Видиш ли, Љубави, гди ова од госпој
срце ме затрави кроз рајски поглед свој,
А лук твој огњени, ки тира све силе,
охола не сциени, ни златне тве стриле?
Зач трпиш? вазми стрил, тер тву влас освети,5
нека зна, што 'е цвил твој горки трпјети,
по својој да рани познаје ње урес,
од кад ме, јох; рани ка болес мојá јес;
и нека још види ње лиепос у друзиех
немилос, ку слиди, да мрзи на тај гриех.10
Тер када изкуси теј муке љувене,
и цић њих просузи милости на мене.
Тако ћеш ти чинит', да не смије ина вик
твоју моћ не сциенит', а ја ћу имат' лик.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Михо Бунић Бабулинов, умро 1590, пре 434 године.
