Већа се, мњу, радос, госпоје, не вели
нер твоју тко младос љувено не жели,
зач не зна што је труд, зач не зна што је смрт,
зач не зна горк осуд који ће мене стрт.
Тер кому хоћу злед, ино му не буди 5
нер слатки твој поглед да мало пожуди,
како га ја жудих у туђих странах сад,
тер се вас утрудих патећи жељни јад.
Затој се одсада затјечу, госпође,
да далеч никада мâ младос не пође; 10
тер вољу ја желит и мрити за љубав
нер се још веселит без тебе, дим управ.
Стари писци хрватски, Југославенска академија знаности и умјетности, књига II, Пјесме Шишка Менчевића Влаховића и Гјоре Држића, стр. , Загреб, 1870
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.
