У Богдана селе неудана

Извор: Викизворник

* * *


[У Богдана селе неудана][1]

У Богдана селе неудана,
брат је Богдан никоме не даје,
док за себе дивојку не најде,
баш 'накову какова му селе.
'Бајде Богдан и села и граде, 5
ниди за се дивојке не најде,
баш накову какова му селе.
Па је братац сели бесидијо:
„Немој ми се удавати, селе,
нити ћу се ја брате женити, 10
скупа ћемо старост учинити."
Мисли Богдан да нико не чује,
зачуја га Сењанине Иве,
јутром чује, вечер купи свате,
па он греде двору Богданову, 15
собом води киту Сењанина,
све јунака млади', нежењени',
кој' нимају брка ни рицове
ни сестрице нити виренице,
којим' није жао погинити, 20
нити русу главу изгубити.
Кад је било ноћи пола ноћи,
пак је Богдан сели бесидио:
„Ој бора ти, драга селе моја,
која курба то у двор долази, 25
све је замор од јунаков млади'!"
Скаче селе на ноге лагане,
па 'на иде на пинжер од града,
то у двору Сењанине Иве
и још с њиме кита од Сењана, 30
пак је свому брату бесидила:
„А мој брате, Љутица Богдане,
У двору је Сењанине Иве!"
Кад је Богдан селу разумија,
он се диже на ноге лагане 35
и ун иде на пинжер од града
и узимје своје пушке мале.
Бесиди му млади Сења Иве:
„Ој бора ти, Љутица Богдане,
ти непуни своје пушке мале, 40
нит' и' бацај по младе Сењане,
јер ако ми кога раниш друга,
нећеш ми се наносити главе."
Зато Богдан хаје и не хаје,
пуни пушку, баца на Сењане, 45
четри друга он Иви ранија,
а петога с душом раставија.
Кад то види млади Сења Иве,
он узимље бојно копље своје,
и удара тог младог Богдана, 50
у зло га је мисто ударио,
у зло мисто у чело јунацко.
Мртав Богдан са пинжера паде,
како паде већ се не устаде.
Кад то види селе Богданова, 55
она плаче и сузе пролива
и Богдана брата спомењива:
„О Богдане, мој мијели брале,
лудо си ми изгубио главе,
зарад мога лица руменога." 60
Кад то види млади Сења Иве,
он узимље селу Богданову
и меће је прида се на коња
и води је Сењу бијеломе.
Вама писма, мени чаша вина, 65
да би цаша од барила била,
ова би је дружина попила.

Датотека:Мурат Сипан вињета.јпг


Референце

  1. Зларин, 23. IX. 1955. Казивала Антула Ацалин род. Кордић, рођена у Зларину 1875. итд. Ибид., број пјесме 34. Варијанте: погледај у збирци "Народне пјесме отока Хвара" умотвор бр. 14. и њему нанизане иначице на стр. 573-574. Међу тим иначицама има и рукописних. Осим тога у самој збирци објавио сам јос три иначице (види бр. 26, 38, и 222) тога мотива.

Извор

Олинко Делорко: Народне пјесме отока Зларина, "Народна умјетност", 1980, књига 17, стр. 316-317.