Удатба Анђе Олупчића
Нудер брате, чуђа невидјена,
Первље брате чуда негледана!
Неби сунца за три била дана,
А мисеца за ноћи четири.
Кад четвћрто јутро освануло, 5
Рано жарко подранило сунце,
Нитко ш њиме бесидит несмиде,
Долиш једна кићена дивојка.
Сунце моје, гди с’ на скоро било?
Али сунце бесиди дивојки: 10
Немој мене, кићена дивојко!
Гледо јесам чуда невидјена,
Од зулума Турак’ зулумчарах,
Како турче на силу дивојке,
Тамо гори у сехру Олову, 15
Липу секу Олупчић Ивана. —
Просци просе са четири стране:
Три терзие сехер Бањелуке,
Још четири кујунџие бише,
Од Травника града биелога; 20
Три ћурчие сехер Сарајева;
Два тежака изпод Тешња града,
Два терговца од Жепча билога,
Од Олова Оловчић Никола.
Неће Анђе просцу ни једному, 25
До драгоман Оловчић Николи.
Зато чуо силен Хаџајлиа
Хаџајлиа шехер Бањелуке,
Тер је и он Анђу запросио.
Але проси, Анђе се поноси. 30
А кад види силен Хаџајлиа
Скупио је тридест Турак младих,
Сваки гори, нег је Хаџајлиа,
Тер јих води ка Шехру Олову.
А кад били уз поље Оловско, 35
Гледале јих мајка и Анђуша,
Па Анђуша мајци бесидјаше:
Ах! старице, моја мила мајко!
Нудер, мајко, уз поље коњиках,
Ал су Турци, али су терговци, 40
Ал су мајко на киту сватови?
Ако худу на киту сватови?
Благо оној, по коју су дошли,
I диевојци, којој су судјени. —
Истом оне у ричи биаху, 45
У та доба пред авлиу Турци,
А од силе коње несјахују,
Нег на коњма јашу у авлиу,
I на коњма пију малвасиу,
Долиш сјаха силен Хаџајлиа, 50
Па одлети уз камену кулу,
Тере најде мајку и Анђушу,
Пак пофати дилбер Анђелиу,
Пофати је по витким ребрима,
Пак ју носи низ камену кулу, 55
Кано вуче кад попане овцу,
Цика стоји мајке и Анђуше.
Кад ју Турчин снесе на авлиу,
Бацио је на једека свога.
А кад види липа Анђелиа, 60
Њему она липо бесидила:
„Ти менека на силу одведе?
Дајдер мени изум и тестира,
Да ја зовнем братца и мајчицу,
Да се ш њима ја халалим липо.“ 65
Ал јој вели силен Хаџајлиа,
А бора ти, дилбер Анђелио!
Халалуј се колико ти драго.“
А кад чула дилбер Анђелиа,
Тада зовну свог брата Ивана: 70
„Ах! Иване, мој брате родјени!
Ако тебе родила је мајка,
Дојди брате сестри у походе,
Још вечерас на первом конаку,
I зовни ми кујунџиу Нику, 75
I још брате, стричевић Илиу. —
Тад Анђушу Турци одведоше
А и Иван оде на дућане,
На дућане Нике кујунџие.
Када Иван дође на дућане 80
Ал Никола Анђи ћемер злати,
Кад му Иван тужне каза гласе,
Николи се уздерхташе руке,
Он просипље и сребро и злато.
Па скочише два харна јунака, 85
I зовнуше стричевић Илиу.
Липо су се они опремили,
За пас дила два пара пушаках,
Крај пушаках пале оковане,
Припасују по двоје силаје, 90
А на раме шарке навијанке,
Пушке дуге, шарке навијанке.
I одоше за њом назорице.
Али њима добра срића бише,
Јер јим Турци сехру недоприше, 95
Већ по гори пали по конацим.
Сваки Турчин себи чадор пење,
Хаџајлиа себи и Анђуши.
Када било земан од вечере,
Сиди Туре, пије вино хладно, 100
Анђа сиди, тер сузе пролива.
Ал бесиди силен Хаџајлиа:
„А бора ти, дилбер Анђелиа!
Што низ лице грозне сузе ливаш?
Ал ти жалиш брата ол матере? 105
Ал свог драгог, кујунџие Нике?
Бесиди му дилбер Анђелиа:
„Ах! бора ти силен Хаџајлиа,
Ја нежалим брата ни матере.
Кујунџие Нике и незнадем, 110
Већ ја плачем, у образу цвилим
Водиш мене господском оџаку,
Међ госпоје и међу кадуне,
А ја млада код овацах расла. —
На мени су три четири махне: 115
Једна махна, с горице сам бона,
Друга махна, с керстом се керстила,
Трећа махна, јела керметину,
А четверта, рујно вино пила!“
Тад јој вели силен Хаџајлиа: 120
„Небудали дилбер Анђелиа,
А што га си ти с горице бона,
У мене је велезнана мајка
Она ће те тога извидати;
А што си се керстом ти керстила, 125
Већ се никад прекерстити нећеш,
А што си га јела керметину
Већ је никад окусити нећеш;
А што си ми рујно пила вино,
I самном ћеш пити на чардаку. 130
Де Анђушо да пијемо вино.“
А кад види дилбер Анђелиа,
Вино служи ал га непијаше,
Већ у вино свако меће биље
Понајвише траве татулине. 135
Кад се Туре напојило вина,
Тад удари главом брез узглавја.
Кад то спази дилбер Анђелиа
Тад узимље ноже Хаџајлине,
Пак удари њега у тербухе. 140
Разкриви се Туре ко волина,
А то гледа Иван и Никола,
I Илиа, дите принејако,
Гледали су из бусие мрачне:
Привелике пушке опалили, 145
Оборили три Турчина махом
Опалише шест пушаках малих
Оборише шест Тураках махом.
Иван виче, а Никола сиче
А Илиа праши из пушаках. — 150
Што Тураках туде непогибе
То утече кроз гору зелену,
Само остадц тридест турских коњах,
Кад видише четири јунака,
Изабраше четири коњица 155
Анђелиа, Алина једека,
На њему је пули рисовина
Популана и сребром и златом,
С десне стране од злата гадаре
С ливе стране злаћени наџаци, 160
Посидоше четири јунака,
Посидоше четири коњика,
Али неће ка шехру Олову,
Већ одоше у били Карловац.
На Добору Босну приходише 165
На Коратју Саву прибродише
I Карловцу билу доходише.
Ту Никола винча Анђелиу,
Винчао је себи за љубовцу.
Од како је Босна постанула, 170
Није братац брата осветио,
Ко је Иван своју сестру драгу,
А Никола своју јауклиу,
Јауклиу дилбер Анђелиу?
Лип је пород ш њоме изродио; 175
До три сина и кћери четири,
Перве кћери, послидње синове,
Нек невисте незатичу завах,
Нек у кући неимаде кара.
Тко ме чује, на част нека му је, 180
Њему писма, мени дајте мира. —
Датотека:Мурат Сипан вињета.јпг
