Уздаси Мандалијене Покорнице/Уздисање прво
| ←Штиоцу | Уздаси Мандалијене Покорнице Писац: Игњат Ђурђевић Уздисање прво |
Уздисање друго→ |
У спознању[уреди]
Вјеро света, коју заче
славном ријечи ћаћко славни,
давне истине нови зраче,
новијех слава зраче давни;
бог је сунце рајскијех двора,
ти рајскога сунца зора.
Ти причиста, лијепа и драга
слијепијем нами дан си обичан;
на целов се твој подлага
битјем, знањем пук различан,
и твој слиједећ стијег прибијели,
једно уфа, љуби и жели.
Ти си умрлијем, кад се скруше,
проводица привесела,
кључ од раја, рај од душе,
од крепоснијех душа дјела,
добро очито, скровна истина,
тамна свјетлос, свијетла тмина.
Ах с узрока не другога
негли с тебе просвијетљена,
Исукрста љубјенога
лијепа обљуби Мандалијена,
и човјечку пазећ слику
бога позна у човику.
Она остави грешне путе,
урес врже свога од лица
и сред љути распукнуте
укопа се покорница,
да би у рају пак познала,
што 'е по теби вјеровала.
Тијем разлог је, кад њу појем,
гди у спилах свој гријех жали,
да ме обасјаш зраком твојијем,
ер те хвалим у ње хвали;
у ње слави твâ се крије,
ер што 'е славна, по теби је.
Зато слабијем мо'им пјеснима
твôм ставности ставнос створи,
нек увијеке ја по њима
рајски ловор стечем гори
и мâ трубља с бољом чести
врху звијездâ буде сјести.
Крај франачкијех плоднијех страна
марсиљска се пустош види,
гди од вијека захарана
устаранијем мраком блиди,
а низ плећи бријега стрма
норе лузи пуста грма.
Најеженијех из понора
црне магле љут измеће,
каменитијех врху гора
леже од снијега горе веће,
тер узрасла круни зима
сиједо чело облацима.
Чу'еш из клисур мукло одисат
вјетре и ријеке гди се оре
за потопом сатарисат
села у себе, себе у море;
реве вода и у врлини
плаче распе које чини.
Узмнажају сред слободе
пријецијех звијери стада честа
сво'ем вапајом буку од воде,
својијем страхом страх од мјеста;
режи медвјед, вук завија,
вепар хроче, звижде змија.
Туј гди пуклом под гребени
придушена ноћ борави,
жељно ступај свој храбрени
Мандалијена лијепа устави
и укопа тврде у стине
с сво'ом љепости сво'е кривине.
Љубовница она огњена
његда од људи, сад од бога,
оста свијету приграбљена
силом плама небескога,
тер неумрлој при љубави
свијет и себе заборави.
Иштом лице Језусово
видје и скупљен рај у њему,
кроз горјење чисто и ново
поновљена оста у свему,
летећ свога из пепела
помлађена птица бијела.
Њега држи врху свега,
њега мисли, ш њим бесједи;
њега жива, мртва њега
иште, жуди, двори и слиједи,
и једина ш њим савише
њим одише, ш њим издише.
Коликрат се не засрами
уз гроб сидјет, свој драг гди је,
кô да ради сво'им сузами
тврди мрамор да разбије,
живућ смртном при затвору
веће унутра нег надвору.
Покој наћи јака није,
прави ер покој ње прошо је;
мре, ер не мре, кад умрије
тко би душа душе своје;
и без душе жива ако је,
сама љубав ђуша јој је.
Благи Језус ганут стога
лијек донесе на ње ваје
и ускрснут лица свога
прву сунцем обасја је,
да учитеља славна и жива
навјесницим навјештива.
Ну он кад пође к ћаћку свому
из рођенијех она страна
по прогонству жидовскому
би немило истјерана,
да по мору сионом иште
инострано уточиште.
Али трпећ тој за бога,
прими све за туге мале,
докле с краја евријенскога
на марсиљске ступи жале
и одреди под стијенама
богу и себи живјет сама.
Мркла спила ах кô у себи
њу примећи оста рада,
мнећ да је она сунце с неби,
ке не виђе вик дотада;
ноћ узигра, кад сво'у тмину
од ње лица зрак опсину.
Глуха забит, мрак од спиле,
страх и голет, глад и зима
бише срцу ње примиле,
ер немиле бјеху очима,
чијем плам иште ње пожуде
веће у трудијех истијех труде.
Она од лијепијех цвијет и круна
јур надсива сунце и звизде,
драга, уресна, славна и пуна
части, дворбе, хвале и гизде,
и у направах свијет гиздава
сво'им направам би направа.
Порушена сад у створу
пониженој у одјећи
узе болес и покору
за разговор свој највећи,
за утјеху тугам паче
свакчас туге патит јаче.
Узе изглед она изнова
за направу од прамена
најеженијех у дубова
и у грма расплетена,
а у ријека наук узе
без пристанка ронит сузе.
Видје вихре бит планину, -
удри бичим наго тијело;
изгледа се блиједу у тмину
и бљедилом прикри чело;
плах звијери видје у гори,
и за бога звијер се створи.
Горко зеље и незнано
ње лијепе усти пруди и трује;
питје с плачом измијешано
већма жеђу раздражује,
а поглед јој страши одсвуда
замршена дивјач худа.
Ако 'е икада тко видио
драг перивој пун милине
гди 'е прохаран ублиједио
под удорцим зле године,
кому остави пријека штета
плот без буса, бус без цвијета,
тер под силу тешку одвише
сломјен чемин с русом цвили,
а прикиден горко издише
уз љубицу љубдраг мили,
младе дикле плачу свога
пораз цвијетја љубјенога: -
така је у цвијет сво'е младости
Мандалијена у дну од горе,
чијем перивој ње љепости
хара силнос од покоре,
колико јој душу схара
његда од свијета зла привара.
Злато, кијем се прам дичио,
на свенуто приђе лице;
од уста је тратор мио
узео слику од љубице,
а свакдањи бичи љути
поразише лијере од пути.
Бјеше једном зрак од јутра
просвијетлио врх од хриди,
нека у спили она унутра
страшно мјесто боље види,
и сва скровна њој отвори
страшне од ноћи данак гори.
Прво умукну, пак сметена
кличе вапит у глас ови:
„Ово ли су, Мандалијена,
урешени тво'и дворови?
ово ли су свијетли стани
кијем се клањо зрак сунчани?
Бих госпођа! јасном диком
злато уреси праме моје;
под влаштитом мôм шибиком
славни Магдал робово је;
дворише ме јаох њекаде
дични младци, дикле младе.
Сад, кад вапим гласом мојим,
мени сама хрид се озива;
моје сузе сузам својим
стрма ријека садружива
и неставни вјетри пласи
натјечу се с мо'им уздаси.
Ну разлог је, тко на свијети
по кривинах звијер се учини,
да пустошне сред голети
живе кô звијер у планини
и да није мед људима
тко уфање у њих има.
Право 'е да тко гријешећ узе
међу људем звјерску слику,
међу звијерим ронећ сузе
дође људску на прилику,
ер кајање сво'им сузами
нас и бога враћа нами.
Леле, леле веоми ружна
богу, људем, истој мени!
ах да икако могу тужна
утећ срца вај скровени,
са мном узрок мојијех зала
у пако бих укопала.
Ето стара злоћа клета
сјеном лица пакљенога
мене страши, кори и смета,
и спомена гријеха мога
рања у тешком непокоју
глусијем бичим памет моју.
Све што у веле јур времена
скривих, сад ме снађе уједно;
мâ 'е свијес на ме набуњена,
срце сметено и нередно;
бој, бојница, поље од боја
супроћ мени душа 'е моја.
Пазећ небо сва протрнем,
ер сво'их судâ знам висине;
кад низдоли поглед сврнем,
видим мјесто ме кривине;
кад затворим вид смућени,
гледам грешну мене у мени.
Куд се обратим, све ми узрочи
труд и каже што сам била:
доноси ми ноћ прид очи
ме разблуде, ке је крила,
скровна а забит ме приваре,
ме поруке скровне и даре.
Земљу плешем - она усплоди
цвијетје ме сам дразијем дала;
сунце вели: 'Ти кадгоди
име од сунца јеси имала';
мјесец опет: 'Мојијех зракâ
виђ неставнос - ти би така.'
Звијер сликује му слободу,
моје пусто битје гора,
моју љепос дан на исходу,
ме направе цвијетна зора,
а тврдина хридја овега
мене у злоби тврђу од њега.
Свуд се видим, свуд опако
ме живљење прид мном шета;
суд и судац, смрт и пако
црнијем крилим свуд ме облијета,
и така сам очим мојим,
каква увијеке бит достојим.
Бјежим тужна, нити умијем
знат куд бјежим - бјежим само;
дивјијем мраком лице кријем
по пустињи сјемо и тамо,
клисурами са свијех страна
и страхоћом зазидана.
У немиру, сумњи и смећи
иза стања мијеним стање:
бјежим, али јаох бјежећи
са мном носим ме спознање;
кријем се, али вајмех мени
не кријем се мôј спомени.
Облак кî ми сунце крије,
сунце у плач ме ке рашчина,
плач којему слике није,
слика од смрти, смртна тмина,
мому срцу од старога
спознање је гријеха мога.
Прије облака гром ме опсине,
прије грома тријес ме удара,
прије тријеска ме смрт прикине,
прије смрти ме пако схара,
кад између плача и цвила
споменем се што сам била.
Ах грдоћо ме кривине
штетна, издавна и химбена!
људи блазниш да те учине,
пак их кориш учињена,
да се собом сраме и буду
осудени на свом суду.
Ах сад видим у невријеме,
грди гријеше, варке твоје;
сад срам и страх насрће ме,
кî ме онда снаћ имо је,
кад ме на зло свјетово си;
ах сад познам тко сам, што си!
У ништа сам обраћена
с тебе, ер ти си ништа у теби -
ништа, ер милос божанствена,
душа живот, цијена од неби,
све и само добро од свијета
по теби је мени отета.
Бога оте ми, кî 'е све мени,
а ја остах ништа од ништа,
ништа у добру, ништа у цијени,
ништа у дјелијех свијех годишта,
ништа у свијести, ништа у знању,
у вјечному ништа уфању.
Ер само оно ријет се може
да има у себи битје своје,
што 'е без гријеха, покли, о боже,
добру теби прикладно је;
гријех и грешник тијем ништа су,
ер без добра свакога су.
Ну премда си, гријеше, ништа,
веле чиниш, ах јаох веле!
с вјекувјечнијех ти сједишта
рајскијех дворâн чете бијеле
несмотрно на врат рину
тамнијех огањ у пучину.
С тебе воћком ћаћко први
вас растрова род дошасти;
с тебе огрезну братском крви
земља, и драчам сва порасти;
с тебе умрли куша'у свуда
тешко очинство ваја и труда.
С тебе у водах свијет поплива
и у дажду јур сиону
сва се удуши земља крива,
и с грешником гријех потону;
с тебе потоп згар огњени
цијеле градове искоријени.
С тебе мачи бојни сијеку,
сила, издајство, плијенство мори;
с тебе скровна смрт је у лијеку,
змија, у цвијетју, лав у гори;
с тебе нејма вјеру истину
љуби у војну, ћаћко у сину.
С тебе створац на створење
а на створца створ удари;
првостворно заметење
ти се можеш ријет од ствари,
несклад, неред, немир, штета
тијела, душе, неба и свијета.
Гдје ти приђеш изненаде,
мрчи у нами божја слика,
знање ослијепи, разбор паде
и у човјеку није човика;
још да и бог може умрити,
не успрежеш га погубити.
Кобна звијезда, плам од тријеска,
море, вихри, трешње и куге,
сва свјетовна, сва небеска,
срџба, освете, бриге и туге
твâ бит слика могле не би,
ер што могу, све 'е по теби.
Ријеке селијем, лузим плами,
вихар њивам, вал плавима,
куга тијелу, тријес горами,
кобна звијезда краљевима,
трешња самијем зградам уди,
а ти, о гријеше, свијем, свеђ, свуди!
О гусаре вјечнијех дара,
божје крви распе худи,
вјечнијех штета воћко стара,
која трујеш у разблуди;
о пучино зла свакога,
која узвиреш тја до бога!
О пучино за прождријети
што би, што јес, што бит може;
смрти, кâ мријет, а не умријети
чиниш, да се муке узмноже;
зубљо, кâ си пако стакла,
пакле од свијета, пакле од пакла!
Ер ти паклом пако ствараш,
ти с' плам, ти црв, ти неуфање
да га ти сâм не разгараш
био би пако уживање;
ти сâм кроз тву сјену опаку
заступаш му божју зраку.
I силника толикога
у те, о душо, примила си!
ти ли увриједи бога твога?
ах јаох вајмех, и могла си?
ах мој гријеше, ах зли свијете,
ах кô трнем мислећи те!
Ну злоће ли ме не опрости
кроз приславне сво'е бесједе
Језус, кî ме сво'ом милости
на праведни пут приведе?
да што иштете, јади и смеће,
кад, каква бих, нијесам веће?
О чудеса невиђена!
о мâ чести горка свиме!
иста љубав божанствена,
иста милос вај страши ме
и бој бије несмиљени
мâ честитос супроћ мени.
Јакно бродар кога у тмини
вал узрасто с ноћим рва,
кад се угледа у тишини,
ку му доније зора прва,
још у срцу миран није
мислећ предње погибије, -
мислим старој о кривини
мислим вишњу милос многу
и што Језус за ме учини,
и што учинит за њ не могу;
и знам да тко веле прима
веле вратит вајмех има.
Знам и муку сина бога,
знам и мјерим по начину
величином лијека тога
ме немоћи величину,
и заплатит тај лијек хоћу
сличном муком, - ну како ћу?
Гдје сте, о живе смрти од горе,
вепри огњени, зма'и срдити,
кијех глас стреса сеј поноре
кроз урнебес громовити?
Ход'те пунит с дјела хрла
мном отровнијех пропас грла.
Стијене узрасле, кијех страхоћа
у стрмоглав над мном виси,
грда слико мојијех злоћа,
ке до неба смјенство узвиси,
ах за милос на ме орите
ваше врхе страховите.
Ах отруј се кужну у даху,
повјетарце најмилије,
боли тешке и смрт плаху
сваки одихај мој да пије
и да с трудим смртнијем љутим
без усмртја мријет се ћудим.
Без уфања зоре драге
стисните ме, ноћне сјени!
све некобне, све неблаге
истјечите, звијезде, мени!
буди чемер сва дубрава,
чемер вода, чемер трава!
Згар крвавијем мени облаком
кршите се око чела
с буком, с треском, с смећом сваком,
дажди од огâњ, гради од стријела,
и живота од мојега
поразите до биљега.
Створи дрази, худи створи,
кî мом гријеху друзи бисте,
помоз'те ме у покори,
кî ме у злоћах помогли сте;
створца увриједих - набуњени
устаните супроћ мени!
Ах несвијесна! ах јаох ткога
према твојој кличеш злоби,
кад педепсом гријеха твога
створење се срамило би!
Толико си, Мандалијена,
с тво'их кривина потиштена.
I чудим се на ме од грома
гласом да се свијет не опријечи,
вапећ: 'Жеље тве веома
поносите јесу и ријечи:
охоле се срећом друзи,
а твâ охолас расте у тузи.
Звијери, вихре и трјескове,
повјетарце, земљу и море
заман, заман твој глас зове,
да те затру, да те уморе,
ер све ствари подсунчане
на виша су дјела обране.
Море 'е створно, да 'е довика
изглед створца величини;
круна 'е небо, тријес шибика,
пристоље му облак чини,
сликује се посред тмина
своја отајна краљевина.
Звијезде очи његове су,
кијем бди више свога створа;
кад се јази вјетрим тресу,
туј се јакос сво'а затвора,
а у хриди зламен стави
непомичне сво'е нарави.
Стави у горе скот несвијесни,
да учи страх нас од небеси;
да његове зрак љувезни
сива одасвуд, он уреси
китам воћа, цвијетја и траве,
поља, ливаде и дубраве.
I они да сво'у час забуду
и поцрне свијетло лице,
тер крвници тамни узбуду
тач погане издајнице?
Не, не вику! ти буд' сама
за педепсу тво'им злобама.
Тебе тобом мучи и рања',
ти буд' сличан пораз теби;
црв смрдећи од спознања,
кî се од гријеха заче у теби,
педепсање прилично је
за погане душе твоје.'
Мним да вели свијет ми овако,
и не, вајмех, без разлога:
'Ја злед, ја смрт, ја сам пако
мога срца жалоснога;
ах јаох кривцу кî се каје
кривина иста педепса је.
Педепса ми гријех исти је,
од педепсе тежи сада,
ер педепса проћ умије,
ну кривина не никада,
која вајмех по све вријеме
сво'ом споменом мучит ће ме'.“
Доспје и уфат узе пака
вишњу помоћ, кад то изрече,
знајућ црна ван облака
вјечне сласти даж да истјече
и спознање да је од злоба
лијек и рана у исто доба.
- Сврха првога уздисања
|