У смрт истога, госпођи Мари Џоновић жени својој Писац: Динко Златарић
* * *
У СМРТ ИСТОГА,
ГОСПОЂИ МАРИ ЏОНОВИЋ ЖЕНИ СВОЈОЈ
Сад покле ноћни мрак ови свит покрива
и звијезде кажу зрак, све муче прибива,
јер чловик, птица и звир, сваки тег оставив,
ужива слатки мир, у забит труд ставив,
и морски страшни вал ки бијеше прије гниван 5
сада је умукал, рекби, спи слатки сан.
Јур се лис не креће ни прчи вјетра ћух,
покојно тер веће почива сваки дух.
Истом сад, о вирна друго мâ, нè мûчî
бољезан немирна која те измучи, 10
тер чини, да се плач и уздах твој чује,
чим тужно срце тач у теби тугује.
Тијем се труд прилага горчији злој рани
којом нас једнага горка смрт израни.
Велика би штета. Наш први плод мили 15
смрт узе, ки света љубав нам подили,
све наше весеље и добро очито,
разговор и веље уздање честито.
Сузе се пристоје и жалос толику
објавит право је у плачу велику. 20
Ну чему, ако тај наш пород једини,
свјетовни ошад крај, блажен се учини?
Владалац од неби у рај му чини прит,
достојан јер не би његове дружбе свит.
Анђел је прави сад, свјетљи нег зрак зоре, 25
свјетљи нег сунце кад истече врх горе.
Он се сад весели прид лицем Вишњега,
тер ино не жели гледајућ свеђ нега,
и није да у чем недрагос оћути,
нег нашијем што плачем ако се кад смути. 30
Затој плач ођимо и ташти ови цвил,
тер милос молимо да би нам испросил,
да горкој можемо одолит жалости,
и с њим се станемо у вјечној свитлости,
након нас плод нови оставив, ки име 35
његово понови с уфањем нашиме.
Извор
Стари писци хрватски, Југославенска академија знаности и умјетности, књига XXI, Дјела Доминика Златарића, стр. 159-160, Загреб, 1899
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Динко Златарић, умро 1613, пре 411 година.
