[Весели се Босно, земљо равна]
Весели се Босно, земљо равна,
Која јеси на гласу одавна,
Од када си на земљу постала
I кршћанску виру запознала,
Још ће теби липша радост бити, 5
Коју ће ти Јурјев дан донити.
Пропиват ће тице премалиске,
По Прози, високој планини,
Пропиват ће бијеле виле,
Весели се наша земљо равна, 10
Која јеси мајка од јунака,
Ето теби лито, премалиће,
Које носи угодне дарове,
Гора ће се заодити листом,
А поље руменом ружицом, 15
А дубраве травун дителинун,
По дубраван млађани јунаци,
Који рано коње поиграју,
Јунаци добри, оружани.
У дубраван примодро језеро 20
Које прождире коње осидлане,
Јунаке добре, оружане,
Нестаде и коња и јунака,
Већ му граде мито обећаје,
Сваки дан по младу дивојку 25
I по једну овцу.
Тамо граде мито не даваше,
Само га за се узимаше.
Ред допада цара ширинскога
Да покони ћерцу јединицу. 30
Кад је царе ричи разумио,
Горко је процвилио,
А када се много нацвилио,
Нуда иде вани бијелога града,
Па он купи ингриску господу, 35
Да је прату примодром језеру,
Да јој буду кићени сватови,
Па се врће у бијеле граде,
Па он реши драго дите своје,
Све у свилу до земље црнице, 40
А на ноге до двоје мајне
I на ноге од злата папуче
Ставља јој три бисера златна
I три камена суха злата.
Кад је бабо ћерцу уресија, 45
Овако је бабо говорија:
»Катарино, драго дите моје,
Дошло вриме од удаје твоје,
А кад сам те мислио окрунити
I на своје мисто поставити 50
А сад ми те треба изгубити
Да би кому, не би ни марија,
Нег' немилој аждаји проклетој.«
Вата ћерцу за десницу руку,
Па је вади ванка дивна града. 55
Липо бабо наука задаје,
Када дојде прид модро језеро,
Да спомиње Бога великога
I онога Јуду Мухамеда,
Да те не би отле избавија. 60
Преда њу је изишла мајка,
Липо бабо наука задао,
А мајка јој је вако говорила:
»Кад дојдеш прид модро језеро,
Вежи овцу за стину студену, 65
Па ми клицај на гола колина,
Па ти моли Бога великога
I онога Јурја блаженога,
Да те не би отле избавија,
Од немиле аждаје проклете. 70
Кад је млада ричи разумила,
Грозно ти је млада процвилила,
Па је на плач граде пробудила,
Дизало се мало и велико
I дица нејака, 75
Гледај ћеру цара ширинскога,
Још је млада од себе липа,
Куд се млада окретала
I за њом је свитло ударало,
Вади бисер, драго камење, 80
Па је прату прид модро језеро.
Кад су дошли до модра језера,
Примодро се замутило,
Змај немили главу подигнуо,
Из језера страховито звижде, 85
Цилин граду јад задаваше.
Кад то виде ингришка господа,
Па они иду билин граду своме
А остаје ћерца цара ширинскога,
Цвилућ и сузе пролије, 90
А кад се нацвилила одвише,
Спомињала ричи материне,
Вежи овцу за стину студену,
Па она клица на гола колина
I спомиње Бога великога, 95
Бога моли, Бог се смилује.
У то доба на коњу делија,
На своме коњу зеленоме
I дивојци вако говорија:
»Шта ти цвилиш, гиздава дивојко«? 100
Тихо му је говорила млада:
»Ајде момче главом без обзира,
Јер ти није овде разговора.«
А Јуре рода витешкога,
Који не узмиче својега хода 105
I дивојци опет проговара:
»Бора теби, гиздава дивојко,
шта ти цвилиш, шта ти је потрибно?«
Ајде момче главом
I сахрани себе, 110
Јер ти овде нима разговора,
Јер је овде примодро језеро.
Он ће прождрит и мене и тебе.
Ал' је Јуре рода витешкога,
Јуначког не узмиче хода 115
I дивојци овако проговара:
»Бора теби, гиздава дивојко,
Оћеш моју виру вировати
I с мојин се крстом приксрстити
Остави та идола своја 120
I узми Криста, Бога великога,
Ја ћу отле тебе избавити
Од немиле аждаје проклете.
Тихо му је говорила млада:
»Ја ћу твоју виру вировати 125
I с твојин ћу се крстом прикрстити,
Оставит ћу та идола своја,
Још и света Јуду Мухамеда.«
Кад је Јуре ричи разумија
I дивојци вако говорија: 130
»Бора теби, гиздава дивојко,
Стери мени своја крилашца,
Па ме примај у бијеле руке
Да заспем кано јање мало
Јагње мало од петнаест дана. 135
Кад се страшно модро језеро замути,
Јемаш сада мене опренути,
Па га примила на биле руке,
Па га лига на своја крилашца,
Јуре заспе кано јагње мало, 140
Примодро се језеро замутило
I змај је главу подигнио,
Из језера страховито звижде,
Билин граду јад задавао,
Чини да пада на стотине мртвих. 145
Сада Јури сузе падају на лице,
А Јуре се од сна пробудија:
»Шта ти цвилиш, гиздава дивојко?«
Примодро се језеро замутило,
Змај је главу из језера подигнио, 150
Из језера страховито звижде,
Цилин граду јад задаваше,
Чини падат мртве на стотине.
Кад је Јуре ричи разумијо,
Хитро јунак на ноге скочија. 155
Па се баца коњу на рамена,
Па га приђе примодру језеру,
Па попусти све своје таније
У модро језеро
I завапи »Исус и Марија!« 160
I потеже копље убојито
I на копљу змаја повадијо
I дивојци 'вако проговара:
»Бора теби, гиздава дивојко,
Распаши ми паса свиленога, 165
Па ми свежи змаја рањенога,
Не бој се, нећу те ујисти.«
Када га разумила млада,
Распаса паса свиленога,
Па му свеже змаја рањенога, 170
Па он иде пут Ширина-града,
Љута змаја водећи у руци.
Кад су дошли насрид Ширин-град,
Змај немили страховито звижде,
Славни Јуре гласовито виче: 175
»Бора теби, од Ширина-царе,
Сад се крсти насрид Ширин-града
I праведним крстом покрстите,
Оставите та идола своја,
Још и свеца Јуду Мухамеда, 180
Ако нећете крстом прикрстити,
Кршћанску виру запознати,
Пуштит ћу вам змаја огњенога
Да пождере и старо и младо
I дицу нејаку. 185
Кад је царе ричи разумија,
Он се крсти насри' Ширин-града
А ш њин војске шездесет хиљада,
Правим крстом прикрстили,
Узели крипост Бога великога 190
I онога Јурја блаженога,
Саорили куће и палаце,
Саградили црикве и олтаре,
Све на виру Бога великога
I онога Јурја блаженога, 195
Па га води у бијеле градове,
Још му даје мито и дарове,
Још му даје драгу ћерцу своју,
Ал' је Јуре рода витешкога,
Који неће мита ниједнога, 200
Већ змају главу окинија,
Па он иде од миста до миста,
Приповида виру Исукрста.
Датотека:Мурат Сипан вињета.јпг
