Уздаси Мандалијене Покорнице/Уздисање седмо
| ←Уздисање шесто | Уздаси Мандалијене Покорнице Писац: Игњат Ђурђевић Уздисање седмо |
Уздисање осмо→ |
У љубјењу[уреди]
Ако може кâ ствар бити
од вишњега виша вијеку,
тој се има љубав рити
коју носи бог човјеку,
покли она свако у вриме
њим господи, влада њиме.
Нарече му: „Свијет настани“,
кад из ништа вас свијет сину;
нареди му: „Свијет сахрани“,
а он пригну сво'у висину;
хтје да у трудијех чезне и преда,
хтје да и умре - умрије уреда.
Тијем све што смо, све што имамо,
све што уфамо ми највруће,
милостиви дар је само
те љубави свемогуће,
кâ од нас неће даре на те,
ван љубјења, ине плате,
велећ: „Теби с небом ове,
о умрли, звијезде огњене,
све што лети, ходи и плове,
све што рађа, цвјета и зене,
теби блага сва без броја,
мени сама љубав твоја.
Љуби, љуби, покли тако
од блажена стећ ћеш име;
разгледај ме помно и ако
нијесам лијепа, не љуби ме:
божјем срцу хћи сам права,
покој, урес, дика и слава.“
Она тако, тако и за њу
вапе уједно сви ње створи,
чијем замјеру кроз свакдању
сваки умрле лицем кори,
чему од себе сво'у највећу
не љубећи чес одмећу.
Али Евријенка мâ љувена
тач нехарно дни не траје,
нег свеђ љуби обљубјена
већ нег онда љубила је,
кад бог ријечи сво'ом прослави
жесточину ње љубави.
Она, за увијек не доспјети
љубав и ш њом болес прику,
издјељани крс распети
и крваву божју слику
(ах милости!) по све часе
грли, гледа, храни уза се.
Уприје једном у њ, затијеме
диже поглед к небу узгори,
тер да гласом срчанијеме
скровну усилнос изговори:
„Оди учи се права (кличе)
љубав, рајски љубовниче!
Нека мисли тве болести,
нека пази ране твоје
и разбира помном свијести
тве притешке непокоје
тко год жуди знат, мој боже,
што је љубав и што може.
Твоју љубав нека мјери,
тко нехарнос му знат хоће;
му нехарнос нек замјери,
ме свевоље, смјенства и злоће
тко год опет знати хаје
да твâ милос неизмјерна је.
Кроз љувено ах јаох чудо
и кроз твоју облас многу,
ах да икако, мâ разблудо,
притворит се у те могу,
у те трудна, у те бјена,
опсована, израњена.
Нећу, нећу среће друге,
мука ми је сама драга;
нећу, нећу бит без туге,
видећ тебе тужна и нага;
нећу живјет, да ни умријети,
за труд смртим не доспјети.
Ну што је ово? Кад смућене
сузе лијевам ја скрушена,
болес моју тјера из мене
њека у сузах слас скровена,
и што сузим већ наприједа,
мним да лијевам сузе од меда.
Ах кô у мени промјењива
иста жалос нарав своју;
радујем се жалостива
и мучим се у покоју;
ћутим, ћутим ах задости
рај у паклу ме горкости.
Ну ако уживам, што се болим?
кад се болим, чему уживам?
за ме тешке злоће молим,
а у молбах мир откривам!
Ах видје ли тко досаде
трудан покој, слатке јаде?!
Ну заисто радос ћутим,
ер је у плачу моја утјеха;
заисто болим тугам љутим,
ер споменом мрем од гријеха
уцвиљена, радостива,
мирна, јадна, мртва и жива.
О мој боже, сад знам што је,
што су туге ме веселе,
ер с љувезни цвијелит твоје
људском срцу драже 'е веле
нег уживат све највеће
подсунчане чести и среће.
Тко се боли, ер те увриједи,
љуби тебе, боже прави;
а тко љуби тебе и слиједи,
ћути у твојој рај љубави,
ер на небу рај истини
твоја љубав сама чини.
Тијем кô горка вода од мора,
колико се мучи и ходи
по заходу шупљијех гора,
прем толико слађа исходи,
тач с љубави трудећ твоје
слатке ћутим непокоје.
Мисли, о душо, врху свега,
кад је слатко тач цвилити
и трудити рад вишњега,
ш њим уживат што ће бити,
кад у двору привишњему
ш њим се здружиш слична њему?
Кад се у њега приобразиш,
у њем, по њем, ш њим блажена,
и урес његов дочијем пазиш,
мреш од сласти затрављена;
ну не умираш, ер слас така
вјечни живот дат је јака.
Што ће пако? Ах разметни
страшни понор вјечнијех штета;
трјесковити плам осветни
врз' из руке, правдо света;
врз' оружја твоја огњена,
о расрџбо божанствена!
Чему да су справне увике
смеће, срде и погубе
за педепсат одметнике
кî доброту тву не љубе,
кад педепса може рити
највећа се - не љубити;
не љубити тву љепоту,
кôм све 'е лијепо што лијепо је,
за кôм гори у животу
свеколико, добро што је,
ку за стећи доста 'е хтити,
за знат, доста јес жив бити.
I наћ ће се тко ће рити:
'Трудно ми је љубит бога!'
Веле 'е трудње не љубити
изглед добра, знај, свакога,
кијем живемо, кијем ћутимо,
кијем љубимо, кад љубимо.
За наћ злата, копно и море
по све стране нагло оптјечеш,
ријеке одвраћаш, цијепаш горе
и у гроб тамни још жив течеш
подносећи становито
мразе у зиму, сунца у лито.
Роб се ствараш за узит више,
за бит дворен, инијех двориш;
твоје у мислијех срце издише,
стинеш сумњом, жељом гориш;
трудиш за стећ дни веселе,
за не патит, патиш веле.
За моћ драге ке љепости
жељнијем ступом у скут доћи,
трајеш дугој у горкости
тамне данке, трудне ноћи,
купујући (што 'е најгоре)
на твој пјенез тве прикоре.
За усплодит тве баштине,
мећеш ваздан зној и благо;
за притећи знањем ине,
у тми душиш вријеме драго;
срећу у боју за стећ бољу,
гинеш с срећом твôм на пољу.
Ах не иде се по пучини,
ни се у муци дух сатира
за наћ љубав, која чини
души у нашој плод од мира,
кâ сладостим сво'е разблуде
тажи умрле бриге и труде.
Исток обит ах није тријеби,
подне огњено, стране од снијега
за стећ љубав, кâ стан себи
срца уздржи сред нашега;
љубав од нас далек није,
близу 'е, с нам је и у нами је.
Мајка 'е нарав у нас стави,
да 'е свеђ наше битје справно
љубит створца од нарави,
дочијем љуби што 'е наравно,
и допремо да до њега
по љубави свијета овега.
Тијем свијес наша нејма мира,
кад свјетовну љубав слиједи;
свуд се врти, свуд простира,
преда, гасне, сахне и блиједи,
праву ер свху на свијет оди
сво'е љувезни не находи.
Плам у дрву свезан стоје
нејма покоја од ничеса,
свеђер гледа мјесто своје,
ке је гори крај небеса;
тако и пламен наш најлише
оди стојећ хлепи више.
Реци: 'Нећу већ жив бити',
ну не реци: 'Љубит нећу',
покли не мож нег љубити,
докле год си жив; и ријет ћу
да и љубит још присто би,
тој пристање љубио би.
Ми смо љубав, и у човика
што је душа, љубав то је;
душа с хтијењем није разлика,
хтијење и љубав знај да исто је;
дакле осудит мож праведно
душа и љубав да 'е све једно.
Заисто тко год живе и чује,
не би био жив на свијети,
да штогодијер не дјелује
или тијелом ил' памети;
ну дјелово не вику би,
што дјелује да не љуби.
Дакле, када у нарави
живот је исти дјеловање
и кад наше без љубави
свако дјело гре на мање,
поправ ријет се живот има
сама љубав умрлима.
Ето срце свако у броју
од љувенијех сужањ иде,
и премда сви љубав своју
различнијеме путом слиде,
једна 'е сврха - сладос њеку
ћутјет, кад што љубе стеку.
Бродар с вјетрим во'еват ради,
тег земљаку јес од воље,
бојник страшној у завади
црном крви масти поље,
љуби уцвиљен дух забаву,
роб слободу, госпар славу,
љепос жена, младци радос,
свјетну ставнос свијести сиједе,
мудрознанци хитру сладос
урешене' сред бесједе,
пустош ловац и планину,
свјетлос путник, гусар тмину.
Тако свак је љубит обро
што мни добро да 'е човику:
њеко љуби право добро,
њеко од добра празну слику,
једни свјетлос, друзи сцине,
кô за злато, за дан тмине.
Тијем кад према добру само
ми опћимо љубећ ити,
веће добро већма имамо
искат, слиједит и љубити,
ер ствар бољу слиједе и желе
и исте звијери вруће веле.
Да кî труд је љубит бога,
ко'и је добро свијех добара,
ко'и пун добра безмјернога
све што 'е добро добријем ствара,
нек доброта наша 'е свака
сво'е доброте слика и зрака.
Кад зрак сунца неумрлога
твој притеже поглед ласно,
дали бит ће мука многа
исто слиједит сунце јасно
и упутит све тве воље
на оно добро ке је боље?
Пак, о душо, ти љубећи
мож и не стећ добра умрла;
бога не мож нег свеђ стећи,
кад га узљубиш жељна и хрла;
ер исто је срца из свега
њега љубит и имат њега.
О чудеса од љубави!
Душа, о боже, мâ горућа,
чијем с твôм вољом сво'у састави,
створила се свемогућа,
и с тво'ем хтијењем нераздиона,
све што можеш може и она.
Ер свемогућ тај се вели
тко с хотјењем моћ једначи,
који може све што жели,
с дјеловања свеђер јачи,
и кî могућ што 'е хтјет обро,
само хоће све што 'е добро.
Така и ја сам, тву драгоћу
љубећ, срца кôм приможеш;
све што хоћу могу, ер хоћу
само што ти хоћ и можеш,
и ер тве хтијење хтијење 'е моје,
моје и свако тве дјело је.
Хоћ ме увијеке педепсати?
Ја то уживам, ја то хоћу.
Хоћ ми у рају мјесто дати?
Прид тве лице жељно доћ ћу.
Хоћ ли у ништор да се обратим?
Уништење ме не кратим.
Хоћ ли стварат свијете нове?
хоћ рашчинит твâ небеса?
хоћ врх земље пролит ове
сву пучину тво'их чудеса?
I ја кроз му љубав многу
све то у теби хоћу и могу.
Ах што љубав твоја у мени
од порода још не поче,
о мој рају божанствени,
мога плама лијепи узроче!
Зашто касно душу у моју
пригрлих те, мој покоју?!
Зашто опаки ја свијет љубих
без памети, без потребе?!
зашто драго вријеме изгубих
у ке љубит могох тебе?!
зашто истратих вај њекаде
у таштинах данке младе?!
Ах кâ тамнос свијес ми угаси,
тер се срцу мом не објави
да почетак и сврха си
од створене ти љубави
и свјетовна да сва дика
од дике је тве прилика.
Виђах небо звијездам милим
јакно цвијетјем накитјено,
виђах поље цвијетјем билим
јакно звијездам навезено,
виђах сунце, краља од звизда,
виђах мјесец гди се гизда.
Обраћах се на свјетлости
узмножнога сребра и злата,
гледах пуна разликости
стада од звијери, птица јата
и не познах да је гори
љепши од свега, тко све створи.
Младијех дворâн с драга уреса
ћутећ душу му горјети,
имах уред пут небеса
моју уздигнут мисо и ријети:
'Бог ме љуби над свијем, и има
он бит љубјен нада свима.'
К небу обраћен цвијет видећи
гди се уресом сво'ем весели,
што не рекох: 'Урес већи
мому лицу вишњи удијели;
тијем цвијет кад је харан чему
мâ 'е нехарна љепос њему?'
Пазећ ријеке са свом власти
ит к почетку пут пучине,
гди не хају куд ће пасти,
само да се ш њом сједине,
што не хрљах и ја к мому
јаох почетку неумрлому?
Бистре воде ромонећи
без пристанка тебе зваху,
тебе вјетри, кî пршећи
ливадом се пролијетаху,
тебе у мору народ нијеми
и мучећи казаше ми.
Да си уредан над иниме,
ред од ствари мени указа;
да си осветан, научи ме
гром огњена пун пораза;
дан је очита твоја дила,
ноћ отајна свједочила.
Ах створење дочијем слиђах,
што не познах тебе тада?
Ну није чудо да не виђах
тебе у створијех створца, када
мој дух гријесим заслијепјени
не виђаше мене у мени.
Ну да и виђах, не хтјех знати
ни обљубит зрак виђени;
и бих крива туј двакрати,
ер бих крива теби и мени:
теби, ер тебе тад не љубих,
мени, ер мене тијем изгубих.
Зато унапријед мо'им жељама
тебе сама за изглед дат ћу,
а свеђ тежијем покорама
мене у мени педепсат ћу,
докле платим, дико од неби,
све што скривих мени и теби.
Згодно вријеме, згодо лијепа,
куд ми утече, вајмех куда?
чијем ја тамна, ташта и слијепа
мњах телеснијех сред разблуда,
не знам како, покој стећи
и рај изнаћ, рај губећи!
I мени се прем догоди
како оному кî 'е сцијенио
да му у ноћи сунце исходи
кад је од муње зрак видио,
из ке пака рани њега
плам од тријеска ненадњега.
Али покли по н'једнијеме
начинима није уфати
да сво'е коло сврне вријеме
и да натраг тијек поврати,
кроз љубјење свеђ врједније
надодат ћу што ођох прије.
Врз' ме у пако и погуби, -
љубит ћу те још и тамо;
ну се у паклу јаох не љуби!
Не знам, не знам, нег знам само
да и сред вјечне пећи љуте
љубит ћу те, љубит ћу те!
Засве у паклу тву доброту
није тко љуби по нарави,
љубит ћу те на срамоту
од пакљене нељубави
и пламом ћу мо'ем сатрти
силне пламе вјечне смрти.
Тебе посред душе огњене
држим за увијек не пустити;
тијем пропасти сред пакљене
сила 'е теби са мном сити,
а кад са мном будеш, мени
рај ће бити јаз пакљени.
Љубит ћу те, мâ љубави,
љубит ћу те, мој покоју,
докле љувен плам растави
мога од тијела душу моју
и тлачећи свијет умрли
с тобом дух се мој загрли.
Славна смрти, смрти блага,
с те љувезни кâ доходиш,
ти си од туге сврха драга,
љепши живот ти доводиш,
паче с власти твôм љувеном
дјелом живот, смрт си именом.
За ријет боље: ти си из раја
живот врху свијех живота;
нејма сврхе, мјере и краја
за'едно с богом твâ љепота,
кôм грађани згар горући
слатко умиру не умирући.
Ах љубим те твом у крилу,
ето издишем, ах јаох боже!
ето плама твога силу
мој поднијети дух не може;
ах сладости, ах љубави,
ах јаох гинем, дух ме остави!“
Тач покорна љубовница,
затрављена дикла света,
свену и паде земљи ница
рајском сласти приузета;
ну је уздигну са свијех страна
од небескијех скуп дворана.
- Сврха седмога уздисања
|