Видити тко жуди што могу небеса
и нарав од људи вид ову с чудеса!
Сама је суначце свитлостју источно,
не на ме срдачце ма свиту свидочно;
и брзо јур ходи, зашто Бог добријех 5
за себе одводи, а пушта залијех;
зач се она с анђелска краљевства јур напи,
ствар лијепа земаљска утјече, не трпи.
Моћ је рит: памет тва ово је вични вик,
ово је слава сва и тузи свакој лик. 10
Видивши ње позор, ја мњу ће с' поставит
забаву и зазор тко хоће њу славит;
нер ако дим Фебу, још он би утруђен:
ја мњу би на небу ње урес зачуђен.
Да када приде гди, учини да љубав 15
онуда вину бди јакино звири лав.
Ово је, дим управ, вас урес, мој Боже,
ово је што нарав на сај свит дат може.
Стари писци хрватски, Југославенска академија знаности и умјетности, књига II, Пјесме Шишка Менчевића Влаховића и Гјоре Држића, стр., Загреб, 1870
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.
