Вај, да ли сузице и плач мој чемеран
и горке тужице тере труд привјеран
не могу тву љепос, гиздава госпође,
чинити на милос за љубав да дође?
Вај, да ли сва служба и вријеме бјегуће 5
и плачна још тужба у пјеснијех појуће
не може смиљен'је ниједно заслужит,
да увијек цвијељен'је не буду ја дружит?
Вај, да ли уздах мој ки срцем подиру
и трудан непокој цић кога умиру 10
тве срце камено не могу смилити
да мене љувено не чиниш цвијелити?
Вај, да ли жалости и горке бољезни
ке патих задости цић твоје љувезни
одлуку притврду не могу привратит 15
ни твоју расрду ка ме ће закратит?
Вај, да ли жаљен'је, у кому још вену,
и тамно блиједјен'је за тугу љувену
не море сврнути на милос урес твој
да жељан трнути не будем овакој? 20
Вај, да ли ме стан'је јадовно гди стоју
и слатко уфан'је зашто ја сад поју
не море пријат дил кигодир радости,
да осладиш горки стрил мојојзи младости?
Једа си вазела на мене злу вољу, 25
крунице весела? јур ти се ја мољу.
Једа ли јер видиш праведно гди служу
тере ме тач вридиш у жељах да тужу?
Ако је тога цић, до смрти, вај, моје
на милос неће прић тва љепос, госпоје. 30
Уредбу од звијезда тијем куну ка мене
вирна ти слугу да да младос мâ вене.
Боље би невиран да буду сатворен,
јере бих бил миран, а не тач изморен;
и брже још радос прјеђе бих издворил 35
у тебе ка младос моју си изморил'.
