ĐULIĆI UVEOCI II

II Pisac: Jovan Jovanović Zmaj

Đulići uveoci

Bolna leži, a nas vara nada:
Ozdraviće, ozdraviće mlada!
Naša nada, — sen praznoga sena —
Posedasmo pored odra njena.
Mi i senu verujemo slepo.
— Ona moli:
„Pričaj mi što lepo!“

Gladeć’ kosu sa čela joj vrela,
Smišljam šta bi rado čuti htela.
Što j’ najlepše rado bih joj nizô:
Vidiš, dušo, proleće je blizo. —
A njoj svanu:
„Proleće je blizo.“

Nebo će se zablistati blistom,
Gora će se zaodenut’ listom,
Sunce sinut’ kako nije davno, —
Odazva se:
„Oh, sunašce slavno!“

Oživiće u lugu slavuji,
Sva će gora pesmom da zabruji.
Ona šapnu:
„Oh, mili slavuji!“

Dić’ ćemo se fruškogorskom raju,
Ićićemo sve u zagrljaju,
Plandovati po onom bukviku.
Ona reče:
„Ti ćeš nosit’ Smiljku!“

Gledaćemo lišće i drveće,
Bratićemo jagode i cveće,
Diveći se planinskome miru,
Stićićemo belom manastiru;
Pa u hramu, gde su rajski zraci,
Molićemo s’ Bogu —
„I Božijoj majci.“

Znaš u hladu, ispod one grane,
Bistri izvor, gde smo bili lane,
Kažu da je iz velinih dvora,
Od njeg’ bolnik ozdraviti mora.
„Ozdraviti mora...“

Otkud vidiš na sve četir’ strane
Daljna mesta, njive i poljane;
Levo Dunav, Banat, Bačka mila,
Avala se desno zaplavila,
A podalje ti brežuljci sivi,
To je Bosna — i tu Srbin živi.
„Je li, — Srbin živi...“

To je rekla, pa je zadrhtala;
Oči svela, pa mirno zaspala.
— Gledamo je, šta li, Bože, sanja,
Umorena od TOG putovanja.

Mi stojimo, — mira joj čuvari —
Gledeć’ lice kako joj se žari, —
A tom žaru dopiruju hlada
Uzdisaji našeg praznog nada.