ĐULIĆI XXVIII
| XXVIII Pisac: Jovan Jovanović Zmaj |
| Đulići |
Oj, ljubavi, vidovita vilo,
Il’ me varaš, il’ je tako bilo!..
— Čuj me lane, moje milo cveće,
Jer mi drugi verovati neće.
U daljini, maglovitoj tmini,
Starih doba u mutnom oblaku,
Davnih leta pepeljastom zraku —
U davnini, tako mi se čini,
Živeli smo i nas dvoje,
Srce moje, srce tvoje
Jedno drugo volelo je.
Da li se i tebi isto tako seća,
Kako j’ naša ljubav rasla sve to veća,
A sa njome tuga, sećaš li se, je li? —
Jer se nikad nismo zagrliti smeli,
Već smo čežnju tu, ljubav našu svu
I u grob poneli.
A grobove naše rastavila j’ zloba,
Oh, ta ja se sećam i mog crnog groba,
Gde sam duge noći, kroz vekove duge,
U pepelu čuvô žeravicu tuge,
Žeravicu bola, ovo srce malo,
Dok se nije samom Bogu dodijalo,
Pa nas dvoje diže, sastavi nas bliže,
Da ogrije hladni svet
Plamom našeg žara,
Da pokaže kakva je
Ljubav bila stara.
Izvori[uredi]
- Jovan Jovanović Zmaj: Odabrana dela, knjiga 1, strana 206-207 , Matica srpska, Novi Sad.
|