Два пребјега гору пребјегоше
Влашчић момче с Туркињом дјевојком.
Кад су били насред горе црне,
разболи се Туркиња дјевојка,
ни код села ни код воде хладне, 5
већ у ср’једи горице смрекуље.
Забрину се Влашчић момче младо,
што ће коњу за зелену траву,
што л’ дјевојци за меку ложницу.
Ал говори Туркиња дјевојка: 10
»Не брини се, Влашчић, момче младо!
Ја се нисам разболила млада,
него сам се ухињила сада,
да ја видим, јесам ли ти мила.«
»»Јес’ ми мила, Туркиња дјевојко! 15
Јес’ ми мила и памет занила.««
