Vелми се поносиш кроз дике љувене,
тер образ односиш на страну од мене;
нит' може на ум прит што бјеже дни хрло,
ни да је све на свит створење умрло.
Мало приј' прољетје цаптјаше у ружи, 5
друго је сад битје, лед свему дотужи.
За сунцем слиједи ноћ, ведрину даж тјери,
ни ти нећ вазда моћ у једној стат мјери.
Липотом украсна високо словеш сад,
нн се ћеш бит страсна с годишти изненад 10
мраз ти ће нехарни набилит косице,
зуби ће доћ црни, и тамно прит лице.
Кад на ту дођеш злед, тер вазмеш зрцало
и узриш њих поглед и битје остало,
нећ ли се снебиват, да заман дни траја? 15
и добра уживат, ка може, не хаја?
нећ ли се бољети с уздахом тужниме,
да не има памети кад бијеше на вриме?
Тијем стани врх себе, приј' тога смишљаје,
што ће бит од тебе? Назад се луд каје.20
Извор
Стари писци хрватски, Југославенска академија знаности и умјетности, књига XXI, Дјела Доминика Златарића, стр.202-203, Загреб, 1899
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Динко Златарић, умро 1613, пре 411 година.
