Вило, ка с' у гиздах мој дичан виначац

Вило, ка с' у гиздах мој дичан виначац Писац: Џоре Држић

Вило, ка с' у гиздах мој дичан виначац

---

Вило, ка с' у гиздах мој дичан виначац,
   Липша нер у звиздах пун јасан мјесечац,

ја, твој се зовући, сам себи завидим
   Најлише будући туј гди те узвидим.

Од нике љувезни узиграв срдачце 5
   Весело узбијесни цић тебе, суначце.

Речем јур, тко веће блажени на свити
   Може се од среће како ја дичити?

Ево липа вила прибиља од снијега
   К себи ме примила, љубећи врх свега! 10

Тко буде ње сужан, блажен се тај прави,
   Да тко је с њом здружан, зач да се не слави?

Ај блажен суд они и урес од звизда,
   Ки мене поклони и на тву влас изда.

Да је меу све тî дан зламенит свитлостју, 15
   Кад, вило, ја т' бих дан са свомзи младостју.

Јур цвитјем да жене честити ступај мој,
   Ки прони туј мене на рајски позир твој.

Рајски тај пут вину травом се зелени,
   Најпри гди промину мене стрил љувени. 20

Све муке честите и сузе ке пролих,
   I све што крози те тужан се ја болих!

Ах, да би блажени сви горки уздаси.
   Кима плам \увени ме прси зајази!

Блажено видиње, кад те најпри видих, 25
   Блажено желиње у ком те ја слидих!

Славно све још буди ублидив што сахнух
   I кроз те зло свуди трудив не одахнух.

Блажено тој вриме, ка трајали за милос,
   Служив на тве име са сву му усилос. 30

Синула ноћ свака како зрак сунчани,
   Коју бдих без санка иштући лик рани.

Честите још, вило, писни ке говорих
   I свако још дило ко теби сатворих!

Блажено стрпљење на дажду и зими 35
   За твоје љубљење, ма младос ко прими.

Ар ниткор још толи честит на свит не би,
   Како ја поколи у милос бих теби.

Најлише кад здружан бих с том, госпоје,
   Ја, ки т' сам свим сужан младости све моје! 40

---

Извор

Стари писци хрватски, књига 33, Џоре Држић: Пјесни љувене, страна 62-63, Југославенска академија знаности и умјетности, Загреб 1965.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Џоре Држић, умро 1501, пре 523 године.