Вјереница херцега Стјепана
Везак везла липа Мандалина
Под прстеном, још код миле мајке;
Везућ јој се мало задримало.
Дошла мајка биле дарке гледат,
Пак заплака горко и чемерно. 5
Откиде се суза низ образе,
Паде Манди на бијело лице.
Пробуди се липа Мандалина,
Пак опита своју милу мајку:
„Што је теби, моја мила мајко, 10
Те ти тако грозне сузе точиш?
Ил је теби жао Мандалине,
Ил Мандина бијеиога дара?"
Ал говори липе Манде мајка:
„Ни ми жао, Мандице дивојка, 15
Ни ми жао твог бијела дара,
Већ ми жао тебе, Мандо моја,
Сто те дадо' за ерцег Стипана;
На њег тужи сва Ерцеговина."
Ал је Манда мајку свитовала: 20
„Ово[1] јеси, моја мила мајко!
Када чујеш кићене сватове,
Оправи ме липо мртавачки,
Пак ти сиђи на бијелу двору,
I дочекај у двору сватове! 25
Па кад дојде ерцеже Стипане,
Овако ћеш њега опитати:
„Што си дошо, ерцеже Стипане?
Твоја Манда давно је умрла."
Ако рекне, моја мила мајко: 30
„„Води мене на то ново гробје!""
А ти реци, моја мила мајко:
„Овди у нас рђав адет има;
Кад дивојка под прстеном умре,
Не даду је у гробје копати, 35
Веће-но ју у воду бацају."
Истом она мајку научила,
Ал се чули бубњи и свирале.
Мајка узе Манду оправљати,
Оправља ју липо мртавачки, 40
Па изајде на бијеле дворе.
Па ту заче грозне сузе ронит.
Када дојде ерцеже Стипане,
Када дојде у бијеле дворе,
Он загрли стару милу мајку, 45
Загрли ју, у руку пољуби,
Пак је њоје тихо говорио:
„О, пунице, липе Манде мајко!
Што је теби, те си заплакана?"
Она њему липо одговара: 50
„О мој зете, ерцеже Стипане!
Моја Манда давно је умрла."
Удари се ерцеже Стипане,
Удари се руком по колину;
Како се је лако ударио, 55
На колину здрава чоа пуче.
Па говори ерцеже Стипане:
„О пунице, липе Манде мајко!
Води мене на то ново гробје,
Да ископам липу Мандалину, 60
Да ју носим мојој милој мајки.
Моја мајка млого биље знаде,
Не би ли ми оживила Манду."
Ал говори липе Манде мајка:
„О мој зете, ерцеже Стипане! 65
Овди у нас рђав адет има;
Кад дивојка под прстеном умре,
Не даду ју у гробје копати,
Веће-но ју у воду бацају."
Ал говори ерцеже Стипане: 70
„Отвори ми шарене сандуке,
Да ја видим липе Манде даре,
Би л' ми могла свате даровати?"
Мајка њега пење на чардаке,
Казивала прибијеле даре. 75
Кад се Стипан натраг обрнио,
Ал ти Манда под покровом лежи.
Тад повика ерцеже Стипане,
Тад повика кума и дивера:
„Донес'те ми огањ живе ватре, 80
Да наложим Манди на срдашцу,
Не би ли се пробудила Манда!"
Донесе му огањ живе ватре,
Па наложи Манди на срдашцу:
Нит се Манда миче, нит помиче. 85
Тад заиска змију присојкињу.
Донеге му змију присојкињу,
Метнуле јој за нидарце младој:
Нит се Манда миче нит помиче.
Ништ' не стаје ерцеже Стипане, 90
Већ се маши руком за нидарца;
Мал се није насмијала млада.
Кад је пошо ерцеже Стипане,
Пита кћерцу мила стара мајка:
„Тако т' бора, кћерце Мандалино 95
Како ниси јаукнула млада,
Кад ти огањ на срце ставише?
Јал како се ниси уплашила,
Кад ти змију за нидра метнуше?"
Ал говори липа Мандалина: 100
„Кад ми огањ на срце ставише,
Мал не реко': јао мила мајко!
Када змију за нидра метнуше,
Онда мало ја не џипи', мајко!
А кад руком за нидра се маши, 105
Онда, вируј, моја мила мајко,
Не мого' ја смија уздржати."
Из старог Бабукицева рукописа
(од год 1798.) стр. 152.
Из Пожеге.
Датотека:Мурат Сипан вињета.јпг
