За службу сваки час погледах радости

Извор: Викизворник
За службу сваки час погледах радости
Писац: Шишко Менчетић
248. песма првог дела Рањинина зборника. Акростих Шишмундо.


За службу сваки час погледах радости




За службу сваки час погледах радости
   од те ка има влас врх моје младости,
   зашто се затече смилит ме ње образ
   тер сврши што рече; затој сам весел вас,
јер имат могах дар којим бих одлучен 5
   плаћен бит, што игдар љувено бих мучен.
   Ар гди грем дресело, види ме један дан
   тер заупи весело: "Сврзи злу вољу ван,
зашто т' се подобе љувене крјепости.
   Нећу већ да знобе моје те љепости;10
   прî него искочи на гору мјесечац,
   прид' да ти дам очи, јер си мој веначац."
Мисли свак љувени таки дар тко има
   колика јур мени радос се туј прима!
   коликрат спомених тој вриме прикрасно, 15
   у свако повених, желећи прикасно!
Утој се они хип приближи к врјемену;
   тај час се справих лип к рајскому имену.
   Пун идох радости, а кад бих у ње крам,
   мојомзи младости не бих ја вољан сам:20
не могах наприд поћ, толи се стидећи,
   толику сцијењах моћ ње љепос видећи.
   Дану би срце лав, ко се прî бојаше,
   тер пођох гологлав гди вила стојаше;
дворно се поклоних, у даров затиме 25
   себе јој сам поних славећи ње име.
   Гораше свитал рај у личцу тој фрави;
   приде, - мњах слети змај, када ме поздрави.
Ох, живот завину, ком пусти слатки глас,
   ки смишљу јур вину, - стрне ми сваки влас! 30
   К себи ме примили тер венчац сви хрло
   руками прибили и круни ме грло;
целов ми не брани на моје тужице,
   у ком слас дохрани од рајске ружице.
   Тач не ста велик хип, назва ме јелинка:35
   "Је ли ти већ налип на срци пелинка?"
Ја имах смилости у образ госпојен,
   тер чудном милости бих како опојен,
   тер на рич призлату ка сиде с розами
   одговор подах ту [с] жељними грозами:40
"О круно гиздава тер венче зелени
   кому је сва слава што бијеше Елени,
   на свиту нî мени весел'јем прилика,
   мој цвите румени и моја сва дика.
Блажене оне дим овако ки трају;45
   ево се сад видим и сциним у рају.
   Тко би бил устриљен љувеном крјепостју,
   пак да је надиљен оваком љепостју,
не би ли раници лик имал у муках,
   видив се даници овакој у руках? 50
   јакино ја тебије ке љепос сунцем сја,
   завидим сам себије, ер се твој зову ја."
На тади одговор весел смих сатвори
   тер сину вас ње двор, мњах рај се отвори.
   Затој се још хрло упустих тада ја 55
   тер пријах ње грло, зач она ме прија,
толико јур драго, толико обично,
   колико јур благо да нам је све вично.
   Не море знат се ред тко веће нас љуби,
   при којој љубви мед своју слас изгуби;60
тер мисто не има ни грло ни лице
   што целов не прима од оне диклице,
   ка мени нимало не прости за милос.
   А наприд остало казат ми нî смилос,
зашто бих узрок бил од жељне бољезни 65
   кому бих сповидил остале љубезни.
   То ли би тко позрит могал нам туј младос,
   могал би добро рит: "Овди је сва радос!"
I тко се јур блази могу зват праведно
   нер мили тер дрази када су заједно,70
   гди часе све трају у слатке целове?
   Ја сцињах по рају да живот мој плове;
толи се зових рад ер прављах сам себи:
   јесам ли на свит сад али сам на неби?
   Да када ње љепос своје уст' отвори,75
   Божја ме мњах крјепос вичнога сатвори,
зач рече: "Венче мој, уресан ружицом,
   цвилити већ немој љувеном тужицом:
   ти си мој разговор, ти си цвит весели,
   ови т' се веће двор затворит не вели.80
I твој би одпрî плач утјешен по мени,
   ну се је могло тач, мој џиљу румени,
   ар сам ја такођ још цвилила за љубав;
   тој и сам знати мож, ако ћеш рећ управ.
Кад спивах ја пјесни, што у њих тад вељах 85
   нег да т' ме љубезни отворим ке жељах?
   тер исках путе све како бих у крил мој
   видила личце тве; ото би сада тој!
Ото се згоди сад, ото се сад згоди
   у жељах да горк јад живот вас не води." 90
   Кад ово изрече ње урес гиздави,
   они час дотече с великом љубави,
уз моје тер лице принесе образ свој.
   Затој рих: "Свилице, слиши ме час овој!
   госпође, толи рећ могла ми још не би 95
   што не бих много већ вировал ја теби.
Затој ти имам хар, и хвалит у слави
   нећу стат никадар твој урес гиздави."
   Затим с њом повратих минуто све вриме,
   ко заман не стратих, - казат га не виме. 100
Потом вас протрнух видећи близу дан,
   тер ријечи обрнух: "Вриме је мени ван!"
   Тој вила чув рече: "Моћно т' ме уцвили,
   куда ми утече, ох, џиљу прибили?"
Раскрилив руци пак паде се на ме сва; 105
   за грло стасмо так' велик час обадва.
   Још да ме удвори и даром дарује,
   прси бил' отвори ке сунца варује;
ну за свој разговор мени се створи мни,
   нека се у ње двор опет јур мени цкни.110
   Ли јур тој замами сву мисал и памет
   и чини жељами љувено да сам спет.
Рече дан: "Ово сам!" затој се бојасмо.
   Ну мисли сваки сам како се растасмо!
   Ове ли данке ја не пријах с покојом,115
   желећи да прија видим се с госпојом.



Напомена[уреди]

Извор[уреди]

Стари писци хрватски, Југославенска академија знаности и умјетности, књига II, Пјесме Шишка Менчевића Влаховића и Гјоре Држића, стр., Загреб, 1870


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.