ВІІІ Љубими предраги мој!

VІІІ Љубими предраги мој!
Писац: Доситеј Обрадовић
Живот и прикљученија

„Оύδεν έν άνϑρώπισισι μένει χρήμ’ εμπεδoν; oïη, περ φύλλων γενεή τoιήδε χαί άνδρών! Никакова в человецех не стоји вешт постојана; какав је год лишћа род, таки је и људи!” Истину овога Омирова стиха никада и нигде у животу нисам тако почувствовао како кад на толико година после дођем у мило место рожденија мојега. Упутим се управ к родитељском дому, пред којим нађем у глубокој старости стрица мојега Грују. Познамо се и поцелујемо. Кћи стричева, коју сам при сиси оставио, она сад домаћица и с[а] сином великачким. Питам за једнога комшију, чичу Мијаила. Нејма га; давно се преставио. За другога, с друге стране, чичу Лазу - и он такођер. Децу у неко време и моје врснике поизналазим, прве у вароши, једне с[а] синови на женидбу, а друге с кћер ˊма на удају. Дечица којима сам бабиње чувао и потом у наручи носио, сад су оци и матере. Ето ти га, помислим у себи, иди сам, те се калуђери, пак ћеш и ти бити човек на свету. Ал’ [х]оће паметно момче да се посвети и да твори чудеса по Срему! Но, већ што му драго; што је учињено, то се не отчини. Ја сам већ био и прошао, и свак ће ласно погодити да ја ово више за друге, него за себе говорим. Пре тридесет година нека се нико за главу не калуђери. А кад му буде толико, опет нек не нагли; нек причека јоште десетак. Куд је прошло тридесет, нек прође и ово десет; и нек се не боји да неће проћи; прошло би да и[х] је јошт толико. Ко се год опари, а не каже друштву да чорба жеже, није добар за друштво; а кад он каже, после други нек чине што им драго.

Две вешти, што сам познао баш у комшилуку с једне и друге стране родитељскога дома, толико су знамените и тако се касају интереса целога человеческога рода, да би заисто смертни грех био да и[х] овде не споменем; зашто кад се ово могло случити баш у мојем комшилуку, не даље него у прва два дома, а да шта нејма даље и даље у вилајету. Зато предлажем ово на расужденије богу и цару и свим паметним људма који маре и којима је све то важно и велико што се человеческога каса рода.

Реч је овде о двема женами, о којима никада не могу помислити да чувствително моје о њима не соболезнује срце. Једна је Јованка, кћи чиче Лазе. Ова се уда за некога који роди с њом (не памтим добро) једно или двоје деце, пак је онда остави, оде некуд и степе се и за неколико година нејма му ни гласа ни трага. Жена, јоште здрава и млада, следователно за рађање људи. Питам је, зар не може другог мужа наћи. Каже ми сирота уздишући: „Нашла би[х] ја давно себи мужа, али, веле, да црква не допушта.” О, људи, што вас је год на свету, докле ће се којекакви[х] пустињика и монаха закони за цркву држати? У Цариграду и у Смирни очима сам мојима гледао да црква и патријарси за много мањи узрок дозвољавају женам за другога поћи мужа. Није ли ово управ против божје воље, следователно против свакога паметнога закона, возбрањавати да се људи на божји свет плоде и рађају и бога славе и познају. Али ако први муж дође? Ако дође, томе ласно има лекарство. Нек узме себи другу, пак нек је боље чува. Ал’ ако не дође, какво ћеш онда лекарство наћи?

С друге стране, Марија, чича-Мијаилова кћи, около тридесете године возраста, но гледајући на њу би[х] се заклео ко да јој нема више него двадесет. Млада, здрава телом и разумом, прекрасна до удивљенија, поштена и благонаравна. И овој будући и трећи умрео муж, више се удати не може. За правду божју! Што је жена крива ако се случи да јој три мужа умру; што ли муж, ако му три жене не живу? Јесу ли они владетељи живота и смерти и могу ли друг друга од смерти избавити? Али су свети оци тако узаконили! Ти исти свети оци, који су то установили, били су пустињици и калуђери, заклети непријатељ и брака и чадородија; зато, да се они у туђе после нису мешали, [х]иљаду би пута паметније учинили. Ово је посао мирски[х] људи, старешина и поглавара, који су не само словом, него самим делом прави свети оци. Ко је мени за богом највећи свети отац разве онај који ме је родио и отхранио? Да се он (сачувај боже) није оженио и мене с мојом слатком родитељницом да није зачео, мене не би на свету било, нити би ми милион свети[х] отаца помогао. То је све залуду: пост и молитве децу не рађају, него честни и свети закони брак, јер тако [х]оће бог и тако мора бити во веки веков, а не иначе.

У почетку овога писма рекао сам да смо ми људи као лишће: у пролеће се рађамо, а у јесен зрелости спадамо. Ово се, дакле, не говори толико за Марију и Јованку. И оне ће у мало времена увенути и преминути, али је праведно постарати се за будуште родове. Ово исто случаваће се и унапредак многима и многима, пак, људи, браћо, зашто да синови и кћери и унуци ваши страдају, да уздишу и да су злополучни, у чему нимало нису криви? Ја сам о овом послу, како год овде пишем, покојном митрополиту Викентију говорио. Ево што ми је одговорио: „Ја знам да је то тако; али нека они ответ богу дају који су то тако узаконили; ми сад морамо слепо држати.” А која ће полза бити онима што страдају од тога што ћеду други ответ богу давати? И зашто? За који узрок и нужду слепо држати једну ствар кад се већ позна даје без разлога и слепа? Знам да ће ми нама[х] који намргођени меланхоликус и тврдоуст рећи - то се тако код нас нашло, пак тако народ [х]оће да то стоји. Но, зна се и ово: да тешко оном општеству гди се никакво исправљеније не уведе догод не соизволе и не усхоћеду и касапи, и бакали, и лончари и прочаја. Зашто свако општество има своје поглаваре и управитеље разве да и[х] слуша и да им се повинује? Ко не зна, право је да се да упутити и научити од онога који зна; а гди ово не бива, ту морају ствари ићи наопако. На пример, стара баба, која већ није за рађање деце, нек се не удаје ни први ред, некамоли трећи и четврти; а чловек и жена јоште при младости и снаги, који могу чада рађати и [х]ранити, а несрећни су били у три брака без сваке њи[х]ове кривице, зашто да не могу у четверти (и ако по несрећи буде потреба) и у пети ступити? Намереније и конац брака мора бити чадородије и воспитаније и, кад год за ови конац бива, он је по божјем закону и уредби. Беспослен и луд остави жену своју, младу и здраву, оде, изгуби се и нејма му ни гласа ни трага! Зашто да жена стоји шест година залуду? Она би ласно за толико времена троје дечице имала, и рада и[х] је имати, дојити и [х]ранити. Зашто, дакле, ова створења свет божји да не виде? Човек паметан ни овцу ни краву јалову за толико неће држати, некамоли жену своју. Но, сохрани, боже, ропства или немошти! Ово има свој узрок.

Из Чакова вратим се у Карловце за чекати пришествије митрополитово из Беча, гди је позват био ради вершачке смутње, у надежди како дође да ће нас оправити у Германију. дође архиепископ и ја пођем с братом његовим, ј г[осподином] инспектором Трифуном, у даљ к њему. Али се наш пут опет одложи за смуштеније које се у Германији тада Баварије ради догоди. И тако проведем другу годину у Карловци.

По берби винограда отправе нас у Пожун, гди заједно с млади Видаци десет месеци пребудем. Они постигну доста добро францески и [и]талијански, а ја већ умерено могах немецкм говорити. Между тим, постане совершени мир у Германији; ништа мање о више реченом путу Нико не мисли. Пишем митрополиту о том и најпосле јавим му да је већ доста три године и да више нећу чекати. Ни одговора! Чудна је вешт кад слаби има сјаким погодбу, зашто један чини што [х]оће, а други принужден је трпити. Ове три године биле су ми најнепријатније у животу; и срећа моја што су мој Тома и Павел сасвим добри били, које сам совершено љубио, како и они мене, а без тога јошт би ми горе биле. Притом добро за ме што сам, како у Модри тако и у Пожуну, гдиког ученика имао, те нисам сасвим остао био без новца. Тада сам весма жалио на архиепископа; но, на неколико месеци затим познао сам да је много боље учинио не исполнивши обештаније, ибо будући наумио скоро преставити се, да нас је послао био тамо, би се у великој заплетки нашли не имајући од кога векселе чекати. Моја надежда за поћи у Германију и даље, засад воспети се и утиши, но не искорени. Ја сам већ дугим опипам познао да ваља да се добро чувам да не наумим куд поћи; јер ако науми[х], одо[х], сâм не знам како.

Пређем у Тресте. Овде господа конти Војиновићи и прочи посподари трговци запитају ме би ли хотео ту за коју годину децу учити. Радо и весело за пет стотина форинти на годину, одговорим. Више, ако [х]оћеду, могу ми дати колико им драго, узећу; али не мање за главу! Обнадежде ме да толико могу имати. Между тим, за неки политически узрок реку ми да се пођем про[х]одати по Венецији и у петнаест дана да се вратим и да ће све бити готово. Одем; а кад се вратим, нађем посао горе него кад сам пошао. Каже ми мој Харалампије, будући да се није могао успех у неком надејемом претпријатију имати, више ми се не може дати од триста ф[оринти], то значи, 500 мање 200. Зафалим и откажем. Ја добро знам да има такових места гди могу имати 500 с[а] pluѕ 200; зашто би[х], дакле, узимао с[а] minus? Али, ево невоље, нема се с чим дотле доћи.

Откад је год Тријесте на свом месту, у боље време за ме није у њега могао доћи господин Варлаам, росијски архимандрит, с намеренијем за поћи у Италију. Обештава ми платити да пођем с њим и да га поучим [и]талијански. Не иштем никакве плаће; обештам се бити с њим сву зиму, само из Ливорна да ме отправи на пролеће у Цариград, гди знам да се францески и [и]талијански језици, навластито кад и[х] ко с греческим уме предавати језиком, добро плаћају. Не знам од нас двојице ко је себи за веће шчастије вмењавао: он ли, што ме је ту нашао, или ја, што се он ту у таковим мојим замршеним опстојатељствам на ме намерио. Заисто, да смо се задуго распитивали и тражили, боље не би се могли напитати и наћи. Влашки је знао како прави Молдован, зашто је у тој провинцији из детињства до совершенога возраста живио и ту је у прошестој војни Росији лепо учинио заслуге и зато од Велике Јекатарине многоцени на плаветној пантљики крест и господску пензију за живота получио. Што кажем да је влашки знао, чрез то дајем знати да је у [и]талијанском језику на по пута био. Нама[х] у Тријесту почнемо, он мене частити, а ја њега учити. У оваком лепом послу проведемо ту цели божићни пост и таков леп пост не би се човеку за дуга живота омразио. По Божићу — у Венецији карневал. Луди би били кад би у Тријесту стајали! ’Ајде у Венецију! Да нам је и ту лепо било, то свакˊ зна да му се и не каже.

Четвртак прве недеље поста укрцамо се у књигоношњу лађу за Болоњу. Сила божја музиканта и комедијанта мужескога и женскога рода и племена! Преко дан лепо време; такове музике и појања — ван да опет ту. Око неко доба ноћи пођемо кроз широки канал; кад ти ту нападне на нас такова стра[х]овита бура да нико није већ мислио главе на суво изнети. Те музике опет, и тога завијања ко није чуо, нек не жели чути. Да нас срећом јака не одржа лађа, мишљасмо се сви заједно утопити као мишеви. С оваким друштвом утећи, то се зове Харону рећи: мац! Свима сам сутрадан рекао: „Чујте, браћо и сестрице, кад овде шкапуласмо, заисто хоћемо јошт који дан поживљети.” Одавде све из канала у канал на Ферару до Болоње. У овом предивном месту и граду задржимо се до воскресенија латинског; што је год достојно било виденија, како у граду тако и наоколо, све смо видили.

Кад би[х] све хотео описивати какови[х] смо се неисказани[х] и неописани[х] красота нагледали у Болоњи, у Флоренцији, у Пистоји, у Луки, у Пизи и просто у свем оном земном у Италији рају, велика би се књига хотела. Преко високи[х] апенински[х] гора и кроз именовате градове предивне тосканске державе, друге недеље, на наше воскресеније, дођемо у Ливорно, гди отпразнујемо не три дни, него равно три недеље дана. Већ пролеће тихо и лепо, за мореплаваније најлепше, но нами се Мучно растати. Али што мора бити, то ваља да буде. Нађе се корабаљ за остров Хиос. Мој љубими архимандрит Варлаам плати за ме капетану за превоз и препитаније до тога острова и, баш излазећи из корабља, гди ме је допратио био, метне ми у џеп прослука сам својом руком 12 венетски[х] цекина.

Капетан корабља, Дубровчанин, поштено ме је и господски содержавао. Овај, имајући своји[х] дела, у различна се места навраћао, како у Корсику, у потом земљетресенијем разорени град Мисину у Сицилији; прођемо и покрај горе Етне, гди целу једну ноћ нисам хотео лећи, за нагледати се онога чудеснога виденија. Двадесетпрви дан од Ливорна угледамо остров Хиос и тај дан уљеземо у пристаниште града.

Да сам хотео, могао би[х] тај час у други корабаљ прећи за Цариград; но, уверавајући ме капетан да се ту сваки дан може пригода за то место наћи, намислим остановити се овде који дан за прегледати тај предивни остров. И будући да против свакога намеренија и чајанија, наместо десетак дана случи ми се пребивати ту равно толико месеци, а зашто се то случило и што сам у то време чинио? На[х]одећи достојно Вашега љубопитства и подугачкога описанија, закључавам ово писмо, пребивајући и пр[очаја].

У Берлину, септ[ембра] 30, 1788.

Извори

Антологија српске књижевности [1]

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Доситеј Обрадовић, умро 1811, пре 213 година.