За друго вил ову живот мој не обра
нер да се ње зову, - тој сцијењах сва добра;
још да се погиздам такођер ње славом,
јак мјесец међ звиздам и цвитак међ травом.
Зач у ње младости нахођах тај урес 5
ким бîше задости блажена моја чес;
мњах да сам у рају, прида њу кад приђах
а живот да трају, када ју не виђах,
Виђ овди сваки млад тер стани мислећи,
покли бих толи рад љепос ње видећи;10
ну што ћу сатворит, покли ми допушта,
да можем издворит ње личца горушта,
да ми су на вољу, да ми су на облас? -
тер Бога све мољу за љубав и ње влас,
одколе у дружбу с овомзи могу бит 15
која ми за службу да личца пољубит.
Стари писци хрватски, Југославенска академија знаности и умјетности, књига II, Пјесме Шишка Менчевића Влаховића и Гјоре Држића, стр., Загреб, 1870
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.
