Удовица — Ле Цомтелссе д'Есцарбагнас1
| ←Насловна | Удовица Писац: Жан Баптист Поклен Молијер ШЕНА ПРВА |
Шена друга→ |
Џоно: Како, госпо, ти си веће овди?
Аница: Јесам, и заисто би се имö срамит, не пристојући се једному љубовниику бит посљедњи за доћ дје смо се договорили један другога чекат.
Џоно: Ја бих био овди од назад уру да се не находи секатурä на свијету. Сусрео име џусто идући пут овамо под Дивоном један од старијех; зазвö ме
питајући ме је ли ми изишо ћаће, а то све за фермат ме и интродулкат са мном дис'коирас, не имајући чеса чинит. Почео је говорит, како је он од Qпиниони да
ће слиједит ова гвера међу Турцима и Нијемцима; ту је измлатио више интереса од принципа што не би пас с маслом покусö; дошо је до њихова габинета д више
њега је говорио колико да је Икоја од најпрвијех министара. Сто је иразредиват што дима конквдстат императур д чинит карту џографику од све што је (мјеста
турскога. Само сам га амирö с икојијем посесом спрда; ту је стављö ријеке дје није ни лоикања воде, а све је монтарије збио у пјануру. Ја сам на све
миучо, њешто за риспет, а њешто за да прије доспије; ма кад сам цијенио да ме пустио стат д веће се лиценцијо од њега, опета зазивје ме. »Ну мд орећи је
ли истина да оне масилине што сите ибили добавилли с Ластова не рађају вам аффатто; вјеруј ми, иреои ћаћи да их извади, ©р је тако лиотравењаило и .мени на Орашоу. Знаш ли што то буде? Терин их не Ијулби.« Ту је паик изтукö више агриколтуре, икако се сади, како се разкопава и тисућу дружијех рутина, да не би био доспио до сјутра да га није утолико зазвö издур, д тако сам се ослободио.
Аница: Ја видим да иштеш како ћеш галантије пол'јепсат итвоје скуше.
Џоно: Ово је, лијепа Аница, прави узрок с кога сам се овако одоцнио, и кад бих ти хтио дати икоју скушу галанту, ме би ми било од потребе друго изисфеават за оправдат се него ти наспоменут дје ме силујеш да доходим; то би било доста за да не имаш разлога тужит се што сам се одоонио; да хтјет да се кажем
љубовник овој госпођи од ове куће, узрок је који ми се чини страшит први се овди находит; да ову финцион на коју ме силујеш, не будући за друго него за
теби угодит, имам разлог не хтјет подносит ову силу, него прид очима од онега чељадета који се у њом дивертишка; да се уклањам находит се сам с овом
смијешном удовицом у коју си ме упртила и да, у једну ријеч, не доходееи овди него за тебе, имам вас разлог за чекат докле видим да си ти дошла.
Аница: Знамо веома добро да теби не помамкава нигда ријечи, навластито кад је од потребе окорунат штогод у чему се ти исти икрив находиш. Утолико да
си дошо једно по уре прије, да знаш колико би нам било од користи ово имало времена, ер бисмо сами заједно били, уколико кад сам дошла, нашла сам да је
наша удовица изишла, и ја држим заисто да је отишла по посједима хваСлит се од ове комедије коју на ње име за ме чиниш.
Џоно: Ма џусто, госпо, кад ћеш веће доспјет чинит ми се овако силоват и овако драго куповат срећу за моћ те видјет?
Аница: Кад се наши родјаци помире међу собом, ствар коју не умијем ни уф ат. Ти знаш веома добро, колико и ја, свађу међу наши ј ем куцам и да толико
моја браћа колико твој отац ни јесу чељад веле разложита за притрпјет нашу љубав.
Џоно: Да зашто се штогод боље не окористимо овди, дје смо само изнашли да нас њихово непријатељство не смета, и зашто ме силоват да у једној залудној ф мелони губим све оно вријеме које се уза те находим?
Аница: За боље тај ат нашу љубав; а пака за ријет ти истину, ова финцион од којом говориш за (мене је једна комедија тако густоза да ја не знам хоће ли ме веће девертиискат ова коју нам вечерас справљаш учинит. Наша госпођа Деша, која се хоће указат чељаде од квалитати више свалкога другога, да је спиритоза ис онезијем што се поваздан кара з дјевојикам, да је млада од онолико годишта с онолико дјеце колико дјевојчица која стопрва иште вјереника, с презунционим да се свако на њу намурава тер настоји свакога купит око себе, цијеним да јој ене марика ништа за ставит је на палак. Пак је најгустозија с оне
ње еетр ријечи што умије дталдјано, али, за боље ријет, што претенџа умјет на таки начин да и ја, која не разумијем ти језик, са свијем тезијем узчини ми се
да рече тако смијешни ј ех ријечи, икоје пака не узимаду ни од нашки ни од италијана, да ми узчини пуцат од смијеха. Насврху сваки дан, колико претенџа бит
галантија, толико је сваки дан смјешнија.
Џоно: Тако је, ма не промишљаш да ове бурле које тебе дивертишкају држу моје срце на мукам и да се не може дуго вријеме проводит у бурлам кад
когод назбиљ, а не з бурле, ћути љубави, како је ћутим и ја за те. Ствар је прем 'немила, лијепа Аница, да овако проходећи граби се мојој љубави све ври
јеме, које бих мого узет за одкрит ти иколика је величина мога плама за тобом, и џусто сам ноеаске више овега што ти говорим учинио њеке версе, које не
могу него ти их приповидјет без да ми их и питаш. Нон ц' е алтро, толика је пожуда и гус који се има за указат коју своју композицион да ти је то једно вицио
којијем пату сви поети.
Ово је, Ракле, хтјет на тикат
дуго срце ме држати;
ја не могу нег' с' одлуком
и хотјенству твом клањати
Али је тријеба да сповијем,
да се у срцу горко косим,
ер хоћ љубав тву да кријем,
а да химбен плам износим.
Те толи очи лијепе твоје,
ке мü сладку љубав плоде,
гледат тешке труде моје
кü забаву изнаходе?
Ах, те толи није задости,
да се душа ма скончава
цијећа рајске тве л'јепости,
нег цијећ твојијех и забава?
Ово је прем хтјет да се мучим
и у дуплу труду морим:
и за љубав коју мучим
и за ону ку говорим.
Тва ме љубав пржи жива
а химбенства мријет ми чине;
и ако нећ' бит милостива,
мрем с химбенства, мрем с истине.
Аница: Ја видим по тему што си ту гекб да се кажеш горе тратан него си; ма је то једна облас коју узимљу сви госпари поети, свеђ штогод слагат у стварима љувенијем и учинит њихове госпође немилије него су, за да им може изит у верас оно што буду промислили, жудјела бих јако да ми даш те версе изписане.
Џоно: Доста ти буди да ти сам их приповидио. Можеш кадгод замахнитат до -учинит који веирас, ма не веће слиједит наприједа до дат их да ти се гледају2.
Аница: Залуду се покриват с тезијем илудијем поднижанством и модестијом. Свак те позна и свак оими правду твомиу таленту и не маходим разлога за који
имаш крити твоје версе, кад их учиниш.
Џоно: За каритä, госпо, немојте то тако ончас осијецат. Ствар је веома штетна дан-данашњи на свијету икад ти се забије у главу, да имаш талента и да си чељаде паметно. Ту је ласно попит и изит смијешан икако се не хи нигда надо, и имам њеколико пријатеља икоји оми служу за изглед и чину ми се врло страшит.
Аница: Све то лијепо говориш, са свијем тезијем утолико ти пуцаш за дат ми их, и навјеру би се наша сметен (кад бих ја узела казат да .мало хајем за
имат их.
Џоно: Ја, госпо? варате се заисто, и нијесам од онездјех поета којијех ти цијениш да... Ма ево госпође Десе; изит ћу на ова друга врата за не дочекат је и идем справит сву моју чељад за комедије3 коју сам вам обећо.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Молијер, умро 1673, пре 351 година.
|