Уздаси Мандалијене Покорнице/Уздисање шесто
| ←Уздисање пето | Уздаси Мандалијене Покорнице Писац: Игњат Ђурђевић Уздисање шесто |
Уздисање седмо→ |
У пожаљењу[уреди]
Јес тко вели, још да није
човјек први сагријешио,
да би с десне син божије
на се људску пут ставио
за прославит с сличне слике
поднебеске праведнике;
а ер брзећа на гријех љути
наша нарав правди оприје се,
не само се вишњи упути
негли и тешку смрт поднесе
и приказа све што има
за драг откуп потребнима.
Тијем својећи ми грешници
што нам могу завидјети
исти, ријет ћу, праведници,
имамо се срећн'ји ријети
и блажене зват кривине
ке нас толи срећнијех чине.
Тер тко тужиш, ако одвеће
кунеш туге ке гријех роди,
обазри се и на среће
ке за собом злоћа усплоди,
и узвишуј неизречено
милосрђе божанствено.
Паче за лијек свеђ понавља'
спаситеља мртва у свијести,
кô вил која жељну здравља
божје у ране мисо умјести,
и све овако каже редом
божје муке сво'ом бесједом:
„Ах кâ би ноћ она црна
и пакљене црња од ноћи,
кад худопска несмотрна
влас завидној у страхоћи
посла људи врловите
да с приваром бога ухите!
Кад жалосној мајци и мени
Иван плачни једва изрече
да разговор наш жуђени
у целову пораз стече
и да љубав божанствена
оста оружјем сво'ем рањена.
Ја тијем гласом стрена у смећи
падах без снаге и без моћи;
кад дјевицу мријет видећи,
појавих се за помоћи,
да не умре с непокоја
божја мајка, мајка моја.
Врућијем сузам повраћену
тјеших и ја жељна утјехе:
'Он повољно, ријех, жуђену
смрт за умрле срета гријехе,
драга мајко, при потреби
схрани живот синку у теби.
Он твој живот за свој броји,
ер свој живот већ свој није;
вас свијет грешан њега освоји
за свој живот давно отприје;
немој, мајко, твој род свети
да узбуде дваш умријети!'
Она к небу с горке боли
уздигнуте држећ очи,
толи уредан, сладак толи
ставнијем лицем вај свједочи;
да бит може вај у рају,
рај би таком био стан вају.
Кад се освијести, рече: 'Је ли
мом прилична непокоја?
Урес паде мој весели,
паде вајмех круна моја
и с тобом се, ах мој мили,
све ме добро вику одили.
Али ер твâ сам по милости
мајка а слуга по нарави,
све подлагам верно дости
твом послуху мељубави;
што хоћ, хоћу: умри уреда...' -
ну ријет: 'синко!' плач јој не да.
Пак гди тужна ја мојими
и ње тугам мрем и блиједим,
обраћа се велећи ми:
'Ако живот хоћ да слиједим,
мâ придрага, док је вриме,
к мом животу садружи ме.
Ход'мо, ход'мо, Мандалијена,
пут солимскијех худијех мира
гледат чуда невиђена,
гди бог човјек сад умира;
ход'мо уз своје учит ваје
коли љубав могућа је'.
Ријех јој: 'Мајко, не прилага'
ах твом труду труде нове!'
Одговори: 'Моћ ми и снага
с замјере ће доћ његове.'
Ријех: 'Твој ће га вид поразит'. -
'Драго 'е, кличе, дразијех пазит'.
Одбесједих: 'Ах нећ моћи
проз оружје допријет к њему'.
Одговори: 'Љубав проћи
може и к небу највишему'.
Тад заглавих: 'Мајко, ево ме;
хоћ ли и на смрт, грем с тобоме'.
У то изнесе зора блиједа,
не знам како, плачне зраке
и не уступи дан с погледа
страховите ноћи опаке,
у кôј оста ухитјено
рајско сунце божанствено.
А ми из бијеле Бетаније
сред Солиме крвне и љуте
улазимо обједвије
јаднијем лицом поникнуте,
гди се здружи нам смућена
правовјернијех чета жена.
Мукли жамор свуд сретамо,
свак се шапће, све је у смећи
и очиту јаох гледамо
свуди нашој коб несрећи:
напријед, назад срну прици
с грађанима редовници, -
срну, ал' им се срце тресе
блиједо с згоде ненадане:
жуде видјет, а страше се
гледат руке те свезане,
ке сву нарав толицима
запањише чудесима.
Узбуњена посред града
уцвиљен нас Петар срета,
пун печали, бриге и јада
зарад свога гријеха клета,
црнијем прахом по све стране
праме посут искидане.
Слијеп од суза једва каде
богородну дјеву позна,
дође и прид њом ница паде
вапећ с ријеком плача грозна:
'Скривих, мајко, и драгога
јаох затајах мештра и бога!'
'Ах Језусе, дико од раја
(ријех уздижућ руке обоје),
најдражи те друг затаја,
целовом те други издо је:
у што уфати већ теби је,
кад те иста љубав бије?!'
Покријеписмо старца блиједа
дружбом цвила већ нег ријечи;
питасмо га да сповиједа
сваки од ноћи створ најпречи,
а он казати све поредом
уздахнивом ста бесједом:
кô придраги наш изморен
цијећ крвава зноја и муке,
избјен, смуцан, псован, корен
би неправди дан у руке
и свијет видје приклонита
на свом суду суца од свита,
кî тежега цијећ пораза
смиони замах и слободни
врх рајскога свога образа
од гвоздене руке подни
и текућа крв низдоли
по славном се лицу проли.
Ах прије негли тач сакриви,
што не усахну, зла деснице?
Мним да усахну, ну да оживи,
кад присвето тегну лице,
ке виђењем самијем врати
живот душам толикрати.
К тому Петар још изрече:
'Стопрва се дан забијели,
кад су њега у двор прече
прид пристоље римско одвели,
а ја отходим на најгору
сличну злоћи мôј покору.
Грем, о мајко, грем цвилећи
и разбирућ ме прикоре,
неприставно мријет болећи
у најдубљој хриди од горе;
грем тајат се небу истому
зли затајник богу мому!'
На покору он се упути
а твом срцу, дјево избрана,
не да вајмех одахнути
иза ране горч'ја рана,
тере примаш Иванове
теже од првијех гласе нове.
Врати се Иван тач пун смеће,
и у свом вају забјен толи,
кô да болес не чу'е веће
с неизмјернога мноштва од боли,
једва моћан ријеч изријети,
блијед, ишчезнут, ван памети.
Спрва умуча и мучећи
веле веће лицем каза,
пак завапи говорећи:
'Бисмо, ер нијесмо веће: омраза
љубав доби - правду освета,
бог је уморен, сврха 'е свијета!
Језус, наша слатка нада,
осуђен је на смрт криву;
ни би доста тој досада
паклу и пуку набунљиву:
крунише га још избјена
вијенцом трна несмиљена.
Видјех све оне муке трудне,
дјела ноћне од слободе
гдје злотвори на њем у дне
понављају и натходе
и гдје остаје оправдана
ноћ врлином пријека дана.
Видјех њега при Бараби
разбојнику погрђена:
видјех кад га сила уграби
правди суца јур смиљена;
видјех ружнијем одјећами
кад га опаки краљ осрами.
Краљ га осрами тврд у злоћи,
чуда творит што не хтише;
и не би му познат моћи
да од свијех чуда чудо 'е више
гледат онди свезанога
у злотворскијех руках бога,
гледат тамну славу и крепос,
час грђену, добро стрено,
без љепости вишњу љепос,
величанство потлачено
и од злобнијех придобито
свемогућство вјековито!'
Такијем гласом поражена
наслони се дјева на ме,
ове изустећ расцвиљена
'Ах мој синко!' ријечи саме;
а ми удрисмо у најјаче
тја до звијезда гласе и плаче,
скупно вапећ: 'Ах ово ли
твој од тебе бог достоја,
о нехарни пуче охоли,
кому даре он без броја,
паче из раја доније свога
на дар мили себе истога?
Гдје сте, наши дједи свети,
да видите у кôј муци
жељу вашу силе умријети
немилосни ваши унуци,
у кôј боли гре на мање
уздисано ваше уфање'.
Уто наш труд за осладити,
мнећ да угодан глас донијет ће,
приложи нам Иван рити
да свијет ружит приста веће
и да свога правдом суда
пуче објешен крвни Јуда.
На слишање худа имена
и смрт кâ му прем подоба,
насрну ме успомена
свијех његовијех штетнијех злоба;
планух и мој плам најбрже
у оваки се глас проврже:
'Прем би разлог да не од звијери,
од наказни али срде
нег да плата твôј невјери
дође из твоје руке грде
и да крвник хуђи од свега
кривца умориш најхуђега.
Цркнуо си на висини,
ер те земља не хтје на се;
и твâ душа спета у тмини
силно утробом прорва се,
ер устима не смје, које
сво'ем целовом бог тего је.
Пођи дакле, пођ', о тмасти
издавниче клети божји,
пођ' огњене сред пропасти,
твôм грдоћом пако узмножи;
пођ' и скупи вас вијек у те
све пакљене муке љуте.'
Слијеђах - кад се моја опријечи
нерођена мајка на ме
и приблагом овом ријечи
милостиво покара ме:
'Сад осветам није времена
нег милости, Мандалијена!
Знај да из вјечнијех може штета
изет друга путом киме,
све мој Језус муке опета
поднио би, а и ја ш њиме,
кî је дошо уздисану
изгубљенијех за сахрану'.
Ах што уграби у неуфању,
о несрећни учениче,
славу вишњем смиловању!
Што не смишља, о грешниче,
да те у врту твој бог мио,
засве издавна, загрлио!
Али дочијем ми крзмамо
и наш ступај сâм собоме
не умије куд ни камо
затрнуо мраморкоме,
тер нам болни јад наприједа,
назад љубав ступит не да,
ето с трубљам бојна вика
и чује се, ах јаох мени,
коња охолијех и коњика
оштри бахат, звек гвоздени:
свака около јекти гора
буком мукла рогобора.
А ја у мноштву набуњену,
ке наблизу јур пришло је,
познам с крижом на рамену
обљубјено добро моје;
ах видјење ком није слике,
да не осушим лица увике!
Он с смутјењем земље и неби
по просторијех свога града
носи тешки пањ на себи
и трептећијем ступом пада,
тер повријеђа ране и прима
дижен крутијем удорцима.
Трном круњен кô најпрви
свијех од труда краљ болећи,
вас у крви, вас без крви
и без снаге мре ходећи,
сред навале гњијевна пука
смуцан, тискан од сто рукâ.
Око њега сијева оруже
и јак муњом поглед рања;
два лупежа ш њим се друже
ружнијега рад скончања;
вас град за њим срне и лети,
режи, вапи, псује и пријети.
Чијем га пазим јадна и блиједа
у пригорком труду тему,
чијем драгога зрак погледа
и ман иштем њега у њему,
у ове ријечи вај пукло је
од болести срце моје:
'Ти ли краљ си лијепи од створа,
кî јур лицем дан позлати,
откле сунце, откле зора,
откле учише звијезде сјати,
откле узе изглед свому
уживању рај вјечному?
Ти ли си они пун уреса
кî дојезди скоро у дици,
свега од пука до небеса
славјен с пôмам у десници?
Какав дође! какав сада
греш отправљен твога из града!
Трептиш вајмех ти кî уздржиш
тријема прстим тврђу од свијета!
осуђен си ти кô пржиш
судњем пламом дјела клета!
уде умрли теби богу,
кî њим дајеш моћ да могу!
Дали мој гријех ти приграби
и ш њим моју смрт и труде?
Ах мој боже, ах јаох да би
то бит могло, да не буде,
нек ја у пако грем огњени,
не ти на смрт, мој љубјени!'
Тач мâ душа не мучаше
простријељена ранам трима:
сада сина, сад цвијељаше
мајку и себе тужну у њима,
кад на земљу Језус црну
с тешкијем дрвом јаох посрну.
Проз оружја тајчас љута
упуштам се и проз маче;
напријед се рвем одметнута,
падам, стајем, срнем јаче:
љубав ми је са свом моћи
и мâ болес у помоћи.
Докле усрнух ја витешки
к вјеренику душе моје;
подигох га и у криж тешки
снажно уложих руке обоје,
'Став'те, вапећ, ах криж ови
на ме, о силни витезови!
Погледајте: он је од муке
веће мртав, жив неголи!
Ето к вами дижем руке
и на устијех дух вас моли:
дајте ми га одмијенити
ил' за њ или ш њим умрити!
Ах за милос, о немили, -
за немилос, ријет ћу боље,
дарујте ми да раздили
мој драг са мном сво'е невоље:
имат ћете с дјела тога
два мучена за једнога'.
С тијем успрегну војска и сила
ме познано пазећ лице,
и устави (ах сљепила!)
од прилијепе глас грешнице
кијех не може да устави
са свијем мукам бог крвави.
Тад приступи мајка славна,
болни је Иван уздржећи,
веле синку ријет приправна,
ну нејака ријеч изрећи,
и бесједит узе ш њиме
самијем згледом жалосниме.
Сретају се очи миле
замјењујућ непокоје;
из зеница дажди стриле
милос, жалос, љубав своје,
и у поглед за оживјети
из срца им вас дух лети.
Ах и на изглед тужан толи
крвници се не гануше,
прид којијем би пукло од боли
што 'е без срца, свијести и душе,
прид кијем исти рај весели
од милости, мним, процвијели,
прид кијем исти знам да пако
буд' не милос, страх оћути,
два она срца видећ тако
болезнива протрнути
кâ су расап пакла врла
а спасење свијета умрла.
Дочијем дрази тач кушају
у љубави ке су ране,
ја мом грлим слатком рају
ноге и њекад целиване,
и с тли пијем у целову
питје анђелско - крв његову.
Али одведе нагла чета
на бријег смртни добро наше,
тер повену мајка света,
кâ виђењем тијем живјаше,
и на наше тајчас руке
полужива паде од муке.
Тач противном кад у облаку
друго сунце сунце отвори,
једна другу ведру зраку
гледа, љуби, зрчи и двори;
ну кад једно зађе у тмине,
ш њим и друго сунце изгине.
Ш њом жалосном најпослије
полит крви пут слиједимо
и врх љуте Калварије
трудни ступај узносимо,
гди нас вајмех причекаше
све у скупу туге наше.
Заскочисмо гди бојници,
опојени страшнијем бијесом,
с тли крвавијех свиколици
с буком, с виком, с урнебесом
пригвоздјену јур на крижу
наше душе душу уздижу.
Силно уздижен пањ се стреса
и с нередна растресања
прибјен господ од небеса
ране обилне распрострања
и пут славну одсвудијере
неотесанијем хреком дере.
Ранâ исходи (ах јаох ране!)
ријеке од крви шљу по свему:
узглавје су свијем простране
и постеља ране њему;
виси о ранах, ранам стаје,
вас је у ранах, вас рана је.
Тер се на смрт сво'у не срчи
нег је грли благ најпрече;
уста сахну, поглед мрчи,
чезне срце, дух утјече
и утјеху му прид трудима
вјечни ћаћко сваку отима.
Какво срце, тој видећи,
славна дјево, би тве тада!
кî једино тебе у смећи
пролетјеше тријесци од јада!
с кôм те прикри немилости
вал бескрајни свијех жалости!
'Ткому да те свијета овега
приликујем, о једина
мајко сина најљепшега,
најтужн'јега мајко сина,
мајко уз тијело сина света.
на криж душом твôм пропета?
Да свијем морем отров смути,
да се у налип земља створи,
да се чемер небо оћути,
да сво'у горкос пако отвори,
једва би се тијем задости
измјериле тво'е горкости.
Кô јагањчић приклан када
с плачнијем гласом кротко издише,
мати овчица хрли из стада,
куд је љубав сво'а надише,
зове, оптјече, а залуду,
издахнућу сво'у разблуду.
Око крижа, гди 'е њој тријеби,
тако дјева живот траје;
не зна тужна друго о себи
негли само тужна да је;
стаје, опходи, нејма мира,
мучи, гледа, плаче, умира.
А ја, засве јур без снаге,
мјесто у цвилу хлепим прво;
кад не могу допријет драге
ступе грлит, грлим дрво,
и кôм дрво полито је,
мијешам с крви сузе моје.
Прида њ падам, к њему у гласе
вапим, дижем у њ зенице,
кршим руке, тргам власе,
тучем прси, грдим лице,
и за оживјет тко ме створи,
шљем с уздасим душу узгори.
Ах мој језик пушта и мúчи
бро'ит безбројне муке друге:
жуч отровну, горе од жучи
пука обијесна псовке и руге,
и од гусара злијех на срећу
раздијељену часну одјећу.
У тузи бо мôј забјена
и гинутјем створца мога
ишчезнута, запањена
не ставих се, ријет ћу, од тога
али веће издахло је
наднебеско благо моје.
Тад кô ријека застављена,
кâ гре прико свијех заприка,
горка жалос мâ скупљена
прорва се сваколика
и ван срца проз ме усти
у оваке се тужбе испусти:
Каква очи ме виде те,
о убјени мој покоју!
какве гледам дике свете
и приславну љепос твоју!
Тако ли те, вајмех мени,
уморише тво'и љубјени?!
Тако ли те ах погуби
твој пук мили без разлога,
кога жељно ти обљуби
врх живота твога истога,
и таке ли ране у плати
твôј љувеној рани одврати!
Вишња правдо, вјечни боже,
дали кроз сво'е смјенство много
и свијет живје, да то може,
и свијет живе кî 'е то мого,
и свијет живјет ће иза тога
од живота смртим свога?
Ну тве убојне под небесим
кривим крива од све штете?
ја те у срце мојијем гријесим,
они у тијело ранише те; -
они слијепо, ја немило,
мој би узрок, њих би дило.
Чавли у руках твојијех мâ су
неправедна дјеловања,
плећи твоје бичим расу
покој мога уживања;
тебе обружи, и туј гди си
тебе охолас моја узвиси.
Мисо и памет мâ без реда
трње сплете твога чела,
блуднос мојијех од погледа
тве је очи потамњела,
лијепи образ твој скончава
безобразна мâ направа.
Ме ступаје таште и дворне
плаћаш ступом прибјенијеме,
на раскоше ме прикорне
црљениш се тијелом свијеме,
и не могућ смрти од твоје
смрти умро си душе моје.
Тијем држање, боже, чиме,
чим да одвратим ме на свиту?
Ах под крижом тво'ем прими ме
крви овако твôм политу;
ах оваку прими мене,
ер сам даров без процјене.
Смилуј ми се, мој придраги,
срце гледај, слабос прости;
прости, суче мили и благи,
заклинам те твôм милости,
заклинам те притешкијеме
и пригоркијем крижом твијеме.
Ах сред смрти тве блажене
премда клањам с свом јакости
тве наравне божанствене
свеколике изврсности,
прво клањам, кô право је,
милосрђе слатко твоје.
Ти могућство мрући указа,
ер духовни нов свијет створи;
вјековитос, ер с пораза
твога вјечну смрт умори;
неизмјернос, ер придоби
неизмјерни гријех у злоби.
Правду објави, дуг платећи;
вјернос, вршећ све што обећа;
јакос, пако подложећи;
ну 'е пожуди мôј највећа
и најдража цијећ покоја
милосрдна благос твоја.
Неизмјернос несмишљена,
вјековитос твâ 'е без мјере,
ставна јакос, правда огњена,
непомична ријеч од вјере;
ну 'е замјерно над инијема
милосрђе невољнијема.“
Кô тој рече, сузе удрише
из ње очи јак низ рику,
и ста грлит, кâ ш њом бише,
туј пропету божју слику,
с таком силом, кô да хити
у дно срца је усадити.
- Сврха шестога уздисања
|