Зачух свак гди слави, диклице примила,
твој урес гиздави, да цафти врх вила.
Ну што ће слидити? поставих сву крјепос,
како би видити твоју моћ гди љепос.
Тер добро твој урес глас велик да твори, 5
ну веле веће јес негли се говори;
јер ком те ја узрих, диклице гиздава,
у мени ончас рих: ово је сва слава,
ово је сва гизда, ово је они цвит
кога ће до звизда узвисит ови свит; 10
у теби зач згледах љепости толике,
којојзи рећ не дах под сунцем прилике;
тер тебе окруних љепотом врх госпој,
а жеље напуних љувене живот мој.
Одтоле ја веће не имам покоја, 15
сваки час желеће да ми си госпоја,
сваки час цвилећи у тузи љувеној
и жељом желећи да бих зван слуга твој.
А тој се све види у мојем образу,
у жељах гди блиди како цвит на мразу. 20
Затој те ја молим, ако ћеш, ружице,
да се већ не болим ни паћу тужице,
даруј ми за радос твој образ гиздави,
нека те ма младос спиваје прослави;
нека ја постављу тве име у пјесни 25
и да ја оздрављу од желне љубезни,
ку моћно укријепи у моје срдачце
твој образ прилијепи, присвитло суначце.
Зато те још зову, диклице, са сву моћ,
не чин' ме да плову у жељах дан и ноћ; 30
не чин' ме да тужу овако дан за дан,
ну да те садружу, тер ћу бит блажен зван.
Стари писци хрватски, Југославенска академија знаности и умјетности, књига II, Пјесме Шишка Менчевића Влаховића и Гјоре Држића, стр. , Загреб, 1870
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.
