Узазн'о си, слатки браче,
како драга твоја гине,
и к'о цвили и к'о плаче
и како се тобом брине.
Љубав ти је сповидјела, 5
од ке утеч' моћ' није ти,
ере има златна крила,
којијем брзо свуд долети;
од ње бјежат' заман ти је,
ако од мене и утече, 10
ер брзине на свијет није,
коју она не притјече.
Ну тве писмо што ми вели,
и тва књига што ми пише,
да тва младос мене жели, 15
и цијећ мене да уздише;
и да за ме копни и вене,
да те остави тихи санак,
и да од када пусти мене,
смркну ти се био данак: 20
мучно 'е, мучно вјеровати,
а прости ми тва доброта,
ер се не опћи остављати
које кому сред живота,
Тијем није чудо, да теј љути, 25
ке с чемером налип гоје,
милостиве чине чути
кадгоди си име моје.
Поколи се ти одијели,
глуши од горе, тврђи од стијене, 30
ни просузи, ни процвили,
остављећи младу мене.
Да се омехша, праведно је,
станац ками, тврда гора,
окаменит' срце твоје 35
кад се може од мрамора;
право 'е, право, да оћути
болес стијена становита,
кад се не хтје ти ганути
на млађахна моја лита. 40
Ну истина и тој буди,
да сад ме иштеш, гди ме није,
и да памет твоја жуди,
да ме пуста дивјач бије;
чему мене не находиш, 45
и не враћаш још се к мени?
гди се од мене већ заходиш,
браче драги и љубјени?
Обрати се к мени, обрати,
твоју верну не остави, 50
нег' брже се к њој поврати,
о весела ма љубави.
Сва ти 'е к'о снијег проблиједила,
и к'о цвијетак повенула,
руменило изгубила, 55
свијетли поглед помркнула;
схарала је сву л'јепоту,
без пристанка свеђер цвили,
о прислатки мој животу,
од кад јој се ти одили. 60
Сини, сини, ме сунашце,
не стој веће у западу,
обесели ме срдашце,
и појави мене младу,
упути се, јох, упути, 65
не цкни веће к мени доћи,
нека будеш расванути
био дан мрклој мојој ноћи.
Сну љувени, ки указа
мому драгу жељну мене, 70
ти му сповиђ дио пораза,
с кога младос моја вене;
тијем укажи, како чека
ма га љубав пуна вире,
и да њојзи није лијека, 75
да без њега она умире;
рец' му за тијем, да 'е справила
славју, који јој глас донесе,
од бисера обла и била
лијеп огрљај и уресе; 80
и да га ће изгрлити
целивајућ свијем устима,
и перја му накитити
сн'јежанијем бисерима.
Ну би јој веле драже било, 85
да он буде крила узети,
нека драги у ње крило
сам допрши и долети.
Љувена је ње одлука,
кад ти срећни данак буде, 90
дат' му од бијелијех својијех рука
л'јепши огрљај пун разблуде.
Устави се, писмо моје,
немој свега изрицати,
све му даћеш даре твоје, 95
кијем се мог'о свеђ надати.
Друго, браче мој љубјени,
млађахна ти тва не прави,
нег' брзо се врати к мени,
твоје и моје ране оздрави. 100
