ĐAVOLAK

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
ĐAVOLAK
Pisac: Mita Popović


MitaPopović.jpg




     ĐAVOLAK
            
Išetao kale licem spasov-dana
Iz svetogorskoga svoga samostana.

Kad u goru stignu u meko zalađe,
U povoju svilnom muško čedo nađe.

Zadrhta se kale od silnih milina —
I njemu je sreća udelila sina!..

I u manastiru beše čuda dosta,
Kad bratiji starac svog prestavi gosta.

Odjačav detence negom duhovnika,
Međ' večitom pesmom gorskoga pesnika.

Ništa ne znađaše o svetu, o ljudma,
O curama divnim i srcu u grudma.

Kad je mdadi sinak već poveći bio
I knjigu i pismo k'o svećenik štio:

Onda ga povede starešina seda,
Da božije slovo ljudma propoveda. —

Još sunašce nije na zapadu selo,
Kad putnici naši stigoše u selo.

Nedelja je bila — varali se nesu —
Pred ubavom crkvom mome igrale su.

Za čudo je lepa jedna deva bila,
Pored nje je baba zagorkinja vila.

Ona rujna usta, one miris-vlasi,
I pregača bela, što mi curu krasi.

I vatrene oči, i punane grudi —
Iznenađen nahod taman da poludi!

Mdađana mu krvca u žilama vrije,
Još 'vaka stvorenja, još video nije!

Zanešen divotom remeka od sveta,
Opijen mirisom živog ovog cveta:

Lice mu porudi od ljubavnog žara
Te oslovi svoga pratioca stara:

„Da čudno me muči, oče, pomišljenje,
Kakvo li je ovo u kolu stvorenje?"

Prekrsti se starac, potom reče: „Rade!
To je onaj đavo, što nam pokoj krade!"

„Dela, duhovniče, dela, svetogorče,
Da kupimo jedno ovako đavolče!

Ako u manastir ne će da ga prime —
Ja ću i u pak'o otići sa njime!"




Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Mita Popović, umro 1888, pre 131 godina.