Уздаси Мандалијене Покорнице/Штиоцу
| ←Посвета | Уздаси Мандалијене Покорнице Писац: Игњат Ђурђевић Штиоцу |
Уздисање прво→ |
Штиоцу[уреди]
Прије нег прођеш наприједа, молим те, пријатељу, не буди ти тешко ова кратка напоменутја погледати, њека за твоје лашње разумјење у штењу, њека за моје потпуно оправдање у сложењу.
Прво: знај да ми адријански приморци али Словинци од Далмације нејмамо ставна и особита закона од уреднописања алити ортографије; ер пишући ми туђијем, то јес латинскијем словима, којијех влас сваки од нас не суди једнако, како ткому на ум доходи и боље види се, збирамо и разређивамо та слова по ријечијех. Паче будући Џамањић Дубровчанин радио утемељит и засјећи уредбе од складнописја словинскога, догодило му се што јур великому Платону у уредбах и законијех од његова скупновладања али републике, који су били од њецијех хваљени, од њецијех похуљени, а од никога насљедовани.
Затој ћутећи се ја слободан за у тому како хоћу дјеловати, видје ми се подобно, колико могох, угодити писмо с начином најобичајнијем нашега дубровачкога говорења и ставити помњу за уклонит се од свакога двобиљежја алити еквивока од ријечи. Кроцијећ чеса уложих двоје слово на мјеста. Раздијелих с од си ово посљедње ставих мјеште словинскога с, тер уписах семгља „терра“; слато „оро“; Савјет „вото“; усдисати „иналзаре“ етц. Надставих клобучац ријечима пократјенијем, на прилику кâ, тве, ме етц., то јес која, твоје, моју етц. Приложих мнократ надсловак (ацценто), гди јесу ријечи сједињене: како за ријет овоје „qуест'е“; мисмо „нои сиамо“; драгхмиси „ми сеи царо“. I такођер (што, молим те, да особито паметујеш) ријечима од минутога времена (претерито) које словом и свршивају, приставих зламење, да се од инијех временâ на очиглед разазнају; то јес минуто вријеме заглавих словом ј дугијем, а свијем инијем и кратко оставих, на прилику:
Ти свјет гљубј, неббо оставј. „Амасти ил мондо, ил циел ласциасти“. Онте хваљ, славј, уо носј. „Егли ти лодо, глорифицо, иналзо“. Он гљуби „егли ама“, ти гљуби „ама ту“; ах да он гљуби „о с' егли амассе“; кад он уо гљуби „qуанд' егли амера“ етц. Остало што творих рад бистријега разумјења, мним да без труда поспјешно ћеш по видјењу и раскушању разабрати. А гди не бî прилике од замршења и тамности, мало хајах, и уписах како ми на руку дође.
Друго: дајем ти на знање да у спијевању мому уздржах њека имена инострана, на прилику анђели етц. Ну не чуди се, ер то учиних по изгледу и обичаји од нашијех сцијењенијех и поглавитијех писалаца. Такођер премда стари наши опћили су говорит: по нас, при нас, у нас, о нас, на нас; по вас, при вас етц.; по њих етц., бесједећи не о прихођењу нег о борављењу становиту - ја за бит брже разумјен, обрах се угодит с обичајнијем садањем бесједовањем и ријети: у нами, при нами етц.; у вами етц.; у њима етц. Још и којигод други давњи говор, садањијем ушима мало уљудан и обичан, изравних и понаправих, да боље и примјеније пада. Стари вељаху: узе ју „њу узе“; он ју жуди „он њу жуди“ етц., а ја, како се сад у позна доба обичаји, ријех: узе је, он је жуди етц. Ово хотећи учиних; аколи у чему главнијему нехотећи зађох, хтјеј милостиво твојом добротом опростити а мудрознањем исправити.
Треће: Свако тијело под свјетлости има своју сјену, и свако сложење које на свјетлос изиде, ако је похваљено, стече тко му ту хвалу прионе ненавидно опсјенивати. Богу хвала, моја Мандалијена малоне све мудре нађе за прославнике; али засве то, не мину је тко рече да уздисање Мандалијенино није наравно и да тко плаче назбиљ свој гријех, није могућ урешено боловати. Ну не сасма добро тај промисли, покли отоле слиједи (дим за шпоту), да разборичније и уљудније, нег свој гријех у мојијех пјеснијех Мандалијена, плаче у попијевках кнеза Николу кнегиња Видосава, која наравном и нередбеном болести кидајућ власе, мећући их за се, лелека и бугари: Јаохве си њој жалосној. Дакле свети богословац Гргур алити мударац Аполинаријо зађе, кад у приказању муке господинове стави у уста од болезнивијех насљедника тужбе и мудрознане и урешене? Дакле Јеролим Вида и Санацар и Мантуан и толици ини сагрубише складнопјевајући сузе и уздисања од светијех и не слиједећи неред од наравњега хукања и јаукања, које урнебесно из срца жалостива узбукњива и огласива се? Укратко: кад би то тако било, не бисмо никад имали сложити ниједну тужбу у пјесан; ер наравнијем начином заисто нитко не поје тужећи се. Бî и још тко рече да Мандалијена неприлично бесједи, покли дубоко богословство алити теолоџија, која се под мештром учи, мало се находи у женах, премда присветијех. - Снебивам се на тај говор, ер Мандалијени, која Исукрста истога за учитеља у богословству имала је, ако иткому, подоба се на учитељску богословно бесједити.
Ријет ће ткогод да друго уздисање није од изгледа прем духовнога, ер љувени живот Мандалијенин приповиједа. Али није тако, покли на ти начин не би била од прем духовнога изгледа ни зрцала од исповијести која у себи уздрже све врсте од гријеха избројене и приказане. Знај дакле, да како дјелоисправници алити моралисти приповиједају и прикажују те гријехе за штиоце привести на исповиђење и покајање, тако и ја хтјех ставит диклицам прид очи прилијепо и прикорисно огледало, нека се чувају и од малијех почетака и нека бјеже опћење од злијех дружица, и ако се ћуте да су што скривиле, исплаћу, искају, испокоре свој гријех заједно с грешницом и покорницом младом, лијепом, гиздавом, господичном Мандалијеном.
Придружих к Уздасима и њеке пјесанце, које већи дио првина су од моје младости. Мало су, знам, добре; ну свака мати дјецу и незгровну љуби тер неће да изгину. Иста мојемуча приљупка је свому породу и мни за прилијепе све ње порођене грдобе и изопачења од нарави. Ако ти не угоде, остави их: ти цар, ти господар за штити их и не штити. Бјех их веле веће од дјетинства сложио, ну јур идући за стати у Риму, кô ствар залиху и мале сцјене ужегох свеколике ке бјеху при мени, - али не с потпунијем поразом, ер многе између осталијех у туђијех руках сахранише се, оне навлаштито које љувезни и таштине исхитреније садржаху, тер од друзијех у киту сложене иду с мојом болести по руках с натписом од Разлицијех пјеснî Ника Брње Џорџи, властелина дубровачкога, којијем се именом називах прије нег одстраних се у редовничтво. Још имам и Салтијер словински, то јес истомачење од сто и песет пјеснî Давидовијех, кога уздам се да ћу ти, из притиштаонице (стампериа) на свјетлос изнесена, не након веле времена добровољно поклонити. Не пропустих ни у раздријешено и просто говорење штогоди словински уписати, и међу остало живот приблаженога ћаћка Бенедикта етц. Ово ти све приповидјех, нека познаш да моје књижевно настојање, засве о друзијех науцијех забављено, уздржало је свеђ особиту љубав свому родном језику и својој адријано-словинској покрајини, коју, премда и сада прионут латински и талијански писати разлика непогрдива умохитрења, држим срчано и доброхоћно свех прид очима; и све што пишем, чиним да њу гледа, да њу утишти, да њу хвали и узмнажа у племенитој сцјени и свијетлу именовању прид свијетом. Доспјех још ти и ово науздану напоменући: да кад подобно узможеш, достојиш се не једном, нег и опет проштити слиједећа Мандалијенина уздисања, ер по свједочанству од пријатељâ познах да најмање су угодна у најпрвому сусретишту. I вишњи ти сваку честитос удијелио!
Још молим твој разум и доброту, да што у Пјеснијех разлицијех сретеш савише речено супроћ женама, примиш за пјесничко узвеличење алити езаџерацијон а не за истину: ер их и ти сцијенит имаш, кô их и ја сцијеним, могу ријет, све инокупно, за вриједне, крепосне и богумиле. I изнова просим ти с небеса сваку срећу.
|