За већи дати цвил и веће жалости
гиздава овај вил мојојзи младости,
најприје [ме] обасја погледом љувено,
пак поглед сврну тја од мене свршено;
а све ми тој чини анђелски ње урес, 5
да ме прије расчини тужица и болес.
Цић тогај ови свит скоро ћу оћи ја,
покли ми већ живит не дава госпоја,
нека га ткогоди срећнији ужива
кому се пригоди у срјећу вил ова. 10
Ма ну се мени мни, кад младос мâ свене,
и јави и у сни жалиће вик мене;
ер неће вик сужна ње липос стећи моћ
јак мене притужна ки дворих дан и ноћ.
У другом већу мôћ она ће моћи наћ, 15
ма вјере неће моћ, - сунце ће бит и заћ!
