Венере и Адон/Трећи призор
| ←Други призор | Венере и Адон: Писац: Марин Држић Трећи призор |
Четврти призор→ |
Свршивши пјесни и танац, клањајући се Венери одходе, а Венере божица, ужежена од љубави свога Адона, тужећи се говори:
ВЕНЕРЕ
О лузи зелени, мним да прî до данас
меу нами чувен нî божице тужан глас;
ер нарав божицâ нî тужит ни ливат
сузице низ лица нег блаженство уживат.
Ото ктје моја чес, умрло да личце,
јаох, мени ранил' јес неумрло срдачце!
Ото ме липости земаљске смамише,
ото све крипости ме рајске стравише;
ото сам сад слуга пастира од горе,
а њекад за друга имат ме не море
тај Марте велики, крјепки бог од боја,
на небу сужан ки мој се зват достоја.
Ото драге очи слиди ме срдачце
каконо с источи даницу суначце;
ото било лице у жељах ронити
чини ме сузице, чини ме, јаох, мрити!
Божицам а умрит нî дано згар с небес,
а, вајмех, нî моћ скрит љувену му болес!
Што ће рит божице, кад виде, јаох, мене
ронити сузице цић жеље љувене,
и Џове с богови? Говор' што им драго,
а ја ћу лугови слидит моје благо, -
Адона драгога, ме слатко жељење,
Адона за кога обљубих тужење.
Оставих вјечни рај, оставих богове,
с Адоном на свит сај обљубих лугове. -
А бјежиш од мене, Адоне драги мој,
у горе зелене сакриваш образ твој.
Адоне, нисам ја ловац за кошутом,
љуби сам ја твоја, мрем за твом липотом;
нисам вил од горе ни која диклица, -
с неба сам одзгоре Венере божица;
мајка сам љубави: Купида ја родих,
Адоне гиздави, и прсми овим дојих.
Адоне, дај се у дар мени ка те љубим;
бит ћеш краљ, бит ћеш цар и блажен, право дим.
Вај, с кијем говорим? Кому ли, јаох мени,
ову тужбу творим, кад мога Адона нî?
Тужбе су и ричи заман! Ја ћу поћи
к синку који личи љувене немоћи.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Марин Држић, умро 1567, пре 457 година.
|