina
Sada njemu ostala jedina, 25
Sve nestalo, sve ga je izdalo,
Ti jedino verno mu ostalo,
Mlogo teo, mlogo započeo,
Čas umrli njega je pomeo,
Mesto danka spustila se tama, 30
Mesto slave tebe ima sama,
Ti si ponos, ti si cela dika,
Ti mu slava možda svekolika.
A ti, brate, kroka veseloga,
Kad tud mineš, de seti se toga, 35
Pa uzdani, pa suzicu proli,
Cvet ne diraj, veće ajde doli,
Ne kidaj ga, tako tʼ boga, brate,
Drugo cveće tamo cvati za te,
Ajdʼ ti tamo, a ja ću onamo 40
De bez cveća trava raste samo,
Bez drveta, bez ikakva žbuna —
Dva, tri kroka — eto mene tuna.
Vedro nebo onde nada mnome,
Brdo travno ovde poda mnome, 45
Okoline oko mene mile,
Da ništa se neste promenile!
Ja tu stojim, oko duše moje
Slatki časi umiljato sʼ roje,
Oko plamti, srce jače bije — 50
Koji časak da spomenem prije?!
Kratko je doba, eto ide veče,
Zlaćano sunašce već zapadu teče,
Tavna će nojca skoro ovde biti,
Pa će mi drago sve tamom obviti. 55
O stani sunce, stani, ne zaodi,
Bela dana sobom ne odvodi,
Da pogledim sva mestanca redom
Još jedanput mlađanim pogledom,
Čase mloge deno svoji leta 60
Kâ u raju veselo prošeta.
Oj Karlovci, mesto moje drago,
Kô detence došao sam amo,
Igra beše jedino mi blago,
Slatko zva ja med i smokvu samo. 65
Dete malo — golušavo tiče,
Dođe tiče pa se tu naviče,
Ovde, ovde, de krioce malo
Prvi put je sretno ogledalo,
Iz početka od grane do grane, 70
Od drveta jednog do drugoga,
Dok je smelo setiti se strane,
Setiti se neba visokoga,
Dok je moglo krila svoja laka
Nebu dići tamo pod oblaka. 75
Pod nebo se digô tić i sada,
Alʼ veseo nije kô nekada,
Gleda dole, reku, vrelo, luga,
Drva, žbune, gore i vrleti,
Pa mu sʼ čine do toliko druga, 80
Do toliko uspomena sveti,
S kima dane prelepo probavi,
Pa i sada mora da ostavi.
Teško mu se, teško rastaviti,
Ali šta će kada mora biti, 85
Za nji srce njemu mlado tuče,
Ali nešto na daleko vuče,
On ne može više odoleti,
Pa se vine i u svet poleti.
Oj Karlovci, lepo lʼ žive tude, 90
Alʼ što mora biti neka bude,
Ta i mene nešto dalje vuče,
Evo pružam svoga raja ključe.
Pa kada bi imô kaku želju,
Jednu bʼ imô samo ali velju, 85
Kad bi tako smanjao se tudi
Da te mogu pritisnut na grudi,
Ta na grudi i na svoja usta,
Oh željice, ala si mi pusta! —
Laka pesmo, odi u pomoć, 90
Jera ono već je blizu noć,
De prigrli pesmo, moja snago,
Pa ižljubi sve milo i drago!
Sunce jarko, ta koliko reda
Tako tebe ja sedati gleda, 95
Gleda tvoje goleme krasote
Pun radosti i velje milote,
Gleda tamo pa misli nazada,
Kako krasno bijaše nekada,
Oseti se srpske carevine, 100
Srpske slave, srpske gospoštine,
Oseti se poslednjega doba,
Ta krasnoga na Kosovu groba.
Zbogom, sunce, na zapadu jasno,
Alʼ za goru zailaziš krasno, 105
Tako krasno i u take slave
Junačke su tada pale glave,
Ugledô se jedan na drugoga,
Popadao jedan kod drugoga,
Ta rad one krasne domovine 110
Ne žalio niko da pogine.
Ti već zađe, nebo je crveno,
Kao da je krvlju obliveno,
Ao sunce, kao nebo ovo
Tako beše crveno Kosovo, 115
Od srbinjski teški palošina
Krv sʼ otvori kâ morska pučina,
Divno li je tada Srbalj bio,
Divno lʼ svaki glavu zamenio,
Divnu lʼ krvcu zlotvorsku prolio, 120
U njoj danak divno utopio.
Oj sunašce žića mog ubavo!
Kada zađeš, o zađi krvavo,
Sred kopalja, zveke i mačeva,
Zađʼ za goru dušmanski leševa, 125
Kô što onda tim junakom zađe —
Ta šta more jošte biti slađe!
Sunce zađe, a spušta se tama,
Na nebu je večernjača sama,
Nebo vedro, a reka se čista 130
Tamo-amo u prugama blista,
Oj Dunavo, o ti reko silna,
Ala si umilna!
Koliko sam puta preveseo
Sa drugovimʼ u lađicu seo, 135
Zavatio veslom i desnicom,
Otisnuo sʼ vodom i maticom,
Ni se bure ni gromovne buke
Poplašile pouzdane ruke,
Kad grom riknu, kada munja sevnu, 140
Tada mlađan ponajslađe pevnu,
Sever duva, vodom poljuljiva,
Voda burna u čun zapljuskiva,
Val za valom u časak nagrnu,
Lati čamac pa ga i prevrnu, 145
Sve u vodu — ao krasne muke!
Ščekasmo se na noge i ruke,
Pa za časak eto braća luda
Dogrcaše do brega i pruda.
Mlogo li se tako kadikada 150
U se glava pouzdala mlada,
Telo čilo, a umešna ruka,
Sretno sam se ja uvek izvukâ,
Ja sam tebi mlado telo predô
Kâno ocu svome što bi čedo, 155
Jer da tede, mogaše me jednom
Rukom svojom zadržati lednom,
Ta kad ono u vodi neuka
Dovatila ta samrtna muka,
Kad se voda nada mnome sklopi, 160
Oj Dunavo, ti me ne utopi,
Ti me diže, privati obala,
Zato tebi do nebesa fala,
Reko onda pa ću i svakada,
Ali zbogom ostaj meni sada! 165
Vinogradi, zbogom umiljati,
Zbogom grožđe, neću te ja brati,
Ao berbo, tebe žalim kletu,
Ta šta lepše od tebe na svetu?
Ko tebeka nikad ne video, 170
Šta je jošte sirotan video?
Ao braco, amo u to doba
Dođi, vidi, čuj, pa ajdʼ u groba.
Zora zori, sve poustajalo,
Pa sʼ uz brdo veselo nagnalo, 175
Svirac svira, puške popucuju,
Mome poju, momci podvikuju,
Jošte malo, eto vinograda,
Gledaj sada ubavoga rada:
Beri, nosi, čas dole, čas gore, 180
Momci klikću, a pesme se ore,
„Živo, živo!” jedan drugog kori,
Živo sʼ radi, alʼ niko sʼ ne mori,
Gledni samo posle uje svake,
Gledni, brate, one noge lake, 185
Ta tek što se svirac čuje,
Već u kolu sʼ poskakuje,
Kolo, kolo, svirac svira,
Noga zemlju ne dodira,
„Sitno, brate, ijujuju!” 190
Momci čili podvikuju:
„Svirac svira,
Ne da mira,
A još više devojčice,
Njine oči i nožice, 195
Dede, brate, ijujuj!
De poskoči, ne luduj,
Ko bi jako momak bio
Pa se ne bi pomamio!
Ao sele bosonoga, 200
Zla ti maja dozlaboga,
Ne dala ti čarapica
Ni lagani papučica,
Da učiniš klepa-klapa —
Za tobome, dušo, skapa. 205
Oho, sele, vita stasa,
Držʼse braci oko pasa,
Kolovođa kolom vija,
Kolo leti, znoj probija,
Alʼ u tvoji nedri tuce 215
Okle snega do dve grude?
Čudo, sele, divno čudo,
Ala bi se mlađan grudô!”
Kolo, kolo, naša dika,
Puška puca: cika, cika! 220
Pa sve tako pucaj, beri,
Pevaj, igraj do večeri,
A kad sunce veće seda,
Besna momčad još se ne da,
Ide kući, podvikuje, 225
Puni puške, popucuje,
Svirac svira, moma poje:
„Kolovođa, zlato moje!”
Pa u krčmu, te do zore,
Kolo igra, pesme sʼ ore, 230
A u zoru sʼ zajuhuče,
Udri opet kâ i juče.
Zbogom, pesme, zbogom, kolo,
Zbogom, momci, naokolo,
Zbogom, kito moma mladi, 235
Zbogom, grožđe, zbogom, vinogradi!
Zbogom, gore, mesta moja slatka,
Puna lipa i debela latka,
Puna tica, puna jagodica,
Jagodica, prelepa đurđica; 240
Zbogom, dole, zbogom mirisave
Pune one ljubice ubave;
Zbogom i vi po njima izvori,
Velja slasti kada žeca mori;
Zbogom ostaj, ubavo Belilo, 235
Ti mi beše uvek mesto milo,
Svud po tebi deklice tanane,
Svaka od nji laka kâno lane,
Lica bela pa malo rumena,
Suknja borna divno pridevena, 240
Sunce sjaje sa nebesa zlatno,
Mome šeću pa mi bele platno,
Sunce sjaje, lice odsjajuje,
Suknja sʼ digla, nona proviruje,
Ao lišce, ao nono bela, 245
Koga ne bi ti ovde zanela?
Sunce jarko, jače sjati nagni,
Pa im lice, pa im none smagni.
Sunce jarko zašlo već odavna,
Očo danak, došla nojca tavna, 250
Mome platno davno pokupile,
Pa sʼ odavde mene izgubile,
Sve mi milo nojca rasplašila,
Što ne mogla, u tamu zavila,
Nigde traga od dana bijela, 255
Crna nojca sasvim preotela.
Alʼ opeta čini se meneka
Kao bela da zorica zori,
Tice poju, gore stoji jeka,
A kraj mene potočić žubori; 260
Ja se šetam, družina sa mnome,
Mi idemo Stražilovu tome,
Pod nogama ona rosna trava,
A sa strane brda mirisava,
A ovde se potok pošalio 265
Pa nam puta mladim preprečio,
Preko njega skačemo lagani,
I evo nas na drugojzi strani,
A odavde sve još ubavije:
Kako samo dolina se vije, 270
Kako gora podigla se gusta,
A po gori sve ta lipa pusta,
Lipa cveta, cvetići mirišu,
A uz miris vetrići uzdišu,
A uz vetrić kosi poklikuju, 275
Uz kosove braća podvikuju:
„Ao danče, ala si mi beo!
Još bi dugo gledati te teo,
Alʼ kad mi se veće smrći mora,
Nek se smrkne izmeđ ovi gora, 280
Tu nek mi se ladna kopa raka,
Tu će mene zemlja biti laka.”
Pa potrči bistrome izvoru,
Pa dovati tu lipovu koru,
Pa se napij vodice lađane, 285
Pa ubrzaj te noge lagane,
Udri gorom, po stenju se veri,
Pa jagode, pa cvetiće beri.
Zbogom ostaj, krasno Stražilovo,
Mlogi te je u zvezdice kovô, 290
Mlogi reče: „Ao rajska sliko!”
Alʼ kô ja te rad ne imô niko.
Danka bela nestalo već davna,
Sve pokrila ona nojca tavna,
Nebesa su svud zvezdica puna, 295
Alʼ meseca jošte nema tuna;
Docne danas on će obasjati,
Ja ne mogu na njʼga tu čekati,
Srce mlado jošte jednom želi
Sa drugovi da se proveseli. 300
Soba niska, a dosta i tesna,
Oko stola sedi raja besna,
Raduje se onom vinu lednu,
Pa svećicu zapalila jednu:
Gori sveća kao da izdiše, 305
Alʼ de raja da zapali više,
Kad vesela štono god imade,
Do parice sve za vino dade?
Amo vina i u toga ćupa,
Pa ondaka zapevajmo skupa, 310
Pa još pesmu deno Arapinu
Marko vojske pobi polovinu,
Te zadobi tog krvavog dana
Sedamdeset oni teški rana,
Gleda care ove rane ljute, 315
Pa dukate povadio žute,
Pa govori: „Ko izleči Marka,
Evo njemu iljada dukata!”
Sinu dukat kâno sunce jarko,
Planu Marko, pa dukate vata: 310
„Vina amo, krčmarice draga!”
Pa zamalo od rana ni traga.
Brže, braćo, čaše napunimo,
Napunimo onog vina žarka,
Kucnimo se pa onda napimo 315
Ta desnici Kraljevića Marka,
Što udari silnom Madžarinu,
Od bedra mu otrže mačinu,
Seva maču — Filip na dve pole —
Mač proleće, pa u kamen dole, 320
Puca kamen, vatra iza nj seva,
Marko gleda, brk mu se osmeva,
Alʼ da jʼ kamen vincem potekao,
Bi tad Marko bogme zakliktao.
Klikni, brate, kô što čini soko, 325
Ispi čašu da tʼ zasuzi oko,
Oh tako se za Markom jaduje,
Takom suzom on se oplakuje.
Umre Marko, njega nam nestade,
Ali ništa, bar vinca ostade, 330
Jer da jʼ Marko još živeo duže,
Sve bi vince popio nam, druže.
Ta znaće se Marko ubojica,
Ubojica, ljuta pijanica,
Dokle mači, dokle čaše zveče, 335
Dokle sunca, dokle vinca teče.
Tambur, tambur, sitna tamburice, —
Udri, pobro, u sićane žice,
Danas ima, a sutra nas nema,
Ajdʼ u kolo, ko će tu da drema? 340
On u sredi u tamburu bije,
A kolo se oko njega vije,
Ao braco, ao tamburice,
Udri žešće u te sitne žice,
Sitne žice — sitniji koraci, 345
Nek se znade kad igraju đaci!
Oj vi srpski vitezovi,
Vi zmajevi, sokolovi,
Ta ima vas na iljade,
Alʼ brojiti nemam kade, 350
Ta kad bi vas sve brojio,
Kad bi jadan vinca pio!
Oj Šubiću,
Juraniću,
Turske glave 355
Beu trave,
Mači vaši britka kosa,
Krvca vaša beše rosa,
Rosa rosnu, javor sʼ diže,
Pevac iza nj gusle zdelja, 360
Pa bugari što ste bili,
Što lʼ desnicom počinili,
Dela vaša suncu ravna
Neće skriti nojca tavna.
Noći, noći, tavna noći — 365
Ko bi Srbu u pomoći?
Oj Čupiću, ljuta gujo,
Oj Ćurčijo, mrki vujo,
Ao Luko,
Turska muko, 370
Ao Petre,
Plai vetre,
Što dovati tursko more
Pa o srpske razbi gore!
Oj Pocerče, oj Milošu, 375
Naš sokole, slavo mila,
Alʼ na slavu Turkom lošu,
Jer im slomi pusta krila,
Sruši Drini u dubinu
Onu strašnu orlušinu: 380
Vi zvezdice našeg neba,
Što sijaste kô što treba,
Zvezde trepte, zvezde sjaju,
Ali danka još ne daju,
Đorđe dođe, sunce granu, 385
A Srbiji dan osvanu.
Kolo, kolo
Naokolo,
Vilovito,
Plaovito, 390
Napleteno,
Navezeno,
Okićeno,
Začinjeno,
Brže, braćo, amo, amo 395
Da se skupa poigramo.
Srbijanče, ognju živi,
Ko se tebe još ne divi!
Rvaćane, ne od lane
Oduvek si ti bez mane! 400
Oj Bosanče, stara slavo,
Tvrdo srce, tvrda glavo,
Tvrd si kao kremen kamen,
De stanuje živi plamen!
Ao Ero, tvrda vero, 405
Ko je tebe jošte terô?
Ti si kano itra munja
Što nikada ne pokunja.
Ao Sremče, gujo ljuta,
Svaki junak po sto puta! 410
Crnogorče, care mali,
Ko te ovde još ne fali?
Mačem biješ, mačem sečeš,
Mačem sebi blago tečeš,
Blago turska glava suva, 415
Kroz nju vetar gorski duva.
Oj sokole dalmatinče,
Divna mora divni sinče!
Oj ti krasni Dubrovčane,
Naš i danas beli dane, 420
Ta sa pesme iz starine
Pune slave i miline!
Oj Slavonče tanani!
Banaćane lagani!
Oj Bačvani, zdravo, zdravo, 425
Ko jʼ u pesmi veći đavo!
I vi drugi duž Dunava,
I vi drugi de je Drava,
I svi drugi tamo-amo,
Amo da se poigramo! 430
Vatite se kola toga,
Od višnjeg je ono Boga:
Rukom drži bratac brata,
Blizu srca njega vata,
Svirac svira, 435
Srce dira,
Ruka sʼ diže na posao,
Da lʼ će kome biti žao?
Noga lupa, diže pra,
Naokolo svuda stra. 440
Noga laka, srce zdravo,
Kolo leti, kolo đavo,
Poskočica đavolica,
Što je tela, to i smela,
Alʼ je žeca odolela. 445
Oj ti seko
Kâno mleko
Belolika,
Kâno vince rumenika,
Kâno paun ponosita, 450
Kâno jela, sele vita,
Amo brže pa natoči,
Da ti braca bolje skoči,
Amo, sele, a za Boga,
Vidiš e sam iznemogâ, 455
Tako, zlato, tako, tako,
Sad je kolo igrat lako,
Amo, čedo milooko,
Daj da tʼ ljubne braca oko.
Ona beži — za njom sʼ vini, 460
Ljubni, brate, pipni, štini,
Taka igra, šala taka
Taman, brate, za junaka!
Ajduk Veljko zna ljubiti,
Alʼ i sabljom divno biti, 465
Ajduk Veljko ljuti vuja,
Turci stado jaganjaca,
Ajduk Veljko kâ oluja
Kad u jesen iz klanaca
Svati lišće to po gori, 470
Pa obori,
Krši granje, pa silena
Čupa rasta iz korena —
Seče Veljko i natiče,
Goni, stiže što izmiče, 475
Seče age posred pasa —
„Ala, Ala!” ode s glasa,
Lomi konje i junake,
Čini jade svakojake,
Kušlja tlači, sablja seva, 480
Klikće Veljko, Ture zeva,
O tle čalma, o tle glava,
Alʼ pod nebo srpska slava!
Vedro nebo na visoko,
Ravno polje na široko, 485
A na polju dva okola,
Sredom gledni sina gola,
Tatarin je — vatra živa —
Preti mačem pa doziva:
„Oj Ugrine, kurvo, amo, 490
Amo da se ogledamo!”
Ugri glede svi u travu,
Jakšić gore diže glavu,
Vata štita gvozdena,
Vata mača plamena, 495
Lako vrda, maše lako,
Ali bije vrlo jako,
Sada zveknu, sada manu,
Sada sevnu, sada planu,
Dole pade Tatarin, 500
Pogubi ga Srbljanin!
Plao kolo, teče znoj,
De još malo, brate moj!
Malo cupni,
Malo lupni, 505
Da se trese ceo dom,
Okom sevni,
Grlom pevni,
Kao munja, kao grom —
Strele, koplja, bojni mači, 510
Junak bije, a konj tlači,
Zveka,
Jeka,
Vriska,
Piska, 510
Gorom, dolom, junak vrvi,
Gora, dola, sva u krvi.
Sve od mora Jadranskoga
I od grada tog Beloga,
Sve od onog Drenopolja 515
Što sʼ oteže moru Crnu,
Sve to Dušan sebi zgrnu,
To učini Boža volja,
Dušan, Dušan, bujna reka,
Srbin junak pa do veka! 520
Ao veka,
Mlada veka,
Sad na konju, sada peške,
Sad kod Jaše, sad kod seške,
Sad pri čaši, sad u kolu — 525
Gledaj, Bože, braću golu!
Goli braco, što si stao,
Valjda nesi već sustao,
Cupni, skoči,
Sitno kroči, 530
Pa zavedi,
Pa provedi,
Opa cupa,
Pa na ćupa!
Alʼ ti sʼ, brate, svetle oči, 535
Ali ništa, samo toči,
Kaka čaša taka sreća,
Dajde onu, ta je veća,
Još i u tu vinca ledna,
Meni treba jošte jedna — 540
Braćo mila, zdravo, zdravo!
Ja sam drugi kneže Pavô:
Pavô beše soko sivi,
Čudio se svaki živi,
E on ščepa Ture ustimʼ, 545
A dva druga rukamʼ pustim,
Pa zaigra po mrtvaci
Kao munja po oblaci;
Ja u ruci jednoj čašu,
A u drugoj — opet čašu, 550
U ustima pesmicu,
Vama, braćo, zdravicu,
Po vinskima kapljicama
Igram vesô među vama,
Braćo mila, zdravo, zdravo! 555
Vina dosta, to je pravo,
I momicu belu, jedru,
I plameni mač o bedru.
Ode kolo, ode cela lupa,
Vi stojite oko mene skupa, 560
Sve tu soko jedan do drugoga,
Samo nema međ vama jednoga,
Oči vam se grozni suza pune,
One vele: Arsa nama trune,
Oh bez zbogom i bez oproštaja 565
On se od nas siroma utaja,
Loša sreća nama ga otrže
Pa u crnu zemljicu ga vrže,
I vernome ne ostavi drugu
Ništa drugo do na srcu tugu, 570
Tuga jadna samo muči grudi,
Alʼ ne može mrtve da probudi.
Zato, braćo, budimo veseli,
Blago onom kom se dan još beli!
Grobnica je kućica opaka, 575
Zato mrtvim budi zemlja laka.
Ao Simo, ču li, dragi Simo,
Zar sa suzamʼ da se oprostimo?
Ta zajedno dane smo proveli,
Pa bijasmo svakada veseli, 580
Istina je, grdne su nam brige
Zadavale te proklete knjige,
Alʼ kad knjiga ponajviše tišta,
Latismo se krasna šurovišta,
Ili čamac lagani uzesmo 585
Pa sʼ na Dunav ladni navezosmo,
Svukosmo se pa za časak tili
Poskakasmo u vodicu čili,
Opružismo nogu i mišicu,
Presekosmo vodu i maticu, 590
Isplivasmo preko na obalu,
Pa začesmo onu divnu šalu,
Čas skakasmo skoka junačkoga,
Čas trčasmo što podnela noga,
Čas Dunavu do na dno ronismo 595
I u šaci peska iznosismo.
Igrasmo se tako bez prestanka,
Bez prestanka dok trajalo danka,
Pa kad beše sunce veće selo
I dan lice posakrio belo, 600
Mi u čamac — pa sve pevajući
Otidosmo utruđeni kući.
Divna truda, oh velike slasti!
I spomen će njiov slatko pasti,
Kako sada tako i svakada, 605
Simo, brate, zbogom ostaj sada!
O Julije, ču li, dragi brate,
Kadikada ja sʼ ražljuti na te,
Planu na te kâno oganj živi,
A moj brate, za to me ne krivi; 610
Ta i ono vedro nebo gore,
Tako uvek ostati ne more,
I ono se za časak navuče,
Bura dune, gromovi zauče,
Da pomisliš svijet se raspade, 615
Alʼ zamalo — pa svega nestade,
Grom umukne, nebo se razgali,
Pa se uci pređašnjojzi smeje,
Sunce grane, pa grejat navali,
Te još lepše nego pređe greje. 620
Tako sʼ moja mirila ljutina,
I prva se vraćala tišina,
Začas ode cela luda vreva,
Brat na brata opet se osmeva,
Pa što bilo, to i bitisalo, 625
Ni na um nam više nije palo,
Obojica divno pomireni,
Latismo se gore i zeleni,
Pograbismo puške, te o ramo,
Pa se veri i tamo i amo; 630
Bože mili, da lʼ veće miline,
Da li ima što na svetu slađe
Negʼ sa puškom odat po planine,
Pa umoran sesti u zalađe,
U zalađe kraj kakvoga vrela, 635
Tu otrti teški znoj sa čela,
Latiti se bele pogačice,
Prismočiti kake pečenice,
Povratiti srce gladno, trudno,
Vode ladne napojiti žudno; 640
Vodu piješ, a vrelo žubori,
A nad tobom lipa mirisava,
A slavuji svud poju po gori,
A kraj tebe cvetići i trava!
Cveće ljupko mi smo mladi brali, 645
Pesme slavlja ubave slušali,
Cveće leži u artiji suvo,
Pesme slavlja vetar je oduvô,
Alʼ mi ćemo kao što smo bili
Jedan drugom svagda biti mili. 650
Glete, braćo, kroz prozora samo,
Kako mesec divno sjaje amo,
Amo sjaje, na nas pogleduje,
Poznanicimʼ svojim se raduje,
Ajdʼmo na dvor, oh ajdemo tamo, 655
Jošte jednom da ga sʼ nagledamo.
Koliko smo sprama mesečine
Tako, braćo, mi stajali puta,
Sećali se prelepe starine,
Proklinjali sad vremena ljuta, 660
Pa se kleli noćom i tišinom,
Kleli, braćo, Bogom i istinom,
Udariti teškoj magluštini,
Magluštini, teškoj oblačini,
Udariti onoj strašnoj noći, 665
Ta ludilu i kletojzi zloći,
Pa probudit onu srpsku zoru
Zoru onu, onaj danak beli,
U divnome tako razgovoru
Do po noći često smo proveli, 670
Onda domu svaki, i ja svome,
Još se moli Bogu istinome
Da što pređe ode noćna tama,
Da što pre se posastanem s vama,
Braćo mila, tako sʼ moli tada, 675
Alʼ bi teo ja drukčije sada,
Sada meni bilo bi milije
Da se danak ukaže docnije,
Da sa vama mogu duže biti,
Jer kad svane, moram odlaziti. 680
Ali veće učestali petli,
Eto veće de se zora svetli,
Dan se beli na istoku sprema,
Mene stanka više ovde nema.
Odo, braćo, zbogom meni sada, 685
Zbogom, braćo, možda za svakada!
Sećajte se mene, druga svoga,
Sećajte se krasna doba toga,
Oh zakletve one divne, svete,
Braćo mila, zaboravit nete, 690
Nje sʼ sećajte uvek i svakada,
Mene mlada samo kadikada,
Samo onda kad čašu uzmete,
Pa veseli do dna ispijete,
Tada samo, tada veseloga 695
Setite se, braćo, druga svoga,
Kažʼte samo makar u pameti:
Mlogu lʼ s nama on osuši kleti!
To je dosta, ja ne tražim više, —
Zbogom, braćo, mila i suviše, 700
Bili živi, veseli i zdravi
Nikada vas ja ne zaboravi.
(1844, jan.)
