О грешниче, устави се!
Куд стрмоглав срнеш тако?
Знаш да добријем рај храни се,
а проклетијем и злијем пако.
Знаш да правда Божија стиже,
нитко јој се не украде,
брза, лакша, позна одвише,
тешка врху кривца паде.
Правду Божију свједоче ти
небескога кори двора
кијех увијеке хтје прождријети
пакљенога јаз понора.
Тер анђели сатворени,
така правда би врх злобе,
бише учас обраћени
у најгрђе у худобе.
Ну с паметим ниже сиди
и у земаљски рај стани се
нека око твоје види
да и ту правда находи се.
Гледај старе родитеље
за непослух, јаох, прогнане
из весел'ја у дресел'је
и у ове плачне стране.
I не само тај гријех први
њих осмрти и поболи,
врх натражја свега и крви
источна се злоба проли.
Ну ако ти сад јес мило
небо и рај оставити
тере што се догодило
хоћ на земљи размислити,
опћен потоп каже теби,
кијем се страше сви народи,
да свеђ правда би на неби
ка свачију моћ надходи.
Свето писмо наше вјере
изгледа ти множ доноси
кô огањ пали, земља ждере,
куга и глад и бој коси.
Ну ако хоћ ти теготу
знат праведне Божије руке,
сиди мислим у животу
у пакљене доли муке,
нека дај ти туј сповиједу
осуђени како горе,
ер ја губим већ бесједу,
језик напријед мој не море.
Отвори очи од памети,
људцко срце сасма опако,
правду Божију свједоче ти
небо и рај, земља и пако.
