Вјерују у бога, узможнога отца,
господина мога, вишњега владаоца,
створитељ који јес од свакога плода,
од земље и од небес, свијех мора и вода,
ки влада небеси и свијетом и нами
и небо уреси без броја звијездами;
дубјем и травами ки земљу накити,
и слатцијем водами јоште ју насити,
и својом љубави приславни створац тај
сву земљу растави од воде и смет сај,
да свака ствар жива и лази и ходи
и риба да плива по мору и води;
а птице остале учини јоште пак,
велике и мале да лете под облак.
Вјерују у онога, јак пламен ки гори;
у створца славнога, анђеле ки створи,
у вишњој држави у вријеме у свако
да га тај двор слави љувено и слатко.
Вјерују у онога, ки је сам узмножит,
на свијети без кога не може ништо бит,
без кога љубави сред поља и горе
један лист на трави зелен бит не море.
Вјерују у онога, ки влада вас сај свијет,
ки је бог свијех бога, господин узмножит,
врху свијех небеса пристол'јем ки стоји
и наша телеса скончава и гоји,
ки сунцу да крипос и да му туј облас,
топлину и свитлос да каже врху нас,
да с колом дан бијели врху нас проводи,
ноћни мрак да дијели и јутром да исходи;
да топли и уврући од часа до часа
сваки дух живући од зиме и мраза,
и куди проходи рад свога нарава
да земља плод плоди и зелен саздава,
у ком је толика још крипос једина,
да чловјек чловјека и сунце зачина.
Без сумње за сву моћ у оногај вјерују,
и обноћ и обноћ кога ја кликују,
да својом љубави и својом милости
тужбе ме избави и вјечне жалости;
мјесецу над нами ки је ктил влас дати,
морем и водами да буде владати,
и својом крипости његова да зрака
просјени свјетлости тмасту ноћ од мрака;
меу ствари још ине мјесецу нарав да,
да многе живине краљује и влада,
и бил'јем и травом од поља и од гора,
лијесјем и дубравом и рибом од мора.
Вјерују у онога свом силом и моћи,
блаженство без кога добити није моћи,
присвијетлу даницу на небу ки створи,
да чини стражицу путником у гори,
да јутром исходи и у вријеме од паше
да бил дан изводи, да сунцу друм каже;
да чини даница у пољу и у гори,
разлика травица свој цвијетак да отвори.
Звијезду нам још сазда владалац вишњи тај,
ка не има запада и влада вас свијет сај;
меју сва чудеса, која је сатворил,
вишња је телеса меу собом разложил,
да по вас вијек вијеком јакино и коло
противнијем потијеком врте се около,
с истока к западу с запада у исток,
да броје у складу врјемену свому рок,
до конца од свијета како су дијељена
годишта и љета и остала врјемена.
Вјерују у краља узмножна и славна,
ки ријеке раставља од мора од слана,
да из мора исходе и теку проз горе
и опета походе у морске поноре,
а море никако не може узрасти,
нер стоји једнако по божјој области.
Добро да оплима, добро да осече,
ну крипос туј не има безредно да тече,
нит се ће пролити, да буде сила тај
од копна покрити границу и сух крај.
Вјерују у онога, почетка ки не има,
у тројству једнога, ки дијели и прима,
ки кара и цвијели, сједећи врх небес,
и милос још дијели како му драго јес;
у први час вијека ки мимо створ ини
самога чловјека руками учини,
а остали вас створ свој, који је без броја,
по ријечи јединој сатвори влас своја;
зач је он ријеч права, у тројству ка стоји,
сва хвала и слава кому се пристоји,
самога чловјека зач такој уреси,
да је своја прилика меу свијеми телеси,
и својом крипости ребра му отвори
тер жену од кости тутако сатвори,
у дружби да му је дружица верна тај,
и да ш њим краљује земаљски врт и рај.
Јоште му свијес сазда за много славан дар,
сам себе да влада и осталу сваку ствар,
под небом свака ствар да му је подложно,
све како господар да влада разложно,
све птице и звијери на послух да му јес,
и умом да мјери висине од небес;
да умом дохита од мора дубине
и околиш од свијета, ширине и дљине,
и ствари све нове, ке створи вишњи бог,
именом да зове што је правда и разлог.
Остале меу ствари неумрлијем животом
дух му свој надари и рајском љепотом,
тер душа и живине и остаје свијех дјела
када се извије и свуче из тијела. -
Вјерују у онога, који је пун вазда
свакога разлога, свијем створом ки влада,
ки зраку размеће од светога духа,
и створом свијем креће и вјетри свијем пуха;
ки врти небеса од згара врху нас,
и земљу протреса погледом своја влас;
громјети ки чини и тријештат тријескове
и у морској пучини мијешати валове;
ки дажди и роси, створитељ славни тај,
и на длану носи и мјери вас свијет сај,
свијем врти, свијем креће, све види, све чује,
животом и смрти на вољу краљује.
Без кога никадар, како се знат може,
на свијети ниједна ствар ганут се не може;
а сам је становит, веће нер све горе,
и њега вас сај свит здржати не море,
и свуд га пуно јес и свуд га дотјече
и сједе врх небес вас сај свијет обтјече;
најманши влас с главе без кога никада
ни листак од траве на земљу не спада;
по ком се познава у свакому створу
сва хвала и слава по копну и мору,
у свакој живини, и у дубју и трави,
зач је бог истини узможни и прави,
отац и свети дух, кријепостан и јаки,
кому је на послух подложан створ сваки,
и кому по вас вијек не може почела
искусит жив чловик ни сврхе ни чела.
Тко је тај, још не вијем, истино тко ће знат;
именом да правијем право га може зват;
зашто је вазда био, не има врјемена.
Тко му је име дио врху свијех имена'?
Чловјечи ну разлог сам такој говори,
да му је име бог, свакоја ки створи,
ки је пун љубави, ки је вас разложан,
ки плове у слави крипостан и узмножан;
кому се годишта и љета не знају,
при кому за ништа све ствари остају.
Створен'је све своје по ричи ки сврши,
створено све што је тер дланом уздржи
врх неба огњена, врху свијех висина,
гди је слава блажена од оца и сина
и духа светога, ки влада свакоја
почетак од кога ни сврхе свијес моја
не може сазнати, зач није дано од бога
ствар таку искати пританка разлога;
зач је он створац тај вишњега краљевства,
који је вишњи рај напунио блаженства.
Вјерују у онога, по вас вијек блажена,
ки може свакога учинит схрањена,
који се згар крили сврх свакога плода
и огањ раздили од земље и од вода,
од вода још воде ки такој растави,
да свој тијек проводе причудном нарави.
Вјерују у онога, при ком је чудна влас,
од пакла тамнога ки створи стрмен јаз,
гди су плачни двори, гди труде ужива,
вјечни плам гдје гори и жерава жива;
гдје су плачне пјесни и гдје није радости;
нер веље бољезни и вјечне жалости.
Вјерују у сина, кога је отац сам
с небесцијех висина на земљу послао к нам,
Јесуса драгога, ки је свет и присвет,
од духа светога ки чудно би зачет;
ки пришад сам на се рад наше љубави
чловјечју пут узе и ш њом се састави;
причиста утроба кога је носила
за мноштво од злоба и наша зла дјела;
тај славна дјевица роди га и сазда,
узмножна краљица свијем створом ка влада,
милости све пуна ка доли под нами
потлачи дракуна и сплеса ногами.
Јесусе приславан, вјерују у тебе,
који [си] приправан подати сам себе
грјешником у руке, који ти задаше
горки труд и муке за гријехе за наше;
од отца одлуке зач ктјеше тој такој,
да пријаш све муке за народ и пук твој.
Јесусе присвети тер се да за послух
на крижу пропети, гди прида отцу дух,
гдје се је пролила твоја крв присвета,
која је изврила сврх главе до пета,
на крижу висећи вас крвав и рањен,
спасен'ја желећи, да је грјешник сахрањен;
гди т' мртво тве тијело у рухо завише,
у чисто и бијело, и у гроб га ставише.
А по том трети дан, о славо присвета,
ускрсну узмножан од мртвијех опета,
и славна твоја моћ, ку отац потврди,
просвијетли тмасту ноћ и још смрт погрди;
пак с вељом области у нижње приступи,
и вјечној пропасти сва врата разлупи,
и зраком просјени те тмасте поноре
и силом поплијени пакљене те дворе;
од сужан тер мноштво изведе на дан био,
што бјеше у робство луцифер поробио.
Оставив доњи мрак узвисил пак се јес
дери тја над облак у слави врх небес,
об десну тер оста од отца сједећи,
узмножан за доста у слави свијетлећи.
Вјерују у те још, Јесусе мој слатки,
учини[т] који мож да је схрањен дух сваки,
који ћеш славан прит, Јесусе славни мој,
опета на сај свит у слави великој,
и мртве и живе на скупу заједно
и праве и криве судити праведно,
у великој слави пришадши у облацијех,
како све краљ прави од народа свацијех,
и у пламу живому ови ћеш свијет судит,
и теби самому вјечна ће слава бит,
пристол'јем врху свијех на дузи сједећи
избране ода злијех на страну дијелећи,
и добријем ријет ћеш пак: о моји избрани,
овамо приди свак об десну тер стани,
об десну станите, зач вриме пришло јес,
да се сви схраните у слави од небес,
у небеској слави, коју вам отац мој
с почетка приправи, зашто је за вас тој,
гди ћете прибиват у вјечној свјетлости
и вјечне уживат небеске радости,
гди ћете небески вјечни двор имати,
гди ћете анђелски разговор пријати.
А по том злијем ће ријет, пустивши страшан глас:
падите на он свијет, грјешници, у пропас,
падите у пропас, падите у понор,
зашто је туј за вас пакљени крам и двор;
падите у тај двор, у вјечне немире,
гди пакао и сумпор за мирис извире;
падите у тај јаз од огњене ријеке,
гди видјет мој образ нећете у вијеке,
ни образ ни лице, ни моје свитлости,
нер вјечне тужице и горке жалости.
Поколи све моје уфан'је постављам
у блаженство твоје и теби придавам
и душу и тијело, како све слуга твој,
да примиш у крило, о славни створче мој:
ти ми дух сахрани и ти га сабљуди,
и ти га обрани ђавла и злијех људи,
и дај ми двор блажен, да будем уживат
по вас вијек и амен гди бих рад прибиват,
нека се и мени тај радос објави,
гди твоји блажени хвале те у слави.
