Одкле знам, госпоје, да позрит твој урес
блаженство све моје и моја радос јес.
не даш се погледат нег желиш мене стрт,
тер сам већ себи дат приправан љуту смрт.
А бивши од тога ти узрок, суд вишњијех 5
скратиће дни твога живјења за тај гријех;
тер ћемо оба, вим, гди је плач вјечни поћ:
ја тебе што љубим, ти мене што зло хоћ.
С једнаком ну срећом нећемо тамо прит,
зашто ћеш ти с већом, с мањом ја муком бит: 10
нећ пријат мира ти видећ ме кон себе,
а ја чут болести зрчући у тебе;
јер докле ја буду гдје си ти, вило, знај,
нећу бит у труду, пакал мој бит ће рај.
Стари писци хрватски, Југославенска академија знаности и умјетности, књига XXI, Дјела Доминика Златарића, стр.185-186, Загреб, 1899
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Динко Златарић, умро 1613, пре 411 година.
