Нередно дни твоје потлачи смртни стрил,
ка срца и моје душе си бољи дил;
зач бијеше правије, што заман свеђ желих,
да умрен ја прије, ки прије рођен бих.
Прије тебе ја постах на ови тужни свит,5
а на њем сад остах за тобом цвил творит,
што би ти остала сад за мном сузе трт,
да би се владала разлогом глуха смрт.
Нег она немила живот наш стираје,
зелена од зрила разабрат не хаје. 10
Ево, јаох! Вјечни сан прије реда ти искуси,
а мени бољезан чини бдит у тузи.
Болест је свеђ са мном тер или дан бива,
или нас ноћ тамном копреном покрива,
мој се дух свеђ мучи цијећ трудне спомене,15
да се ти разлучи за вазда од мене.
Не здржи вас свит сај несрећи мојој лик,
ну ми је мањи вај што није дуг мој вик.
Кратки су моји дни, а тому јес биљег,
прије реда што мени по власијех мете снијег,20
што снага скраћена још гине с немира
ки ми прије вримена из тила дух тира.
Мени је тим само разговор и помоћ,
да имам ја тамо за тобом брзо доћ.
Можебит вишња влас по својој милости 25
саставит буде нас у вјечној свјетлости.
Извор
Стари писци хрватски, Југославенска академија знаности и умјетности, књига XXI, Дјела Доминика Златарића, стр.185, Загреб, 1899
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Динко Златарић, умро 1613, пре 411 година.
