Вило, тве лице
слично ружице
сунашцем мени сја,
у ком с радости
мојој младости 5
лиепи се рај одкрива.
Драг мој љувени,
знам да ти мени
подхибно све то правиш,
за доћ' ми у милос 10
и стећ' му липос,
да се мном пак прославиш.
Справан сам вику
славит' тву дику
ну не, госпоје моја, 15
рит' ка зла — — — —
С — — — — — — — —
— — — — — — — — —
К — — — — — —
ти ћеш бит' друг мој, 20
а ја ћу вик на свити
свуд крепос твоју
хвалити — — — — —
и славити — — — —
Славит' ћу и ја 25
сва дјела твоја
или хоћ', или нећ',
гиздава вило,
за све ер немило
мене се ти одмећеш. 30
Не реци већ тој,
пастиру драги мој,
драг гјиљу мој гиздави,
ови ћеш сад цвит
од мене примит' 35
за биљег од љубави.
Може ли срећа
бити кому већа,
нег' мени вил допусти,
да се смилује, 40
да ми дарује
још целов драг од усти.
