Увод (Народне пјесме отока Зларина)

         Пјесничка грађа коју објављујем у овој књизи »Народне умјетности«, а која је грађа забиљежена на отоку Зларину, није плод рада једног сакупљача него више њих. Наиме та је грађа записана у три наврата, и то први пут (погледај пјесме 1-6) негдје на крају прве половице деветнаестога стољеца, други пут (погледај пјесме бр. 7-48) године 1955, дакле стотину и девет година касније, а трећи пут (погледај пјесме бр. 49-55) године 1975, 1976. и 1977, што не значи друго до у саме наше дане.
         Што се тиче првог дијела ове грађе, иначе објављене године 1846. у »Зори далматинској«, не знамо име ономе који ју је записао, као ни имена оних (уколико их је било више) који су му је казивали. Док за други и трећи дио грађе, која је читачу пред очима, знамо и за једно и за друго.
         I занимљиво је, како је та грађа забиљежена у прилично великим временским размацима, а нарочито у подоста дугом временском размаку који иде од првог до другог њезина биљежења, сачувала много тога, што је и у језичном и у стилском смислу повезује и покрај неједнака односа према њој у оних који су је записивали.
         Доста це бити да за ту своју тврдњу наведем из првог дијела записа, завршне стихове пјесме бр. 3, а у којима се износи како се заробљена дјевојка домогла слободе (заробио ју је био односно отео Мате Сењанин) послуживши се лукавством:
»Сунце моје Сењанине Мате,
пусти мене на Дунај на воде,
да умијем моје било лице,
зашто ми је пуна потавнило
плачућ млада стару мајку моју
и Богдана драга брата мога.«
Кад то чује Сењанин Мате
привари се, ујиде га змија,
скинија је низ коња вранога.
Није млада лице умивала,
већ у Дунај у воду скочила,
берзо млада воду припливала,
на другу се страну уфатила,
из танашца грла запјевала:
»Остај збогом, Сењу бијели граде
и делијо Сењанине Мате,
утече ти млада робјиница!«
          Или да нам за други примјер послуже уводни стихови пјесме бр. 10 из другог дијела записа, а који уводни стихови гласе:
Бол болује Краљевићу Марко,
бол болује девет годин дана,
и њега је одбигла родбина
и његова љуба Анђелија
и његова стара мила мајка,
остала му Аница сестрица,
која ј' брату ране прегледала,
па је селе брату говорила:
»Кажи мени, мој мијели брале,
ос умрити, оли оздравити?«
»Ој Анице, моја мила селе,
нећу умрит, оћу оздравити,
да ми се је само напит воде
са извора што у гори теце.«
»Посла би' ти селе у горицу,
ал' се бојим Мијата ајдука,
мога првог, брале, вјереника.«
          А за трећи примјер да нам послуже исто тако уводни стихови пјесме која се налази под бр. 50 у трећем дијелу записа:
Колика је Велебит планина,
толика је кула Дејанова,
на њој су двоја, троја врата,
кроз једна је сунце истицало,
кроз друга вода извирала,
на третима мајка Дејанова.
          Та повезаност у језицном и стилском смисиу наведених примјера посебно се истиче мијешањем икавских ијекавских облика у истом умотвору (погиавито двају првих, но то је једна од опћих значајки хрватске усмене поезије), па у посебном формулирању појединих стања. Такво је нпр. оне у пјесми бр. 3: »скинија је низ коња вранога« (то Мате Сењанин отету дјевојку пошто га је умолила да јој допусти да опере лице у води), или у пјесми бр. 10, кад непознати казивач објашњава: »и њега је одбигла родбина«, а односи се на теско разбољена Марка Краијевића, којега су сви у болести напустили осим рођене сестре, или у пјесми бр. 50, а односи се на она врата на која је »сунце истицало«, итд.
          Из другог то јест најопсежнијег дијела пјесничке грађе отока Зиарина, ја
сам већ био употријебио неколико записа због њихове посебне умјетничке успјелости. Тако кад су ми такви записи, на примјер, својом присутношћу ојачали поједине стране антологије »Златна јабука« објавијене године 1956. Ево тих записа према бројевима пјесама у нетом споменутој публикацији: бр. 20 (у овом избору бр. 13), бр. 31 (у овом избору бр. 17), бр. 37 (у овом избору бр. 25), бр. 46 (у овом избору бр. 18), бр. 62 (у овом избору бр. 21) и бр. 95 (у овом избору бр. 36), дакле у све шест записа. А не смијем заборавити да ми је посљедњи од нетом наведених записа послужио као веома успио примјер при расправљању о великој вриједности ријечи у нашој усменој поезији (види мој оглед »Аутентичност ријечи у народној књизевности«, »Умјетност ријечи«, IV. годисте,
Загреб 1960, бр. 1, стр. 47-55). Осим тога два сам записа из тог дијела избора, и то онај под бр. 30 и 31, објавио у својој збирци »Љуба Иванова«, Сплит 1969. У тој се публикацији антологијског карактера први запис налази под бр. 31, а други под бр. 29. Тако се број тисканих записа из другог дијела овог избора попео за још два записа.
          Велика је штета да други дио ове грађе (дакле грађе којој сам ја записивао
и која твори окосницу свега избора) нисам објавио у краћем временском размаку од њезина биљезења. Јер би ми много тога, што је због знатног броја година изблиједило у сјећању, сад било присутније, ближе. I не бих се морао бојати, као што се оправдано бојим, да је нешто чега нема у »Попратној ријечи« написаној за ту грађу, потонуло у немилу бездану времена и заувијек се изгубило. Изгубила се тако на примјер и боја гласа Антуле Ацалин род. Кордић, највредније казивачице за вријеме мога сабирачког рада у Зларину, а камоли да се није изгубила боја гласа осталих казивачица с којима сам се много мање задржавао у друштву него с њоме и које су ме се за тог посла много мање
дојмиле од ње. А која се боја гласа знала наједном појавити у моме уху и након дуљег времена од сусрета који би се с неком казивачицом збио. Те која је боја гласа помагала - и то је посебно занимљиво - да ми се читав призор у којему је доминирала та боја гласа обнови наједном врло живо у сјећању. Да ме на примјер неки стих, или више стихова заједно овијени бојом тога гласа, прате краће вријеме у толикој мјери да сам присиљен да их себи полугласно изговорим на мјесту и у ситуацији кад то нисам никако очекивао. Поновим ли данас стихове из једне од пјесама (види умотвор бр. 36), које ми је изрецитирала Антула Ацалин рођ. Кордић пред двадесет и четири године, и који су ми се били толико свидјели да сам их неко вријеме цешће себи понављао, а гласе:
Кад се Петар ките^[1] добавија,
ун је носи по жарком сунајцу,
што је вишје носи по сунајцу,
то му кита греде зеленија
чујем њихову музику али не чујем више никаква гласа, осим свога који их чита, а камоли да бих чуо боју гласа оне која им их је тако давно изговарала.

Референце

1. То цвијета љубидрага.

Извор

Олинко Делорко: Народне пјесме отока Зларина, "Народна умјетност", 1980, књига 17, стр. 281-