Тврђи бих камена, да могох одолит
да лице сузама не будем све полит.
Тврђи сам мрамора, не имам љувезни,
јакино од мора вал када узбијесни,
мислећи невољу од моје младости, 5
за ку се све бољу, јер не имам радости;
тер молбом ја мољу да ме свак жалује,
ако ми невољу и мој плач вјерује.
Јер ини разговор не ћутим коли смрт,
ку служим и зовем, једа ме буде стрт. 10
Још вишња небеса мој плач да искусе,
јер до њих досеза уздах мој и сузе.
