Уздаси Мандалијене Покорнице/Уздисање пето
| ←Уздисање четврто | Уздаси Мандалијене Покорнице Писац: Игњат Ђурђевић Уздисање пето |
Уздисање шесто→ |
У размишљању[уреди]
Благо онему кî од свијета
из замјере сеј створене
вади, јакно пчела из цвијета,
мед божије успомене:
куша он битја дио рајскога,
ер свеђ гледа свијести бога.
Тијем је у трудијех и у горкости
Мандалијена сво'ој честита,
дочијем, вишње од љепости
љубовница огњевита,
ствари у свакој без пристања
њу размишља, срета и клања.
Примаљетје лица свога
бјеше изнијело дику уредну
и с ступаја сребрнога
дигло ријекам оков ледну
пошиљући их по простору,
да урес његов гласе мору.
Индје медни пјет славици
чујаху се најмилије,
а марсиљској по литици
помлађене цичат змије
и кршит се низ гребени
вепри блудом ражежени.
Позна и дикла да 'е прољетје,
ер ноћ јача прикр'је доли,
када међу ријетко цвијетје
гора бусјем узрохоли
и узбукну згар на стијени
по чесвинах трн сплетени.
Низ хрид разбјен снијег пјењаше
ријеком бјежећ топл'је лито,
снажнијем вјетрим јектијаше
шупља процијеп громовито;
влага облаком дима крута
маглијаше размрзнута.
Примаљетје кад видећи
и ш њим мјерећ грду спилу,
немио посмијех за јад већи
пусти плачна вил под силу
тер овацијем себе сама
корит узе бесједама:
„Ето радос драгу свуда
поновљена нарав плоди;
љепос, покој и разблуда
по ливадах танчац води;
у љувезни слаткој горе
звијезде, небо, копно и море.
I ти из гроба ход' овога,
вијенце кити, бери цвијетје
и обасјај лица твога
примаљетјем примаљетје;
знаш да њекад драго твоје,
Мандалијена, вријеме ово је?
Знаш, кад славиц ста пјевати,
мнећ да у теби зору срета,
кад за тебе целивати
вјетриц целов пусти од цвијета?
кад сунчани цвијет гледо је
мјеште сунца очи твоје?
Хоће ти се да не ослабиш
запуштену драгос твоју,
да још богу душе грабиш
и придружаш к старом броју,
да твој скровен не мре у теби
штетан урес земљи и неби.
Хоће ти се, о грешнице!
ну став' памет излазећи
да не омркне дану лице,
грешни пако твој пазећи,
и не прође зимно у битје
прид страхоћом твôм пролитје.
Младо љето как' и прије
за те не гре с истијем редом:
проз сузе га најгорчије
друзијем пази сад погледом,
узми с срцем сад другијеме
друге мисли друго у вријеме.
Ах прољетју примјерена
њекадашња мâ љепости,
је ли с тебе наћ времена
ке ми прође без жалости,
кад све земље сред покоја
непокојна 'е душа моја?!
Дали био дан, ноћ за даном,
примаљетје, љето и зима
и с промјеном подсунчаном
свако доба вајмех има
свеђ у цвилу без промјене
и оставит и наћ мене?
Плачем љети, што не изгара
ш њим за вишњем мој дух ови;
плачем, што мâ болес стара
с прољетјем се не понови;
плачем зими, покли моје
сунце од мене далеко је.
Плачем плодно воћа у вријеме
мога срца неплодности,
плачем мраком прид ноћнијеме,
што не свиђам мој гријех дости;
плачем у дан, свијет пазећи
узрок тешкој мôј несрећи.
О прољетна дико мила,
кâ бисернијем росам дразим
и руменом ружом крила
вјетрицима китиш блазим,
кâ свијем благом ресиш лице
земље, од неба вјеренице!
лијепа младости од времена
навјеснице мира угодна,
од покоја разблуђена
срећни узроче, мајко плодна,
земље уфање, круно од љета,
слико од раја, рају од свијета!
вријеме небу обљубјено,
с којијем поче свијет створени,
вријеме свето и блажено,
ке наш откуп заче опћени,
вријеме, ке бог крви уреси
над уресом свијех небеси,
ах блага ти чес је твоја,
гди с створењем свијем уједно
славиш хвалам, а без броја,
краља од свијета тач наредно
и свједочиш у радости
моћ његову твôм љепости.
Земљу с небом, крај с валовим
с твога мириш ти дохода;
паче звијездам трептиш новим
у прозрачном лицу од вода,
да се огледа згар и гизда
звијездâ у зраку зрак од звизда.
Ти божанству неизмјерному
врх отара свијета овега
у зеленом скуту твому
носиш први плод од свега,
тер му ужижеш на час гору
љепшијем зраком сунце и зору.
Ти жубериш с меденијеме
славицима привишњему,
одисањем мириснијеме
цвијетју из уста дахнеш њему
и од цвијетја с тисућ очи
зрчиш сунце рајске источи.
А у мени свакчас јача
ах јаох расте зима плаха,
вихри од смеће, дажди од плача,
магле од сумње, громи од страха,
мраз у срцу, а у свијести
надмен облак свијех болести.
Не завидим ну никако
лијепо доба твојој срећи
да вишњега љубиш тако
и мој кориш лед горећи,
нег те молим, кроз тве пламе
да га љубиш већма и за ме.
Ну се тужим теби а на те:
чему успрежеш мени сада
злу замјену сличне плате,
што те уживах зло њекада?
чему, премда у спомени,
слас икакву даваш мени?
Тијем помећем срца из мога
мислит твојој о љепости
тер из скута збирам твога
све што могу наћ горкости;
теби остављам што драго је, -
што 'е болесно, мним за моје.
Мој звизд змајски - твој глас птицâ
буд' ти у сјенци - ја сред јаме,
мој чемер је - твâ травица,
за те русе - драча 'е за ме,
с тобом тихи вир - са мноме
воде ке се низ хрид ломе.
Ето одијелих твога из крила
што подобно, знам, мени је,
а твâ добра слатка и мила
нек ужива тко умије
бога славит његовима,
а не вријеђат, даровима.
Паче за моћ, кô је тријеби,
све у душу дозват јаде,
мислим све што вишњи у теби
подније за мој гријех њекаде,
и понављам све спомене
ме радости за ме убјене.
Ах тве вријеме неоцкврњена
мом Језусу заније љета;
ти почетак свијех времена
сврши створца непочета
и кроз смртни труд најгори
с свијета отјера тко свијет створи.
Твоје трње би његову
ке приславну главу проби;
по немилом твом дарову
оштро прутје пут му озноби;
на ком стече смрт приљуту,
дуб се узгоји твому у скуту.
Твоја зелен би најближа
ку поштрапа зној крвави;
пет кладенац пусти с крижа
по твојему цвијетју и трави;
тво'и вјетрици, чијем издише,
свој покоњи дах примише.
Тијем мрзим те, о притамни
стренитељу драга мога;
али 'ер и ти свену и стамни
грозно плачућ мртва бога,
драг си опета тужној мени
кô мој сличан друг љубјени.
Драг си, ер цвијетје би тве у доба,
кијем му мртву ране искитих;
драг си, ер никну славно из гроба
рајски твојијех цвијет у цвитих;
драг си, ер доније твоје уз цвијетје
љепше душам он прољетје.
Драг си, драг си, ер мени се
најприје ускрснут мој гиздави,
перивојник чинећи се,
сред зелени твоје објави
и каза ми сво'е сунчане
процвјетале славом ране.
А надасве вријеме драго
ти си и драгос без процјене,
ер сликујеш вјечно благо
од милости божанствене
и прозирам у лијепому
све ме добро лицу твому.
Ах ничему прем кô теби
не може се примјерити
божја милос, кâ под неби
душам рајске вијенце кити
и свôм власти ствара увике
од грешникâ блаженике.
Милос с сласти нераздиона,
а ти од земље разблуда си;
ти трјескове зимње, а она
вјечне освете пламе гаси:
њом се наша свијес понови
како тобом вас свијет ови.
Ти си од воћа дошастога
племенито срећно уфање,
она од блага неумрлога
прикообилно обећање;
ти си плоднос копна и мора,
она од срца и од разбора.
Тобом пусти луг се одива,
њом дух свакој у крепости;
тобом цвијетје, њом се ужива
лијер од прве праведности;
ти дан кажеш разведрени,
а она бога без засјени.
Ах што 'е без ње душа? У тмини,
црна и слијепа у погледу,
дуб неродној на пржини
и перивој сух на леду,
и у обличју самом жива
вјечне смрти сјен страшива.
Што хоћ чини, мукам свима
печали се, сахни и блиједи,
све страхоће дај очима,
свијем чемером уста озледи,
једну у мисо скупи и стучи
све што рања, смета и мучи;
придај тијело, за у прах стрти,
гвоздју, хридју, лаву и змају;
мри, не умирућ, дугом смрти,
напријед кушај пако у вају:
за те небо нејма плате,
кад није милос вишња уза те.
Наша правда сваколика
прид вишњим је потиштена;
сама милос ње је дика,
ње достојнос, снага и цијена,
којој самој плату одвраћа
бог, кад нашу правду плаћа.
Ово 'е милос, очистјене
кôм умрле бог драгује
и жестоко њих љубјене
к свому срцу придружује:
дар највећи згара она је
кî повољно бог нам даје.
Ријех повољно њу подату
вјечне из руке створу свому,
то јес не за дуг и плату;
ер бог држан није ниткому;
и кад милос бог исти је,
тко да умрли достоји је?
Ну засве тој, за њу стећи
ку достојнос и душа има
и дар таки од свијех већи
не дава се лежацима;
дјелу'е и душа, ну прем мало,
божја помоћ све је остало.
Дјело, ер воља људска нага
богостјечно творит не иде,
ако вјечна помоћ драга
у дружбу јој згар не сиде
и не чини да би устала
ње нејакос гријехом пала.
Така помоћ свеђ нас гледа
и крепости ке творимо,
не само нам заповиједа
негли и чини да чинимо,
поџижућ нас скровнијем плами
и дјелујућ поред с нами.
Притјече нас, нек хоћемо,
дружи, да прав пут познамо,
потпомага, да можемо,
слиједи, нека круну имамо
и држимо неизгубјено
доброхтјење божанствено.
Она дата хтјењу и свијести
вазда вјеру најприје буди,
пак за заклад рајске чести
вишње уфање ставља у људи,
докле уздигне прилијепога
њих на љубав ћаћка и бога,
тер узрочи да они творе
све рад бога љувезниви;
и кад згријеше, мру с покоре,
само ербо су богу криви,
и засијеку све на свити
прије нег бога изгубити.
Тада им љубав с своје стране
бог на љубав враћат хрли
и особно на њих гане
сво'е љувезни плам неумрли,
тер сред срца милостива
радосно их пригрљива.
У ријеч једну: поглавита,
ку ријех, милос приблажена
ино није нег честита
наша љубав згар љубјена,
друм рајскога узлазишта,
по кôј све смо - без ке ништа!
Ово 'е милос, кôм се уреди
и просине дух изнова,
кô краљицу тер њу слиједи
дворба изврснијех од дарова
и кô своју мајку грле
честитости све неумрле.
Она душу кити у лицу
славом која не заходи,
и њу срећну вјереницу
к љубовнику рајском води,
перницу јој пирну тере
у божјему срцу стере;
справља у гоју њој неизречну
звијездам зграђен стан врх тога,
дава 'ој за пир радос вјечну,
рај за дружбу, за дар бога,
а за пород у драгости
вјечне у срцу вир сладости.
Она обраћа злобне и криве
у праведне, чисте и нове,
слуге у краље, мртве у живе,
противнике у синове,
бијесна у знана, туђа у свога,
земљу у небо, људи у бога;
богу узмнажа цркве и сцјену,
црквам свете, светијем знање,
знању круне, крунам цијену,
цијени вјечна непристање,
непристању све једнага
даре, части, среће и блага.
Она отајства и затворе
очитује од небеса,
разјазива све поноре
најдубљега скровна удеса,
тер у њ славној у слободи
пророчанске свијести уводи.
Ако ужива сред жалости,
светац, тер се рања и прли,
ако с зрелом храбрености
мријет за вјеру дијете хрли,
ако вишњем вил помњива
чисту љепос посвећива,
ако плешућ моћ наравну
чудотворник сваки објави
свемогућство њеко и славну
врхнаравнос у нарави,
твој је даров, о милости,
срећни исходе свијех крепости!
Хћери срца божијега,
слатка утјехо наша уздана,
књиго очинства најљепшега
божјом крви потписана,
цијено од среће рајске свете,
од блаженства ставни увјете!
ах милости, сиди у мене,
сиди, покли не иштем ино
нег да сузе ме скрушене
прими добро ме једино
и болести моје и труде
благијем лицем позрет буде.
Светијем чуда и све остало
дај, прид тобом кî све могу;
мојој души снаге мало,
принехарна да није богу,
да покорне јаде ове
може поднијет и изнаћ нове.
Честитости вјечне нећу,
с кôм се дружиш ти свудијере;
сваку остављам чес највећу
и божије зрак замјере,
и за љубав драга мога
одричем се раја истога.
Мâ је жеља, мâ је одлука
неплаћено за њ јадати;
буд' мâ њему драга мука,
нек мој живот за свеђ пати;
не иштем плате: мâ плата је
он да ужива на ме ваје, -
он да ужива с најтежега
боловања мога овамо;
и ако уживат жудим њега,
уживат га жудим само,
ер сво'а драгос милостива
уживана бит ужива.
Заросите, о небеса,
на ме милос дара угодна,
да процвјета из ничеса
мâ свенута свијес неплодна
и у прољетно зене вријеме
примаљетјем небескијеме.
Ово 'е доба, кад приљута
божја мука гријеху одоли,
кад вашега земљи из скута
највећа се милос проли;
ах доба ово буд' вашима
плодно и за ме даровима.
Виђ тве среће, Мандалијена!
примаш милос њу желећи:
што 'е нег милос жеља огњена
којом милос жудиш стећи?
Ето, дочијем жељно цвијелиш,
желећ примаш све што желиш.
Буди што хоћ - мисо мâ је
свеђ уздисат сред немира;
у милости тко мни да је,
тај од себе милос тира;
ах без сврхе плачна у лицу
сцијенит ћу се за грешницу!“
Рече и врже мисли које
доносаше сумња мила,
иштућ чијем би срце своје
жесточије ражалила,
тер подобно свијес обрати
божју муку разбирати.
- Сврха петога уздисања
|