Удовица — Ле Цомтелссе д'Есцарбагнас8
| ←Шена седма | Удовица Писац: Жан Баптист Поклен Молијер ШЕНА ОСМА |
Шена девета→ |
Андрија: Кушпето, лијепо! Радујем се видјет што виђам!
Деша: Ола, госпару Андро, што хоће то ријет? Који су то начини? тот се тако доходи сметат једну комедију?
Андрија: Кушпето, госпоја, мило ми је врло да вас заскочих кад је од потребе за уразумит се све што се могу надат од вас и колико могу вјере дат
вашему срцу и уздат се у ваша обећања.
Деша: Ма знаш ли да се тако не приступа ни стоји прид чељадим ни смета и комедију и омега ко узима речитават.
Андрија: Кушпето, врле комедије која се овђе чињава! Де, овђе није ине комедије, већ ти си сва комедија, и ако ти што сметох али покварих, ја мало
и марим.
Деша: Уистину ти не знаш ни што говориш.
Андрија: Кушпето ђе ми, врло добро знавам, кушпето и...
Деша: Што чиниш, госпару? Ствар је нескладна и од вилана чут те тако бјестимат.
Андрија: Кушпето на, ако је овђе што нескладно, нијесу моје бјестимије, већ ли ваша погана дјела. Бре би боље било да бјестимаш мегли да чинајваш што чињаваш туте цол сциор Џоно.
Џоно: На што се тужиш, госпару?
Андрија: Госпару, ја с тобом не имадем шта, нити вами говорим. Питаоци су за питат, а даваоци за дават; ти добро чињаваш што облазиш не море ли што
бит. Опростите ми ако покварих вашу комедију, ма се не имаш чудит што се тужим на њезина дјела. Обадва имадемо разлог чинит што чинимо.
Џоно: Ја ти не умијем ништа ријет, ер не знам узрока зашто се тужиш овди на госпођу.
Деша: Људи који су џелози, таки буду; кад је имаду штогод с чељадетом кога љубе, не умиједу доћ на лијепе за тужит се, него стану бучит и чинит
треску,
Андрија: Ко? Ја тужит се на лијепе?
Деша: Е, не имаш доћ говорит прид свакијем, и још у једному мјесту дје има бит комедија и крцато је пука, оно што се има говорит само од мене до
тебе.
Андрија: Те доходим баш кушпето, доходим навлаш у ово мјесто, и жудио бих да је ово у Орсану, дје се свак купи, за ријет ти прид свијем вилајетом
све што ти имадем рећи, тер је истина.
Деша: Тот толику треску имаш чинит за једну комедију што ми је овди госпар Џоно приправио? Видиш овди, госпар Иво, који ме љуби, подноси се с
већијем риспетом са мном.
Андрија: Ил сциор Иво нек чини како њега бегенише; ја не знадем тамо твоје интригарије с њиме. А од које је фајде мени сциор Иво за у њ се изгледат?
Није ми веће ћефа за плаћат ја мужикијере и да ини на мојијем јаспрам играју.
Деша: Познам, госпару, сасвијем да не мислите нимало на оно што говорите. Није то начин с којијем се проходи с чељадим чивилом, и ова чељад која вас слушају ријет ће да имамо међу нами коју ствар страховиту.
Андрија: Парјајмо те лакрдије.
Деша: Што хоћеш с тезијем ријет?
Андрија: Хоћу рећи да се не чудим што си зашла за госпаром Дзомом, јер нити си прва ни најпоследња међу женскијем главама која тако чињава и
која не стоји на ријечи једному који није још кунтоша сметнуо ни бркове обријо, кад јој приступи један у чоси и у плашту, тер јој око на њега звркне. Већ
сувише немој да те смета што ме видиш жалосна и ражијеђена видећи се овако омрљан; не буди ти жо ако дођох овђе на овому мјесту прид свакијем рећи
да већ нећу с тобом ни арте ни парте и да веће унаприједа Андро неће бит ни питалац ни давалац.
Деша: Ствари чудне уистину, да џиљозија чини љубовницима овако излазит из памети! Да, госпару Андро, доспјејте је, сједите, смирите се и утажите и ход'те видјет заједно с нами комедију.
Андрија: Ја? Останте, та и гледа'те; бјежим упут. Ја сам речито што сам имо и доспио што ме западало у мој дио. А сад те остављам, госпо, ту ал сциор Џоно, и њему ћу послат мало пака књиге што примих од тебе. Ја доврших што имах. Сциорие а тутта ла цомпагниа.
Иво: Свгнор Андреа, видјет ћемо се на другоме мјесту и указат ћу ти ко сам ја.
Андрија: Имаш разлог, сциор Иво.
Деша: Ја сам сметена на оваке исоленце.
Џоно: Госпо, чељад су џелоза џусто како они који изгубе коју лит: допуштено им је све говорит. Узмимо слушат комедију.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Молијер, умро 1673, пре 351 година.
|