ĐAVOLAK
Išetao kale licem spasov-dana
Iz svetogorskoga svoga samostana.
Kad u goru stignu u meko zalađe,
U povoju svilnom muško čedo nađe.
Zadrhta se kale od silnih milina —
I njemu je sreća udelila sina!..
I u manastiru beše čuda dosta,
Kad bratiji starac svog prestavi gosta.
Odjačav detence negom duhovnika,
Međ' večitom pesmom gorskoga pesnika.
Ništa ne znađaše o svetu, o ljudma,
O curama divnim i srcu u grudma.
Kad je mdadi sinak već poveći bio
I knjigu i pismo k'o svećenik štio:
Onda ga povede starešina seda,
Da božije slovo ljudma propoveda. —
Još sunašce nije na zapadu selo,
Kad putnici naši stigoše u selo.
Nedelja je bila — varali se nesu —
Pred ubavom crkvom mome igrale su.
Za čudo je lepa jedna deva bila,
Pored nje je baba zagorkinja vila.
Ona rujna usta, one miris-vlasi,
I pregača bela, što mi curu krasi.
I vatrene oči, i punane grudi —
Iznenađen nahod taman da poludi!
Mdađana mu krvca u žilama vrije,
Još 'vaka stvorenja, još video nije!
Zanešen divotom remeka od sveta,
Opijen mirisom živog ovog cveta:
Lice mu porudi od ljubavnog žara
Te oslovi svoga pratioca stara:
„Da čudno me muči, oče, pomišljenje,
Kakvo li je ovo u kolu stvorenje?"
Prekrsti se starac, potom reče: „Rade!
To je onaj đavo, što nam pokoj krade!"
„Dela, duhovniče, dela, svetogorče,
Da kupimo jedno ovako đavolče!
Ako u manastir ne će da ga prime —
Ja ću i u pak'o otići sa njime!"
