Вило, ка просирили ме прси с љубезни

Вило, ка просирили ме прси с љубезни
Писац: Џоре Држић

Вило, ка прострили ме прси с љубезни
     I к тому надили разлике бољезни,

За рајске тве очи, прилипше суначца,
     Молим те изрочи труд с мога срдачца.

За анђелски образ твој, којим ме с' смамила, 5
     Јур памет и ум мој да би ми вратила.

За било тве грло, којим ме порази,
     Ови мој труд хрло смири тер утажи.

Како све госпоју хоћу те још молит,
     За слатку рич твоју немој се охолит. 10

Најлипша меу звизде, о свитла данице,
     За рајске тве гизде не бран' ми тве лице.

Не чин' се желити, цић Бога т' јур буди,
     Тако ти примити тве срце што жуди,

Ар тко љуби вирно, има љубљен бити, 15
     I велми ш њим мирно право је живити.

Извор[уреди]

Стари писци хрватски, књига 33, Џоре Држић: Пјесни љувене, страна 24, Југосалавенска академија знаности и умјетности, Загреб 1965.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Џоре Држић, умро 1501, пре 523 године.