Куд справљаш поћ, вило? камо се потежиш?
и тако немило прида мном сад бјежиш?
Бјежиш и поглед твој сакриваш, јаох мени!
ктећ да зли непокој прикрати моје дни.
Ти гвоздје и ками тврдином надходиш, 5
кад мене с тугами тач с горцим оходиш,
кому је сва милос истом те видјет моћ,
инако усилос мени је живот оћ.
Бог сунцу свитлости и звиздам не хтје дат,
ни теби липости, да скровно буду стат; 10
нег они зраками да свијете нам, а ти
изврсним гиздами кажеш пут од части,
и да чим гледамо тај украс и дике,
кигод дил познамо његове прилике
двигши се крилима од мисли пут њега, 15
гди пристол свој има он створац од свега.
Извор
Стари писци хрватски, Југославенска академија знаности и умјетности, књига XXI, Дјела Доминика Златарића, стр.194-195, Загреб, 1899
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Динко Златарић, умро 1613, пре 411 година.